Jedan od najmračnijih „likova“ u modernoj istoriji Slovenije, Metod Trobec (6. jun 1948. – 30. maj 2006.), ostao je upamćen kao jedan od najbrutalnijih serijskih ubica čija su zlodela potresla bivšu Jugoslaviju. Njegov sukob sa zakonom počeo je mnogo pre zločina koji su ga učinili ozloglašenim – bio je profesionalni prestupnik, a njegov policijski dosije beleži krivična dela još od 1967. godine.
Ipak, ime Metoda Trobca zauvek je ostalo vezano za period između 1976. i 1978. godine, kada je na svom imanju u mestu Dolenja Vas pri Polhovom Gradcu ubio najmanje pet žena. Kako bi prikrio tragove zločina, njihova tela spaljivao je u zidanoj peći za hleb.
Zbog svireposti zločina, Trobec je postao jedan od najprepoznatljivijih kriminalaca u Sloveniji, a pojedini mediji navodili su da je njegovo ime u javnosti poznatije čak i od imena brojnih slovenačkih političara.
Poslednji osuđenik na smrt u Sloveniji
Trobec je u istoriju slovenačkog pravosuđa ušao i kao poslednja osoba kojoj je u toj zemlji izrečena smrtna kazna. Ipak, najteža kazna mu je kasnije preinačena u dugogodišnju zatvorsku kaznu, pa je ostatak života proveo iza rešetaka.
Život je okončao 30. maja 2006. godine, kada je izvršio samoubistvo u svojoj ćeliji u Kazneno-popravnom zavodu Dob pri Mirni.
Žene dovodio na imanje, a tela spaljivao u peći
Trobec je nepoznate žene dovodio na svoje imanje, gde ih je seksualno napadao, a potom usmrćivao gušenjem. Prema navodima iz istrage, najmanje dve žrtve prethodno je brutalno pretukao.
Nakon ubistava, tela je stavljao u zidanu peć i spaljivao ih uz pomoć benzina i ogrevnog drveta, pokušavajući na taj način da uništi dokaze. Pepeo i ostatke kostiju čuvao je u drvenoj urni ili ih odlagao u obližnju septičku jamu. Na imanju u Spodnjoj Beli vatrom je uništavao i dokumenta, kao i lične predmete svojih žrtava.
Motiv zbog kojeg je neke žene koje je dovodio na imanje ipak poštedeo nikada nije potpuno razjašnjen. Pojavljivale su se pretpostavke da je birao žene koje su bile zdravstveno ugrožene, budući da su dve njegove žrtve bolovale od epilepsije.
Tokom pretresa njegovog imanja nakon hapšenja, policija je na nekoliko mesta pronašla tragove krvi. Među pronađenim predmetima bila je i knjiga „X-100“, u kojoj su opisivana svirepa ubistva i spaljivanje tela. Pronađeno je i delo „Lun in Ekskadus“, u kojem je Trobec posebno izdvojio rečenicu: „Sve svoje tajne dajem vatri“.
Tri različite verzije zločina
Tokom policijske istrage Trobec je davao različite i međusobno protivrečne izjave. Najpre je tvrdio da su mu nepoznati ljudi dovodili žene i da su ih oni ubijali. Potom je izjavio da im je davao lekove i da je učestvovao u zločinima, da bi na kraju priznao da ih je zadavio tokom seksualnog odnosa, a potom njihova tela spalio u peći.
Za razliku od pojedinih kasnijih tvrdnji njegove odbrane, sam Trobec nikada nije tvrdio da su žene umrle prirodnom smrću.
Ni tokom ponovljenog sudskog postupka forenzičari nisu uspeli sa potpunom sigurnošću da utvrde da li su ubistva počinjena tokom dobrovoljnog intimnog odnosa ili u okviru seksualnog nasilja.
Upravo ta kombinacija brutalnosti, pokušaja prikrivanja tragova i različitih verzija događaja učinila je slučaj Metoda Trobca jednim od najjezivijih kriminalnih slučajeva u istoriji Slovenije.
Hronologija ubistava
U prolećnim mesecima 1976. godine, Trobec je u jednom ljubljanskom lokalu stupio u kontakt sa osamnaestogodišnjom Vidom Markovčič, koja je radila kao trgovačka pripravnica. Nakon što joj je ponudio prevoz svojim motorom, odvezao ju je na svoj posed gde ju je zverski pretukao, izvršio seksualno nasilje i na kraju usmrtio davljenjem. Među dokazima koji su kasnije otkriveni na njegovom imanju nalazili su se njena fotografija, lična dokumenta, delovi haljine i bele japanke.
Sledeće godine, tačnije 25. marta 1977, Trobec je u ljubljanskoj robnoj kući "Nama" sreo pedesettrogodišnju penzionerku Marjanu Cankar, koja je dodatno zarađivala kao čistačica. Iako precizne okolnosti njihovog susreta nisu rasvetljene, sumnja se da je nesrećna žena istog ili narednog dana odvedena na imanje u Dolenjoj Vasi, gde je silovana i ubijena. Na toj lokaciji su naknadno pronađeni njen kaput i nagoreli zlatni lančić sa priveskom u obliku srca, dok su ostale lične stvari otkrivene na posedu u Spodnjoj Beli. Trobec je potom iskoristio ključ koji je žrtva posedovala kako bi izveo pljačku zanatske zadruge u kojoj je ona nekada radila.
Urška Brečko, dvadesetjednogodišnja šankerka iz ugostiteljskog objekta u Črnivcu, nestala je 20. marta 1978. godine u rejonu železničke stanice u Ljubljani, gde je otišla da obavi neke poslove za majku. Pošto sutradan nije došla na radno mesto, njena majka je prijavila nestanak policijskoj stanici u Sevnici. Pokrenuta je opsežna potraga u kojoj su učestvovali organi reda i građani, pretražujući područje oko reke Save, Okroglice, pa čak i inostranstvo, ali bez ikakvih rezultata. Naknadna istraga je utvrdila da ju je Trobec presreo na stanici i odvezao u Dolenju Vas, gde joj je oduzeo život. Ključevi od njene sobe, hodnika gostionice i zadnjih vrata kasnije su locirani na mestu izvršenja zločina.
Četvrta žrtva bila je četrdesettrogodišnja radnica Ana Plevnik, koja je "patila" od alkoholizma. Ona je nestala u proleće 1978. godine, nakon što se sa Trobecom sastala u ljubljanskom restoranu "Daj-Dam". Detalji o njenom ubistvu su oskudni, ali se pretpostavlja da je usmrćena ubrzo nakon Urške Brečko. Delovi njenih ličnih stvari nađeni su tek nakon što su članovi porodice Trobec prodali imanje u Dolenjoj Vasi, dok je njena garderoba otkrivena sakrivena na lokaciji u Spodnjoj Beli.
Poslednji poznat zločin odigrao se 17. novembra 1978. godine, kada je na putu ka lekaru nestala tridesettrogodišnja domaćica Zorica Nikolić. Za razliku od ostalih žena, ona je odranije poznavala Trobeca jer su oboje radili u ljubljanskom proizvodnom preduzeću "Metalka". Kod optuženog je pronađen ključ njenog stana u Štepanjskom naselju, gde je stanovala sa sestrom, dok je njen krzneni kaput policija locirala kod Trobecove sestre u Kranju. Ključni dokaz bila je njena donja vilica, otkrivena među pepelom u zidanoj peći, koju je forenzički stomatolog identifikovao upoređivanjem zuba sa njenim zdravstvenim kartonom.
Nemački turista - hapšenje Trobeca
Krajem jula 1979. godine, Trobec je u mestu Medno naišao na nemačkog turistu Hermana Lampenaua, koji je bio u potrazi za prenoćištem. Koristeći izgovor da mora da obiđe sestru, Trobec se odvezao u automobilu ovog stranca i ukrao mu auto. Iako je Lampenau odmah obavestio nadležne organe o krađi, samostalno je krenuo u potragu i 5. avgusta locirao Trobeca na autobuskoj stanici u Kranju. Obećavši mu povratak vozila i obezbeđivanje smeštaja, Trobec ga je odvezao u šumu. Na toj lokaciji ga je fizički napao i opljačkao. Nemac je tom prilikom zadobio prelom ključne kosti i povrede na čelu.
Ovom brutalnom činu prisustvovao je berač pečuraka Pavle Arsenovski, koji je povređenog Lampenaua dopratio do najbliže telefonske govornice i alarmirao policiju. Posle svega nekoliko sati, naoružani milicioneri su presreli i zaustavili Trobeca u Kranju, nakon čega je sproveden u pritvor u Radovljici. Milicija je potom obavila pretres njegove kuće u Spodnjoj Beli, gde je otkrila veliku količinu raznih artikala koje je Trobec sukcesivno krao iz magacina ljubljanske firme "Metalka", gde je bio zaposlen od juna 1977. godine.
Istraga je utvrdila da je fingirao boravak u bolnici kako bi neopaženo pored portira iznosio pokradenu robu, koju je posle preprodavao ili poklanjao saradnicima kao mito za ćutanje. Izbrojano je ukupno 130 različitih predmeta čija je vrednost iznosila 128.000 dinara. Ipak, najjeziviji nalaz bila je ženska garderoba prekrivena tragovima krvi, čije su fotografije potom osvanule u štampi.
Nakon toga, osobe iz Trobecovog okruženja usmerile su istražitelje ka njegovom objektu u Dolenjoj Vasi, gde su otkriveni kremirani ljudski ostaci, garderoba i lične isprave. Organi reda su posumnjali da pripadaju Cankarovoj, Plevnikovoj i Nikolićevoj jer su tu nađene njihove stvari, mada u prvom momentu nisu imali dokaze da ih je upravo on lišio života. Nekoliko meseci kasnije, sklopio se mozaik i za slučajeve Markovčičeve i Brečkove, pošto su njihova tela locirana u đubrištu pored štale. Na istom mestu nađeni su i brojni komadi odeće, metalne štipaljke za veš, zlatne ogrlice sa privescima, obuća, tašne, kišobrani i kozmetika. Svi ovi predmeti predočeni su članovima porodica i prijateljima žrtava, koji su ih sa sigurnošću prepoznali kao vlasništvo nestalih žena.
Smrtna presuda
Metod Trobec je 25. novembra 1980. godine oglašen krivim po svim tačkama optužnice i prvobitno osuđen na smrt od strane petočlanog sudskog veća za ubistva, dok mu je za ostala krivična dela izrečena ukupna kazna od jedanaest godina zatvora. Tokom izricanja presude ostao je miran, ali je vidno reagovao nezadovoljstvom kada mu je sud naložio plaćanje višestrukih visokih novčanih kazni za sudske troškove i počinjena krivična dela.
Nakon što su njegove žalbe u početku odbijene, Vrhovni sud je kasnije poništio presudu, ocenivši da tokom postupka nije u dovoljnoj meri uzeta u obzir nasleđena sklonost ka šizofreniji i prisustvo mentalnih oboljenja u njegovoj porodici. Zbog toga je naloženo ponavljanje suđenja.
Tokom ispitivanja izjavio je da se ne seća da li je zaista ubijao žene, navodeći da je povremeno prekomerno konzumirao alkohol i da je imao učestale glavobolje, za koje je smatrao da su posledica ranije primljene elektrošok terapije. Kada su mu predočene fotografije žrtava, prepoznao je samo Anu Plevnik.
Pred sudom je svedočilo pet forenzičkih psihijatara iz Ljubljane i Zagreba, koji su govorili o njegovim seksualnim devijacijama. Zaključili su da Trobec nije bio mentalno bolestan niti neuračunljiv, ali da je verovatno delovao pod uticajem alkohola u trenutku izvršenja zločina. Predlozi odbrane da se saslušaju dodatni medicinski stručnjaci su odbijeni.
Tužilaštvo je ponovo zatražilo smrtnu kaznu, dok je odbrana osporavala dokaze i tvrdila da nije dokazano da su pronađeni ostaci zaista pripadali žrtvama niti da je smrt nastupila nasilnim putem.
Dana 24. septembra 1982. godine Trobec je ponovo proglašen krivim i osuđen na smrt. Naredne godine njegov branilac je uložio žalbu Višem sudu u Ljubljani, koji je razmotrio okolnosti i ublažio kaznu, preinačivši smrtnu presudu u kaznu od dvadeset godina zatvora, uz ocenu smanjene uračunljivosti.
Tokom sredine dvehiljaditih godina, Trobec je doživeo teške porodične gubitke, sestra je prestala da dolazi u posete pravdajući se narušenim zdravljem, dok mu je majka preminula u martu 2006. godine u domu za stare. U tom periodu je striktno odbijao zdravstvene preglede na kojima je insistiralo zatvorsko lekarsko osoblje zbog sumnje da boluje od karcinoma prostate. Zabeleženo je i da je makar jednom probao sebi da oduzme život, ali bez uspeha.
Stanari susednih ćelija u zatvoru Dob pri Mirni čuli su 30. maja 2006. godine oko 4 sata ujutru neobičnu lupu iz Trobecove prostorije, međutim, niko o tome nije izvestio nadležne. Čuvari su dva sata kasnije krenuli da mu unesu obrok u samicu, ali su naišli na vrata blokirana masivnim predmetom. Kada su uspeli da uđu, zatekli su njegovo telo pored otkinute toaletne šolje. Tokom obdukcionog postupka konstatovano je da je smrt nastupila vešanjem, a da je kao omča poslužio čaršaf zavezan za ventil vodovodne cevi.
Sahranjen je na šentrupertskom groblju na lokaciji bez ikakvog obeležja.
U slučaju da je u potpunosti izdržao izrečenu zatvorsku kaznu, Trobec bi se našao na slobodi 5. ili 15. marta 2015. godine.
Kako je izgledala njegova mladost
Metod Trobec rođen je 6. juna 1948. godine u selu Planina nad Horjulom u Sloveniji. Na svet je došao zajedno sa sestrom bliznakinjom Cirilom, kao dete neimenovanog oca i Marije Trobec, poljoprivrednice koja je iz prethodnih brakova već imala dvoje dece. Porodica je živela na seoskom imanju bez tekuće vode, koje je Marija Trobec dobila u okviru agrarne reforme.
Prema svedočenju njegove majke, Trobec je prohodao tek sa četiri godine, dok je prve reči izgovorio kada je imao pet godina. Tokom školovanja suočavao se sa poteškoćama u učenju, zbog čega je ponavljao sedmi razred i nije uspeo da završi osnovnu školu.
Meštani su kasnije tvrdili da je još kao tinejdžer, sa 14 ili 15 godina, zapalio nekoliko plastova sena, iako je njegova majka te navode odbacivala kao neistinite. Nakon odsluženja obaveznog vojnog roka, Trobec je početkom sedamdesetih godina otišao na rad u Zapadnu Nemačku, navodno u potrazi za boljom zaradom. Tamo je boravio od 1971. do 1974. godine, a u tom periodu završio je obuku za automehaničara.
Po povratku iz Zapadne Nemačke u Sloveniju, Metod Trobec započeo je vezu sa Štefkom Kvas, ženom koja je bila 21 godinu starija od njega, a kasnije su se i venčali. Tokom kasnijih sudskih postupaka, Štefka je svedočila da je Trobec u njihovom bračnom životu često bio grub, posebno u intimnim odnosima. Tvrdila je i da je pokazivao neuobičajeno jaku vezanost za majku, kao i da je u njihov dom donosio predmete za koje je sumnjala da su ukradeni.
Njihov brak nije dugo potrajao, pa se par razišao. Trobec se potom 1978. godine oženio drugom ženom, ali je i taj brak završio razvodom nakon svega devet meseci. Njegova druga bivša supruga nije se pojavila na suđenju 1982. godine, iako je bila pozvana da svedoči.
U međuvremenu, između 1971. i 1972. godine, Trobecova majka Marija kupila je imanje u Dolenjoj Vasi kod Polhovog Gradca za 11 miliona tadašnjih dinara. Prema pojedinim navodima, novac za kupovinu obezbeđen je prodajom dela porodične stoke, dok su drugi tvrdili da su finansijsku pomoć pružili Marijin brat i sam Metod Trobec.
Nakon kupovine, Trobec se sa prvom suprugom preselio na to imanje, gde je živeo sve do 1978. godine. U jednom periodu boravio je i na drugom imanju u Spodnjoj Beloj, ali se kasnije ponovo vratio u Dolenju Vas.
Tokom 1974. godine Metod Trobec je iz istražnog pritvora, gde se nalazio zbog optužbi za prevaru i lažno prijavljivanje, upućen na lečenje u psihijatrijsku kliniku u Ljubljani. Psihijatrijska veštačenja sprovedena tom prilikom pokazala su da pati od psihoze, Ganserovog sindroma i izraženih psihopatskih crta ličnosti. Lekari su istovremeno zaključili da pokušava da se predstavi kao duševno obolela osoba.
Za vreme boravka u psihijatrijskoj ustanovi dva puta je bio podvrgnut elektrošok terapijama. Prilikom prvog lečenja primio je tri elektrošoka, dok je tokom drugog tretmana podvrgnut još dvema takvim procedurama.
Prema pojedinim navodima iz medicinske dokumentacije, Trobec je tokom jedne posete pretio da će ubiti svoju majku. Ona je kasnije umanjivala značaj tog događaja, tvrdeći da je reč o običnoj svađi između njih dvoje oko poslova na porodičnom imanju.
Nekoliko godina kasnije, od 20. februara do 8. aprila 1980. godine, Trobec je bio pod posebnim nadzorom u bolnici u Zagrebu, tadašnjoj Socijalističkoj Republici Hrvatskoj. Tamošnja medicinska ispitivanja potvrdila su da je bio svestan svojih postupaka i da je mogao da razume posledice svojih dela.
(Stil / Kurir.rs / Euronews Srbija)