Mirjana
„Da sam mogla da vratim vreme, ne bih imala dece“, kaže Mirjana koja sada ima pedesetak godina.
Ima troje dece - najmlađe ima 17 godina - i veći deo tog vremena je bila samohrana majka, kada ju je stvarnost pogodila.
„Bilo je trenutaka kada se nisam osećala dovoljno zrelom da budem odgovorna za nekoga, ovu malu osobu kojoj sam bila potrebna za postojanje“, kaže ona.
„Osećala sam se kao beskrajan krug stavljanja flašice ili hrane u njihova usta da bi izašla na drugom kraju. Nisam videla u kom trenutku bi sve to trebalo da bude zabavno?
„Htela sam da vrištim da zapravo nije sve kako se predstavlja.“ Ako si zaista majčinski nastrojena, onda je to sjajno, imaš sve što si želela, ali kada nisi majčinski nastrojena, sve što si uradila jeste da si se zarobila.“
Ona priznaje da nije dovoljno razmišljala o tome kako će deca uticati na njen život - da je shvatila, ne bi ih imala.
„Ali osećam se krivom što to kažem, jer jako volim svoju decu“, kaže ona.
„Osećaš se kao da nisi bila dobra mama i to je krivica koju uvek nosiš sa sobom, nikada ne nestaje i pitaš se da li oni znaju.
„A život ne bi trebalo da bude odustajanje od svog života, svoje slobode, kako bi oni mogli da imaju život.“
Teško joj je da ovo prizna, jer „ljudi pretpostavljaju da nisi dobra osoba“.
Mirjana očajnički želi da žene koje se osećaju isto ne budu ocrnjene.
„Osećala sam se tako usamljeno. Osećala sam se kao da nešto nije u redu sa mnom. Da sam mogla da razgovaram o tome i da me je neko razumeo, možda bi mi bilo lakše da se zapravo nosim sa majčinstvom.“
Ivanka
„Videla sam samo srećnu malu porodicu sa kućom i baštom, i decom kako žure u školu - bajka“, kaže ona.
Ivanka je usvojena i odrastajući je uvek sanjala da ima svoju porodicu. Tek kada je dobila prvog sina, otkrila je da nije majčinski nastrojena. Očajnički želeći da izađe iz kuće i pobegne od svoje nove uloge, vratila se na posao posle šest meseci.
„Uzimala bih slobodne dane i ostavljala ga na čuvanje kako bih imala dan za sebe“, kaže ona.
„Nije da nisam želela da provodim vreme sa njim, ali nisam znala šta da radim, nisam bila dobra u smišljanju igara.“
Ne želeći da im sin bude jedinac, Ivanka i njen muž Ljuba su dobili još jedno dete. Oba dečaka su sada na univerzitetu.
Priznaje da da je znala ono što sada zna, nikada ne bi postala majka.
„Potrebe i želje svih ostalih su bile na prvom mestu. Mantra poslednje dve decenije je bila 'ako su svi ostali srećni, onda sam i ja srećna', što je ponekad pomalo iritirajuće“, objašnjava ona.
„Mogla sam imati bolju karijeru.“ Ivanka želi da naglasi koliko voli svoju decu, ali priznaje da je, gledajući unazad, bila previše sebična da bi ih imala. „Zamerila sam im što mi oduzimaju vreme“.
Ona kaže da žene ne govore o tome iz straha da će biti osuđene. „Ne žele da budu viđene kao sebične. Implikacija je da ako niste želeli decu, onda ste loša majka.“
Magda
Za Magdu, koja je dobila ćerku pre 20 godina, shvatanje da ne želi da bude majka došlo je rano.
„Svi pričaju o tome kako im je dete dodeljeno i o toj divljoj, fantastičnoj ljubavi koja struji kroz njih. Ja nisam ništa od toga dobila. Izgledalo je kao ogromna odgovornost“, kaže ona. Teško joj je da se sa nežnošću osvrne na rane godine života svoje ćerke.
„Bilo je teško, bila je to svakodnevna muka da se prođe kroz to. Pretpostavljam da sve mame prolaze kroz ovo, samo što ja nisam pronalazila ništa što bih mogla reći da sam zaista uživala. Bilo je sumorno.“
Magda veruje da joj nedostaje majčinska priroda koja znači da druge majke uživaju u svojoj deci.
„Dugo sam se pitala da li se druge mame zapravo šale da je ovo divno i da će jednog dana zapravo biti iskrene sa mnom“, kaže ona. „Činilo se da nemam kapacitet da budem ta divna, ljubazna, topla, mazna mama.
„Želela sam da se vratim na posao. Želela sam da nastavim sa svojom karijerom, poslom koji sam gradila, a ovo je bio samo veliki dodatni element.“ Odrastajući, Magdina ćerka Irina je sumnjala u majčinu ljubav, jer nije bila društvena norma i slika majke kakva bi se očekivala. Ona kaže da bi, kada bi više žena otvoreno govorilo o svojim osećanjima, bio manji pritisak na žene da postanu majke.
„Više nas je nego što ikada govorimo."
„Bilo bi zaista sjajno kada bi žene mogle da budu duboko iskrene prema sebi i ako je imati decu i porodicu zaista važno, onda idite ka tome svim srcem. Ali ako imate osećaj u sebi koji vam govori 'Zaista ne razumem ovo', onda se nemojte plašiti ili stideti što možete da ustanete i kažete: 'Ja sam neko ko ne želi da bude mama, ne želim decu'.“
Koliko je ovo uobičajeno?
Nemoguće je znati koliko se žena tako oseća jer tako malo njih otvoreno govori o tome. Ali u evropskom istraživanju iz 2016. godine, 8% od 1.200 učesnica je reklo da žali što je postalo roditelj, odnosno majka. Izraelska sociologinja Orna Donat je 2015. godine objavila studiju sa ženama koje su sve rekle da žale što su imale decu. Ona je „želju da se poništi majčinstvo“ opisala kao „neistraženo majčinsko iskustvo“. Žene koje priznaju da imaju žaljenje čvrsto tvrde da se ovo razlikuje od postporođajne depresije.