Bila je plemkinja koju su protiv njene volje poslali u manastir, ali nije uspela da uguši želju za slobodom i ljubavlju. Tajna romansa sa zgodnim aristokratom pretvorila se u niz događaja koji su završili ubistvima, suđenjem i jednim od najvećih skandala u istoriji Katoličke crkve.
Zaklela se na večnu odanost Bogu, ali je srce odvelo u zagrljaj muškarca kog nije smela ni da pogleda. Zabranjena ljubav lepe monahinje i zgodnog plemića ubrzo je prerasla u krvavu aferu koja je završila ubistvima, crkvenim suđenjem i pričom koja ni posle više od četiri veka ne prestaje da šokira.
Njena priča nije ostala upamćena samo zbog tajne romanse sa mladim plemićem, već i zbog niza zločina koji su usledili kako bi njihova veza ostala skrivena. Legenda kaže da njen duh i danas luta hodnicima napuštenog manastira u italijanskoj Monci, zbog čega je narod naziva Crnom monahinjom iz Monce.
Na crkvenom sudu tvrdila je da je bila žrtva
„On me je opčinio, prevario! Nisam kriva!“
Tim rečima Marijana je, prema istorijskim zapisima, pokušavala da ubedi crkveni sud da nije odgovorna za ono što se dogodilo.
Međutim, protiv nje nisu vođeni postupci samo zbog kršenja monaških zaveta i preljube. Optužena je i za saučesništvo u brutalnim zločinima nad ljudima koji su znali za njenu tajnu vezu i pomagali da ona ostane skrivena.
U to vreme takvi prestupi smatrani su jednim od najtežih grehova koje je monahinja mogla da počini.
Legenda o Crnoj monahinji i danas plaši stanovnike Monce
Napušteni manastir Svete Margarete u Monci već vekovima prati jeziva legenda.
Prema predanju, kada padne noć i hodnici utihnu, kroz stare zidine može se videti tamna prilika žene u monaškoj odeći kako polako prolazi kroz hodnike.
Svedoci tvrde da se iz daljine čuje tiho izgovaranje molitve, a zatim se figura iznenada izgubi u mraku, kao da nikada nije ni postojala.
Stanovnici Monce veruju da je to duh Marijane de Lejve, žene koja nikada nije pronašla mir zbog greha i tragedija koje su obeležile njen život.
Rođena kao plemkinja, ali joj je sudbina bila unapred određena
Marijana de Lejva rođena je 1575. godine u jednoj od najuglednijih plemićkih porodica u Milanu.
Njen otac, grof Martino de Lejva, bio je upravnik Monce i pripadao je visokom plemstvu. Ipak, uprkos bogatstvu i društvenom položaju, Marijanin život od najranijeg detinjstva nije bio ispunjen ljubavlju.
Majku je izgubila veoma rano, a otac se ubrzo ponovo oženio španskom aristokratkinjom i preselio u Valensiju, ostavljajući ćerku po strani.
U to vreme među bogatim porodicama postojala je praksa da se neželjene ili „suvišne“ ćerke šalju u manastire. Na taj način porodica nije morala da izdvaja ogromne sume za miraz, a porodično bogatstvo ostajalo je netaknuto.
Marijana je tako postala jedna od mnogih devojčica kojima je životni put bio određen bez njihovog pristanka.
Sa samo 11 godina zatvorena iza manastirskih zidina
Kada je imala svega jedanaest godina, poslata je u manastir Svete Margarete u Monci.
Dve godine kasnije položila je monaške zavete i dobila ime sestra Virdžinija Marija, u znak sećanja na svoju pokojnu majku.
Istoričari navode da Marijana nikada nije želela monaški život. Sanjala je sasvim drugačiju budućnost, ali joj otac nije ostavio mogućnost izbora.
Ipak, zahvaljujući svom plemićkom poreklu uživala je poseban ugled među časnim sestrama.
Manastir je dobijao deo prihoda od njenog nasledstva, pa je mlada monahinja vremenom stekla značajan položaj unutar zajednice.
Naizgled, njen život bio je miran i predodređen za molitvu i poslušnost.
Ali sve će se promeniti dolaskom jednog čoveka.
Pojavio se muškarac koji je promenio njen život
Nekoliko godina kasnije, u kuću koja se nalazila u neposrednoj blizini manastira doselio se mladi plemić Đan Paolo Osio.
Bio je zgodan, harizmatičan i odvažan, ali ga je pratila mračna reputacija.
Po gradu su kružile glasine da je umešan u ubistvo, zbog čega su ga mnogi izbegavali.
Za Marijanu, međutim, on je predstavljao nešto sasvim drugo.
Bio je prvi muškarac koji joj je pokazao pažnju i probudio osećanja koja nikada ranije nije smela ni da prizna sebi.
Uprkos zavetima koje je položila i pravilima kojima je bila vezana, između njih se rodila snažna i zabranjena ljubav.
Tajna romansa odvijala se ispod prozora manastira
Godine 1597, kada je Marijana imala nešto više od dvadeset godina, njihova veza prerasla je u tajnu romansu.
Pošto nisu mogli otvoreno da se viđaju, osmislili su način da komuniciraju.
Marijana bi noću sa prozora svoje ćelije spuštala uže, za koje bi vezivala pisma namenjena Osiju.
Na isti način dobijala je njegove odgovore.
Njihova tajna prepiska trajala je mesecima, a ubrzo su pronašli i načine da se sastaju daleko od očiju ostalih monahinja.
Tako je započela ljubavna priča koja će ubrzo prerasti u jedan od najvećih skandala svog vremena i zauvek promeniti živote svih koji su bili umešani.
Tajni ulasci u manastir i ljubav koja je trajala skoro deceniju
Veza između Marijane de Lejve i mladog plemića Đana Paola Osija nije bila prolazna avantura. Naprotiv, njihova zabranjena romansa trajala je gotovo devet godina, a tokom tog perioda uspeli su da izgrade čitavu mrežu ljudi koji su im pomagali da se tajno sastaju iza zidina manastira.
Osio je, prema istorijskim zapisima, posedovao duplikat ključa manastirske kapije, zahvaljujući kojem je pod okriljem noći neopaženo ulazio u manastir. Kada bi svi zaspali, prolazio je kroz tihe hodnike i odlazio do odaja žene koja se pred svetom predstavljala kao pobožna monahinja.
Njihova tajna ne bi mogla toliko dugo da opstane bez pomagača.
Jedan lokalni kovač pristao je da napravi kopiju ključa, čime je omogućio Osiju nesmetan ulazak u manastir. Pored njega, dve monahinje bile su upoznate sa zabranjenom vezom i godinama su prikrivale njihove noćne susrete. Istoričari pretpostavljaju da su i same bile žene koje su protiv svoje volje završile u manastiru, pa su saosećale sa Marijanom i njenom željom da makar nakratko oseti slobodu i ljubav.
Pojedini izvori navode da je za celu aferu znao čak i lokalni sveštenik, otac Paolo Arigone, blizak Osijev prijatelj. Iako je bio svestan da monahinja krši svoje zavete, nije pokušao da spreči njihovu vezu niti da o svemu obavesti crkvene vlasti.
Danju uzorna monahinja, noću žena koja je živela dvostruki život
Tokom dana Marijana je vodila život kakav se od jedne monahinje očekivao.
Radila je kao učiteljica u manastirskoj školi za devojčice, učila ih molitvama, veri i pravilima ponašanja. Za ostale časne sestre važila je za uglednu i obrazovanu ženu, koja je zbog svog plemićkog porekla uživala veliko poštovanje.
Međutim, kada bi pao mrak, njen život potpuno bi se promenio.
Dok su ostale monahinje spavale, ona je krišom odlazila na sastanke sa čovekom zbog kojeg je bila spremna da prekrši sve zavete koje je položila. Tako je godinama živela dvostruki život, balansirajući između religiozne dužnosti i strasti koju više nije mogla da obuzda.
Tajne trudnoće koje je bilo gotovo nemoguće sakriti
Iz njihove veze rodila su se i deca.
Kako navode istorijski izvori, Marijana je čak uspevala da sakrije trudnoće od ostalih monahinja, što i danas predstavlja jednu od najvećih misterija ovog slučaja.
Nije poznato na koji način je toliko dugo prikrivala promene na svom telu niti kako su porođaji organizovani unutar manastira, a da većina sestara ništa nije primetila.
Prema dostupnim zapisima, njeno prvo dete nije preživelo.
Gubitak bebe teško je pogodio i Marijanu i Osija. Istovremeno ih je obuzeo strah da bi tragedija mogla da razotkrije njihovu višegodišnju tajnu.
Zbog toga su na neko vreme prekinuli svaki kontakt, verujući da će tako izbeći sumnju i sačuvati svoje živote.
Zašto nikada nisu pobegli zajedno?
Njihova ljubav trajala je gotovo deceniju, zbog čega se mnogi istoričari i danas pitaju zašto jednostavno nisu napustili Italiju i započeli novi život.
Osio je bio imućan aristokrata koji je raspolagao značajnim bogatstvom i, bar u teoriji, imao mogućnost da izdržava porodicu daleko od Monce.
Ipak, to se nikada nije dogodilo.
Da li ih je sprečavao strah od progona, društveni položaj ili nešto sasvim drugo, ostalo je nepoznato. Umesto da pobegnu, odlučili su da nastave tajnu vezu, čime su rizikovali da svakog trenutka budu otkriveni.
Rođenje ćerke promenilo je tok njihove priče
U jesen 1603. godine Marijana je ponovo ostala trudna.
Ovoga puta trudnoća je uspešno izneta do kraja, pa je 8. avgusta 1604. godine rodila zdravu devojčicu kojoj su dali ime Alma Frančeska Margarita.
Da bi izbegli skandal, novorođenče je odmah nakon rođenja tajno izneto iz manastira.
Najpre je povereno dojilji, a kasnije je brigu o devojčici preuzela jedna Osijeva rođaka. Sam Osio je dete i zvanično priznao kao svoju vanbračnu ćerku, čime je obezbedio da devojčica bude zbrinuta.
Ipak, taj porođaj više nije mogao potpuno da ostane skriven.
Mlada iskušenica počela je da sumnja
Posle rođenja deteta atmosfera u manastiru počela je da se menja.
Neke časne sestre primetile su da se oko Marijane dešava nešto neobično, pa su je sve pažljivije posmatrale.
Najviše sumnje probudila je mlada iskušenica po imenu Katarina, koja je tokom leta 1606. godine počela da povezuje neobične događaje i shvatila da između Marijane i lokalnog plemića postoji mnogo više od slučajnih susreta.
Katarinu je posebno pogodilo ono što je doživela kao licemerje žene koja je drugima propovedala pobožnost, dok je istovremeno vodila tajni ljubavni život.
Odlučila je da više ne ćuti.
Pretnja prijavom završila se jezivim zločinom
Katarina je zapretila da će o svemu obavestiti milanskog nadbiskupa, kardinala Federika Boromea, poznatog po strogom sprovođenju crkvenih pravila.
Vest da bi njihova tajna uskoro mogla biti razotkrivena potpuno je slomila Marijanu.
U očaju se poverila Osiju, nadajući se da će pronaći način da spreči skandal.
Međutim, plemić je, prema istorijskim zapisima, odlučio da problem reši na najbrutalniji mogući način.
Iskoristio je poverenje mlade iskušenice i namamio je na usamljeno mesto, gde ju je ubio.
Prema zapisima iz tog vremena, nakon zločina pokušao je da prikrije tragove tako što je telo žrtve oskrnavio i sakrio njegove delove na različitim lokacijama, kako identitet devojke ne bi bio lako otkriven, a istraga dodatno otežana.
Nestanak Katarine ubrzo je izazvao uznemirenost, ali će upravo taj zločin pokrenuti događaje koji će dovesti do razotkrivanja jedne od najvećih tajni u istoriji manastira Svete Margarete.
Krvavi tragovi vodili su do manastira: Svedoci jedan po jedan nestajali
Ubistvo mlade iskušenice Katarine nije bilo kraj krvavog niza zločina koji su godinama skrivali zabranjenu ljubav Marijane de Lejve i Đana Paola Osija. Naprotiv, ono je predstavljalo tek početak obračuna sa svima koji su znali previše.
Osio je bio svestan da bi svaki svedok mogao da ga odvede na vešala, zbog čega je odlučio da ukloni svakoga ko je na bilo koji način bio povezan sa njihovom tajnom.
Naredna žrtva bio je upravo čovek bez kojeg njihova romansa verovatno nikada ne bi ni bila moguća – lokalni kovač koji je izradio duplikat ključa manastirske kapije.
Godinama ranije pristao je da napravi kopiju ključa kako bi Osio mogao neopaženo da ulazi u manastir tokom noći. Međutim, kada je postalo jasno da bi istraga mogla da otkrije njegovu ulogu, i on je postao opasan svedok.
Doživeo je istu sudbinu kao i nesrećna Katarina.
Ubrzo je ubijen i lokalni apotekar po imenu Ronćino. Smatralo se da je znao previše o tajnim porođajima, skrivanju dece i događajima koji su se godinama odvijali iza zidina manastira.
Njegovo ćutanje kupljeno je na najbrutalniji način – smrću.
Tako je manastir Svete Margarete, mesto namenjeno molitvi, skromnosti i duhovnom miru, postao poprište zločina i straha.
Od zabranjene ljubavi do vladavine strahom
Istoričari često postavljaju pitanje da li je sve moglo biti drugačije.
Da je Marijani bilo dozvoljeno da napusti manastir i uda se za čoveka kojeg je volela, možda nijedan od ovih zločina nikada ne bi bio počinjen.
Međutim, umesto bekstva i novog života, njihova veza pretvorila se u začarani krug laži, ucena i nasilja.
Još više iznenađuje činjenica da Marijana nije pokazivala želju da prekine odnos sa čovekom koji je bez oklevanja ubijao ljude kako bi zaštitio njihovu tajnu.
Naprotiv.
Prema zapisima, upravo je ona zapretila dvema monahinjama koje su joj godinama pomagale.
Rekla im je da će, ukoliko bilo koja od njih progovori, završiti isto kao i Katarina.
Žene koje su iz saosećanja ili prijateljstva pristale da joj pomognu odjednom su postale taoci sopstvene tajne.
Njihova odanost pretvorila se u smrtnu presudu koja je svakog dana visila nad njima.
Nestanak Katarine pokušali su da objasne jednom laži
Kada su ostale monahinje počele da postavljaju pitanja gde je nestala mlada iskušenica Katarina, uprava manastira pokušala je da smiri glasine.
Svima je saopšteno da je Katarina jednostavno napustila manastir i otišla da živi „svetovnim životom“, odnosno da je odlučila da se odrekne monaškog poziva.
Neko vreme ova priča bila je prihvaćena.
Međutim, kako su meseci prolazili, sve više ljudi počelo je da sumnja da se iza njenog nestanka krije nešto mnogo mračnije.
Po Monci su počele da kruže glasine o zabranjenoj ljubavi, nestalim ljudima i zločinima koji se navodno kriju iza visokih manastirskih zidina.
Atmosfera je postajala sve napetija.
Mlade monahinje živele su u stalnom strahu.
Prema pojedinim zapisima, neke od njih više nisu želele ni da ostaju same u hodnicima manastira, uverenje da se iza zatvorenih vrata krije nešto strašno postajalo je sve jače.
Kardinal je naredio hitnu istragu
Kada su glasine stigle do Milana, reagovao je jedan od najuticajnijih ljudi Katoličke crkve tog vremena – kardinal Federiko Boromeo.
Poznat po svojoj strogosti i beskompromisnom sprovođenju crkvenih pravila, nije želeo da dozvoli da ovako ozbiljne optužbe ostanu neistražene.
Po njegovom nalogu u manastir Svete Margarete stigli su predstavnici crkvenog suda.
Njihov zadatak bio je da utvrde da li su priče o zabranjenoj vezi, skrivenim trudnoćama i ubistvima istinite.
Marijana je uhapšena u svojoj ćeliji.
Optužbe protiv nje bile su izuzetno teške.
Teretili su je za kršenje monaških zaveta, vođenje tajne ljubavne veze i saučesništvo u više brutalnih ubistava.
„On me je opčinio, prevario! Nisam kriva!“
Tek tada je nekada ponosna grofovska ćerka pokazala strah.
Tokom prvih saslušanja pokušavala je da objasni kako nije bila gospodar svojih postupaka.
Plačući pred sudijama tvrdila je:
„On me je opčinio, prevario! Nisam kriva!“
Kasnije je govorila da je izgubila slobodnu volju i da ju je, kako je verovala, sam đavo naveo na greh.
Crkvene sudije nisu poverovale u takvu odbranu.
Za njih je Marijana bila potpuno svesna svega što se dogodilo.
Meseci saslušanja i mučenja
Crkveni proces zvanično je počeo 27. novembra 1607. godine.
Suđenje nije trajalo nekoliko dana, već mesecima.
Marijanu su iznova ispitivali o svakom detalju njene veze sa Osijem, o tajnim sastancima, deci, pomagačima i ubistvima.
Kada odgovori nisu zadovoljili istražitelje, pribeglo se tada uobičajenim metodama.
Bila je podvrgnuta mučenju kako bi priznala sve što je znala.
Istoričari navode da su i drugi osumnjičeni prošli kroz ista iskušenja.
Na sudu se pojavilo i ime sveštenika Paola Arigonea, za kojeg se tvrdilo da je znao za zabranjenu vezu i pomagao ljubavnicima.
I on je uhapšen, a zatim saslušavan pod mukama.
Kazna gora od smrti – živa zazidana u kamenu ćeliju
Dana 18. oktobra 1608. godine izrečena je presuda koja je šokirala čak i tadašnju javnost.
Marijana nije osuđena na smrtnu kaznu.
Umesto toga, određena joj je kazna koju su mnogi smatrali još strašnijom.
Naređeno je da bude živa zazidana na trinaest godina.
Za nju je u manastiru Svete Valerije u Milanu pripremljena mala kamena prostorija, veličine približno dva sa tri metra.
U toj ćeliji gotovo da nije bilo dnevne svetlosti.
Svež vazduh jedva je dopirao kroz uski otvor u zidu, a jedini kontakt sa spoljnim svetom bio je mali prorez kroz koji su joj dodavali vodu i komad hleba.
To nije bila obična zatvorska kazna.
Bila je to svojevrsna živa grobnica u kojoj je trebalo da provede godine u potpunoj samoći, molitvi i pokajanju.
Osio je pokušao da ukloni i poslednje svedoke
Dok je Marijana služila kaznu, njen nekadašnji ljubavnik pokušavao je da izbegne pravdu.
Nakon hapšenja uspeo je da pobegne iz zatvora u Paviji.
Umesto da se sakrije i započne novi život, odlučio je da ukloni poslednje ljude koji su mogli da svedoče protiv njega.
Njegove mete bile su upravo dve monahinje koje su godinama pomagale njemu i Marijani.
Jednu je pronašao nedaleko od manastira i, prema istorijskim zapisima, utopio u obližnjoj reci.
Drugu je bacio u dubok bunar, uveren da nije mogla da preživi.
Međutim, dogodilo se pravo čudo.
Monahinja je ostala živa.
Kasnije je upravo ona istražiteljima ispričala sve što se godinama događalo iza zidina manastira i potvrdila mnoge sumnje koje su do tada postojale samo kao glasine.
Krvavi kraj plemića
Osio se neko vreme skrivao u kući jednog prijatelja.
Ipak, nije uspeo da izbegne kaznu.
Već 1608. godine pronađen je i ubijen.
Prema jednoj verziji događaja, usmrtio ga je čovek iz njegovog bliskog okruženja, koji je na taj način želeo da zadobije naklonost vlasti i izbegne sopstvenu odgovornost.
Njegova odrubljena glava odnesena je u Milano i pokazana guverneru kao dokaz da je presuda izvršena.
Tako je završio život čoveka čija je zabranjena ljubav pokrenula jedan od najmračnijih skandala u istoriji italijanske crkve.
Posle 14 godina iza zida dočekala je slobodu
Marijana je ostala u kamenoj ćeliji čak četrnaest godina.
Vremenom je izgubila mladost, zdravlje i gotovo svaki kontakt sa spoljnim svetom.
Dane je provodila u molitvi, kajanju i sećanjima na život koji je zauvek izgubila.
Verovatno je i sama osećala da je još za života sahranjena.
Tek 1622. godine, kada je kazna istekla, crkvene vlasti odlučile su da pokažu milost.
Kardinal Federiko Boromeo, isti čovek koji je nekada zahtevao njenu strogu kaznu, lično je došao u manastir Svete Valerije.
Po njegovom naređenju razbijen je zid koji je godinama zatvarao njenu ćeliju.
Pred njim se pojavila iscrpljena, bleda žena ugašenog pogleda.
Od nekadašnje lepe i ponosite plemkinje ostala je tek senka.
Kardinal joj je oprostio grehe i dozvolio da ostatak života provede u miru.
Legenda koja živi više od četiri veka
Marijana de Lejva umrla je 1650. godine u 74. godini života.
Iako je do smrti ostala monahinja i živela povučeno, priča o njoj nije završena njenom sahranom.
Stanovnici Monce vekovima su tvrdili da se noću oko manastira pojavljuje tajanstvena žena u tamnoj monaškoj odori.
Jedni su govorili da su videli kako tiho prolazi praznim hodnicima obasjanim mesečinom.
Drugi su se zaklinjali da su iz pravca zazidane prostorije čuli jedva primetan glas koji peva molitvu „Ave Maria“.
Legenda o Crnoj monahinji iz Monce preživela je do danas.
Zanimljivo je da je italijanska štampa 2016. godine pisala o grupi istraživača paranormalnih pojava koja je prikupila više svedočenja ljudi koji tvrde da su upravo u nekadašnjem manastiru videli misterioznu priliku za koju veruju da je duh Marijane de Lejve.