Postoje ljudi za koje svi veruju da nikada neće pokleknuti pred životnim nedaćama. Nasmejani su, puni energije, uvek spremni da ohrabre druge i pronađu rešenje čak i kada ga niko ne vidi. Ali ponekad je dovoljan samo jedan tragičan događaj da se čitav njihov svet sruši kao kula od karata.
Upravo to se dogodilo Sergeju, omiljenom profesoru i čoveku kojeg su svi voleli. Ono što je počelo kao osećaj odgovornosti zbog nesreće koja je zadesila jednog studenta, ubrzo se pretvorilo u borbu sa grižom savesti, alkoholom i gubitkom svega što je godinama gradio.
„Sergej, zakazala sam ti psihologa. Ovako ćeš izgubiti sve.“
– Sergeje, zakazala sam ti pregled kod psihologa – saopštila mu je jednog jutra supruga Lena ozbiljnim glasom. – Moraš da odeš. Ako nastaviš ovako da toneš, izgubićemo sve što smo godinama stvarali.
Sergej ju je mirno pogledao, bez trunke uzbuđenja na licu. Glas mu je bio tih, gotovo ravnodušan.
– A šta je to, zapravo, čega se toliko plašiš da ćeš izgubiti?
Lena nije odmah odgovorila. Istina je bila jednostavna – najviše ju je plašilo da će ostati bez posla. Sergej je godinama bio cenjen profesor na institutu, čovek čije se mišljenje uvažavalo i koga su studenti obožavali. Ali ni najveći ugled nije mogao beskonačno da prikriva ono u šta se pretvarao.
Na posao je dolazio neispavan, neobrijan i sumornog pogleda. Nekada bi se čak osećao miris alkohola koji nije uspevao da sakrije. Ljudi su ga još uvek poštovali, ali strpljenje svakoga ima granice.
Nekada je bio čovek kojeg su svi obožavali
Svi su voleli Sergeja.
Bio je jedan od onih ljudi koji unesu svetlost gde god da se pojave. Duhovit, nasmejan, uvek spreman za šalu i dobru priču, bio je duša svakog okupljanja. Nije postojala proslava koja bi bez njega bila ista.
Sergej je bio brat majke mog muža Viktora.
Dobro se sećam dana kada sam prvi put došla u njihovu porodicu kako bih upoznala rodbinu. Viktor je poticao iz sela udaljenog tridesetak kilometara od grada, pa me je upoznavanje sa njegovim najbližima prilično plašilo.
Najviše sam strepela od njegove majke Tamare.
Delovala je kao žena od čelika – snažna, stroga i odlučna, baš ona vrsta žene za koju narod kaže da može i konja da zaustavi i u zapaljenu kuću da uđe ako treba. Bila sam uverena da joj se neću dopasti.
Ja sam odrasla u porodici lekara, u sasvim drugačijem okruženju. Roditelji su me vaspitavali u mirnoj, građanskoj atmosferi, a sada sam dolazila među ljude koji su čitav život proveli na selu.
Ni mojim roditeljima Viktor nije bio po volji.
Ipak, otac je tada rekao rečenicu koju nikada nisam zaboravila:
– Ona će živeti sa njim, a ne mi. Možda će upravo uz njega biti srećnija nego što smo mi ikada bili.
Majka je samo slegnula ramenima.
U našoj kući se oduvek poštovala sloboda izbora, čak i kada se taj izbor drugima činio potpuno nerazumnim.
Ja sam Viktora volela svim srcem.
Zbog toga mi nije bilo važno šta će moji roditelji misliti. Jedino me je plašilo kako će me prihvatiti njegova majka.
Prvi susret sa porodicom
Dok smo prilazili kući, Viktor me je zagrlio oko ramena i uz osmeh rekao:
– Nemoj da paničiš, Ritice. Majka ne ujeda... osim subotom.
Posle toga se glasno nasmejao svom šalom.
Ja nisam bila sposobna ni da se nasmešim.
Srce mi je lupalo kao ludo.
Međutim, čim smo otvorili vrata kuće, čula sam vedar i glasan glas koji je potpuno razbio napetost.
– Oho! Pa pogledaj ti ovu lepoticu! Tamara, vidi kakvu je kraljicu naš Vitek doveo! Hajde, ulazite! Sve je već postavljeno na sto!
Tako sam prvi put ugledala Sergeja.
Tek posle njega primetila sam Tamaru koja je, ozbiljnog izraza lica, slagala hleb u korpu pored svog brata – visokog, zgodnog tamnokosog muškarca koji je i u četrdesetim godinama izgledao veoma privlačno.
Onog trenutka kada me je nazvao kraljicom, Sergej je odredio atmosferu cele večeri.
Tamara, iako joj se na licu videlo da nisam baš snaja kakvu je zamišljala, nije izgovorila nijednu neprijatnu reč.
Kasnije sam shvatila zašto.
Ona je želela jednostavnu, vrednu seosku devojku koja zna sve poslove – od muže krave do rada u dvorištu.
Ja sam bila sve ono što nije očekivala.
Ali zahvaljujući Sergeju nije dobila priliku da to pokaže.
Veče mog upoznavanja sa porodicom proteklo je mnogo lepše nego što sam očekivala.
Sergej je neprestano pričao zanimljive dogodovštine iz svojih planinarskih pohoda, nazdravljao u moju čast i zasmejavao sve za stolom.
Bio je toliko harizmatičan da niko drugi nije mogao da preuzme pažnju.
Čak i da je Tamara želela da me pecne ili ponizi pred svima, jednostavno nije uspela da pronađe pravi trenutak.
Viktorov otac Denis samo se smeškao ispod brkova i posmatrao čas suprugu, čas mene.
Vrlo brzo sam shvatila da je Tamara glavna u njihovoj kući.
Denisu je očigledno odgovaralo da prepusti sve odluke supruzi.
Da je ona tada odlučila da napravi scenu i zabrani Viktoru da se oženi mnome, on bi je bez razmišljanja podržao.
Naravno, Viktor bi me svakako oženio.
Ali gorak ukus tog prvog susreta ostao bi zauvek.
Zahvaljujući Sergeju, ništa od toga se nije dogodilo.
Svadba i čovek koji je odudarao od svih
Na našoj svadbi, koju smo slavili u selu i na koju smo nekako uspeli da dovedemo čak i moje roditelje, Sergej je došao sa suprugom Lenom i trinaestogodišnjom ćerkom Varjom.
Njih dve izgledale su kao da su sišle sa naslovnice nekog časopisa.
Elegantne, negovane i besprekorno obučene.
Tek tada sam, gotovo usput, upitala Viktora:
– Gde zapravo radi tvoj ujak?
Sergej ni po čemu nije ličio na svoju sestru Tamaru.
Sličnost među njima mogla se primetiti samo u tamnim očima.
Sve ostalo bilo je potpuno drugačije.
Odavao je utisak pravog gradskog gospodina – obrazovanog, kulturnog i elegantnog čoveka.
Moja majka je često u šali govorila da se po nekim ljudima vidi da su „malopre sišli sa traktora“.
Za Sergeja tako nešto niko nikada ne bi mogao da kaže.
– Predaje na institutu na kojem sam i ja studirao – odgovorio je Viktor.
– Ozbiljno? Šta predaje?
Znala sam da je Viktor završio menadžment i da je zahvaljujući fakultetu pronašao dobar posao.
Zato sam očekivala da mi kaže kako Sergej predaje istoriju, filozofiju ili neku drugu društvenu nauku.
Umesto toga, Viktor se nasmejao.
– Fizičko vaspitanje.
Zapanjeno sam ga pogledala.
– Stvarno?
Od svih zanimanja na svetu, profesija nastavnika fizičkog bila je poslednja koju bih povezala sa Sergejem.
Pre bih poverovala da studentima drži predavanja iz istorije ili književnosti.
– Verovatno su tamo dobre plate? – upitala sam.
– Veruj mi, jesu. Osim toga, Sergej je na neki način i deo rukovodstva fakulteta. Zahvaljujući njemu studirao sam uz ogromnu školarinsku olakšicu.
Život posvećen studentima i prirodi
Tek mnogo kasnije saznala sam da Sergej nije bio običan profesor fizičkog vaspitanja. Njegov posao nije se završavao kada bi se završila predavanja na fakultetu. Bio je čovek koji je živeo za prirodu i želeo je da tu ljubav prenese na svoje studente.
Za one koji su pokazivali interesovanje organizovao je dodatne treninge, pripremao ih za pešačke ture, učio ih kako da se ponašaju u planini, kako da savladaju prepreke i kako da poštuju prirodu. Kada bi procenio da su dovoljno spremni, vodio ih je na višednevne planinarske pohode, kroz guste šume, preko planinskih visoravni i uz rečne tokove kojima su se spuštali čamcima.
Postoje ljudi kojima takav način života predstavlja potrebu, a ne hobi. Sergej je bio upravo jedan od njih. Adrenalin nije tražio u opasnim podvizima niti u besmislenom rizikovanju, već u osećaju slobode koji pružaju planine i divljina.
Nikada nije vodio studente na ekstremno zahtevne uspone za koje je bilo potrebno ozbiljno alpinističko iskustvo. Viktor mi je pričao da su zajedno obišli gotovo svaki kutak Altaja, ali da su izbegavali najopasnije vrhove poput Beluhe. Sergej je uvek birao rute koje su bile bezbedne za dobro pripremljene rekreativce i nikada nije donosio nepromišljene odluke.
Tragedija koja je promenila sve
Ipak, ma koliko čovek bio oprezan, sudbina ponekad napiše drugačiji scenario.
Na jednom od planinarskih pohoda dogodila se nesreća koja je zauvek promenila Sergejev život.
Jedan od studenata, mladi Dmitrij, koji se tek nedavno priključio grupi, ali je prošao sve pripreme i pokazao odličnu fizičku spremnost, nezgodno je pao. Bio je to trenutak nepažnje koji je mogao da se dogodi bilo kome.
Pad je bio koban.
Mladić je zadobio težak prelom kičme.
Lekari su kasnije govorili da je nesreća bila splet okolnosti koji niko nije mogao da predvidi. Na Dmitrijevom mestu mogao je da se nađe bilo koji član grupe.
Ali Sergej nije želeo da sluša razumna objašnjenja.
U svojoj glavi već je doneo presudu.
Bio je uveren da je pogrešio što je mladića prerano poveo na planinu i da je morao bolje da vodi računa o svakom njegovom koraku.
Od tog trenutka počeo je da nosi teret krivice koji ga je polako uništavao.
Lekari su porodici saopštili da su povrede ozbiljne.
Postojala je nada da će Dmitrij jednog dana ponovo stati na noge, ali put do oporavka bio je dug, neizvestan i ispunjen mesecima, možda čak i godinama rehabilitacije.
Kada je Sergej to čuo, svet mu se srušio.
Nije znao kako da se izbori sa osećajem odgovornosti.
Kao i mnogi ljudi koji ne umeju da govore o svojim emocijama, utehu je potražio tamo gde je nikada nije mogao pronaći – u alkoholu.
U početku je mislio da će mu nekoliko čašica pomoći da zaspi i zaboravi slike nesreće koje su mu se neprestano vraćale pred oči.
Ali piće nije donelo mir.
Samo je produbljivalo bol.
Ipak, nije potpuno digao ruke od svoje odgovornosti.
Pomagao je Dmitrijevoj porodici koliko god je mogao. Vozio ih je kada je bilo potrebno, davao novac za lečenje i redovno odlazio na posao, trudeći se da ispuni makar osnovne obaveze.
Ali čim bi se vratio kući, zaključavao bi se u svoju radnu sobu, otvarao flašu i tonuo u tišinu.
Sa ukućanima gotovo da više nije razgovarao.
Supruga je pokušala da ga spase
Lena je dugo gledala kako joj se muž menja pred očima.
Jednog dana odlučila je da nešto preduzme.
– Sergeje, zakazala sam ti razgovor sa psihologom – rekla mu je odlučno. – Moraš da odeš. Ako ovako nastaviš, izgubićemo sve.
Sergej ju je pogledao potpuno mirno.
– A šta je to što se toliko plašiš da ćeš izgubiti?
Lena nije mislila na brak.
Plašila se da će Sergej ostati bez posla.
Na institutu je godinama bio cenjen profesor, ali niko nije mogao zauvek da zatvara oči pred činjenicom da dolazi neispavan, neobrijan i iscrpljen, a ponekad se od njega osećao i miris alkohola.
Nekada je bio čovek koji je prvi zasmejavao druge.
Danas je postao senka nekadašnjeg sebe.
Vedar, duhovit i omiljen među ljudima pretvorio se u ćutljivog čoveka izgubljenog u sopstvenim mislima.
Sve se dogodilo neverovatno brzo.
Reči koje su ga zabolele više od svega
Najviše ga je iznenadila reakcija Dmitrijeve porodice.
Umesto zahvalnosti za pomoć koju im je pružao, zamolili su ga da prestane da dolazi.
Dmitrijeva majka, sitna žena tužnih zelenih očiju, pogledala ga je pravo u lice.
– Sergeje Matvejeviču, prestanite da mučite sebe. Možda deo odgovornosti zaista jeste na vama, ali deo krivice osećam i ja. Ja sam ga pustila da krene na taj put. Zar mislite da se zbog toga opijam? Razmišljajte o svojoj porodici. Dmitrij će se, ako Bog da, oporaviti. On vas i dalje poštuje, ali ne želim da vas ovakvog gleda. Nekada ste mu bili uzor. Danas ste postali primer kako čovek ne treba da se ponaša.
Te reči pogodile su Sergeja pravo u srce.
Umesto da ga ohrabre, još više su ga slomile.
Bio je uveren da ga niko ne razume.
Ni supruga.
Ni Dmitrijeva majka.
Čak je i njegova ćerka Varvara počela da se udaljava od njega.
Ni rođena sestra nije imala mnogo razumevanja.
Kada joj je Sergej došao u posetu, umesto utehe dočekale su ga oštre reči.
– Ako već nemaš šta da radiš, dođi da popraviš ogradu. Samo sediš i sažaljevaš sebe.
– Zašto me niko ne razume? – tiho je upitao.
– Razumemo te. Dogodila se tragedija i nisi uspeo da je sprečiš. Ali zar je rešenje da ceo život utopiš u alkoholu? To nije ni hrabro ni odgovorno.
Vreme je prolazilo, a Sergej je tonuo sve dublje.
Više nije smeo da vozi automobil, pa je na posao odlazio autobusom.
U fioci radnog stola krio je flašu konjaka.
Pio je krišom, tek toliko da mu se ruke ne tresu, a zatim žvakao zrna kafe kako bi prikrio miris alkohola pre nego što uđe među studente.
Na institutu su svi primećivali šta se događa.
Još niko ništa nije govorio.
Ali Sergej je znao da neće moći zauvek da ćute.
Svake večeri, otvarajući novu flašu, pitao se šta će ga pre uništiti – porodica ili posao.
Najviše od svega plašio se da pozove Dmitrija i čuje kako napreduje oporavak.
Nije imao snage da razgovara sa njim.
Nije želeo da ga vidi kao čoveka koji je od uzora postao upozorenje drugima.
Kada je izgubio i porodicu
Prvi veliki udarac nije stigao sa posla, već od kuće.
Jednog dana Sergej se vratio i zatekao svoje stvari spakovane u torbe na stepeništu.
Pokušao je da otključa vrata.
Nijedan ključ nije odgovarao.
Lena je promenila sve brave.
Kasnije je saznao da nije želela da čeka da on potpuno propadne.
U međuvremenu je pronašla drugog muškarca – imućnog, uspešnog i, što joj je bilo najvažnije, čoveka koji nije pio.
Sergej je ostao sam, bez doma i bez oslonca, pitajući se da li je izgubio baš sve što je godinama gradio.
Sergej je ostao bez svog doma, a problemi su počeli da se nižu jedan za drugim
Sergej je odneo stvari u garažu. Za sada u garažu. Morao je da iznajmi stan, ali nekako je osećao da će uskoro nastati problemi i na poslu. U suštini, više nije radio – samo je odrađivao svoje sate i odlazio, trudeći se da što manje sreće ljude. Sergej je živeo u iščekivanju razgovora sa rukovodstvom, a upravo zbog tog iščekivanja još više mu se pilo.
Među Sergejevim rođacima digla se velika buka. Svi su bili ogorčeni zbog Eleninog ponašanja. Taj stan je kupio Sergej, dok ona pre udaje nije imala svoj krov nad glavom. I sada ovako da mu uzvrati! Da promeni brave i ne pusti muža u sopstveni stan.
– Jesi li ti normalan, ponašaš se kao neka budala? – vikala je sestra. – Imaš pravo da živiš u tom stanu! To je tvoj stan! Razvedi se i podelite imovinu. Kako to misliš, izbacila te je? Kakva je to glupost?
– Tome, nemoj da vičeš – namrštio se Sergej. – Glava me već ionako boli.
– Pa normalno da te boli! Toliko piješ. Idi i razgovaraj s njom. Ona nema pravo da te izbaci.
– Neću! Šta si navalila?
Niko od rođaka – a Sergej ih je imao dosta i u gradu i na selu – nije želeo da mu stvarno pomogne, iako su svi bili ogorčeni. Čak ni sestra nije želela da Sergej ostane kod nje duže vreme. Njenom mužu Denisu samo je trebalo dati povod za svađu. Ni on nije bio imun na alkohol, a Sergejevo prisustvo bilo bi prava provokacija.
Osim toga, Sergej je morao da bude u gradu. Još uvek je imao posao.
Od čoveka koji je bio duša društva ostale su samo tuga i tišina
Svratio je nekako i kod nas. Iznenadila sam se kada sam videla da Sergej i dalje prilično dobro izgleda. Samo su ga oči odavale – u njima su se videli bol, tuga i ogromna količina alkohola u kojoj je pokušavao sve to da utopi.
– Kuda će po mraku? – prošaptala sam ljutito Vikiju dok sam spremala našeg sina Egora za spavanje. – Namesti mu da spava u kuhinji.
– Rit… namestiću, ali šta posle? Gde da živi kod nas? I mi se jedva smestimo nas troje u jednosobnom stanu. A on se već navikao…
– Gde uopšte spava?
– U garaži. Kod nas se istuširao, a stvari sam mu stavio na pranje.
– Zašto ne iznajmi stan?
– Još uvek čeka da ga izbace s posla.
– Bože… kada mu je ono momak poginuo, kada je pao sa litice?
– Ima već skoro godinu dana…
– Koliko još može da se uništava? Kakav je čovek bio… A u šta se pretvorio. Samo tuga…
– Viki, zaključavaj, idem.
Moj muž, koji je tog večera pod izgovorom druženja takođe popio sa stricem Sergejem, ušao je u sobu i dugo gledao u jednu tačku na zidu.
Nisam izdržala:
– Šta je?
– Sve razmišljam o onome što si rekla. Bio je sjajan čovek, zar ne? Veseo. A sada jedva da i govori. Ranije je stalno pričao o svojim putovanjima, planinarenju, raznim dogodovštinama… A sada ništa. Kao da je sve završeno.
– On će se odati alkoholu i umreti – rekla sam.
– Pa… tako to obično i bude.
– Ali zašto ništa ne preduzimate? Imate veliku porodicu. Osim rođene sestre i tebe, imate još pola sela rođaka. I u gradu imate familiju. Zar niko ne može da mu pomogne? Hajde da odemo zajedno kod Lenke. Da razgovaramo s njom. Ipak se prema njemu užasno ponela.
– Slažem se. Ali ako on sam ne želi da rešava taj problem, šta mi možemo? Ona će nas samo oterati.
Bila sam tog večera strašno ljuta na Sergejevu ženu. Da mi je tada došla pred oči, mislim da bih joj oči iskopala, majke mi.
Dok su drugi samo pričali, jedna žena odlučila je da mu pruži šansu
A rano ujutru kod mene je došla komšinica Lika.
Anđelika je bila desetak godina starija od mene i živela je u stanu levo od našeg. Nekako smo se odmah sprijateljile i pomagale jedna drugoj kao prave komšinice.
Lika se nedavno razvela, isto onako jednostavno i mirno kakva je i ona sama bila.
– Ma, jednostavno smo se prestali voleti.
– Ti to tako mirno kažeš…
– Pa šta više da se nerviram? Rano smo se venčali, iz velike zaljubljenosti. Posle smo pokušavali da dobijemo dete – ali nikako nije išlo. Onda smo samo nastavili da živimo po navici. Kasnije je Miša upoznao drugu, zaljubio se… A šta ja da radim? Nisam ja pas koji čuva jasle. Neka ide ako je srećan.
Tada sam je odmah nekako zavolela i počela da je poštujem. Lika se nije plašila da ostane sama, da izgubi status žene koja je u braku. Nije pravila scene i nije sažaljevala samu sebe. Jednostavno je nastavila dalje.
U Sergeju je videla čoveka, a ne njegov problem
Tog jutra pojavila se kod mene pre svitanja – Viki je tek izašao kroz vrata i otišao na posao.
– Juče sam srela nekog muškarca. Izlazio je od vas. Ko je to?
– Pa… kako da kažem? Ima četrdeset četiri godine. Ili već četrdeset pet?
– Pa ni ja nemam osamnaest. Ko je?
– Pričala sam ti! Sećaš se? Vikijev stric. Sergej. Onaj kome je žena, ona veštica, promenila brave i izbrisala ga iz svog života. A koliko razumem, i iz života njihove ćerke.
– Mama, gladan sam! – veselo je povikao Egor iz sobe.
– Jao, moje zlato! – raznežila se Lika. – Uvek si tako pozitivan.
– Ako si gladan, idi u kuhinju! – viknula sam mu, a onda upitala Liku: – Hoćeš kafu?
– Hoću. Dakle, to je taj stric Sergej koji je nekada bio duša društva?
– Ključna reč je „bio“. Mnogo se promenio.
– Neverovatno. A izgleda sasvim dobro. Baš mi se dopao… Dobro, videla sam da je popio, ali čovek je stvarno zgodan. Kako je neko mogao takvog čoveka ostaviti pred vratima?
– Pije, Liko. Alkoholom pokušava da uguši probleme. Šta tu ima dobro?
– Hm… – samo je rekla Lika.
Neko vreme je ćutala i razmišljala. A onda je došla kod mene i rekla:
– Upoznaj me s njim! Ne izlazi mi iz glave taj vaš stric Sergej. Dopao mi se. Pokušaćemo da ga spasimo.
Skoro sam zaplakala. Žena, ćerka, cela rodbina – svi su digli ruke od Sergeja. A jedna potpuno strana žena, moja komšinica, rešila je da mu pomogne.
Nova prilika za Sergeja: Da li će uspeti da pobedi sebe?
– Jesi li sigurna, Liko?
– Pokušaj ništa ne košta. Sama znaš – bolje je nešto uraditi pa se pokajati, nego ceo život žaliti zbog onoga što nisi pokušao.
Viki i ja smo poslali Egora kod mojih roditelja, spremili večeru i pozvali Sergeja.
Kada je ugledao Anđeliku, zanimljivo je bilo što nije navalio na alkohol. Trudio se da se kontroliše. Čak je ispričao nekoliko priča iz svoje mladosti.
Posle su njih dvoje otišli kod Like.
– Zaljubljeni golupčići – nasmejao se Viki. – Pitam se hoće li uspeti?
– Ona je lagana osoba. Ako uspe, uradiće to bez velike drame. A možda se neće ni truditi ako vidi da nema smisla. Ovde mnogo zavisi i od njega.
Lika je došla kod mene dva dana kasnije i rekla:
– Pozvala sam lekara. Daju mu infuzije. Preko sestre sam mu sredila bolovanje. Nisu stigli da ga izbace s posla, a mislim da sada ni neće moći.
– Misliš da više neće piti? – sumnjičavo sam upitala.
– Pa, nema mnogo izbora. Ili će živeti sa mnom i prestati da pije, ili će nastaviti da propada. Odluka je njegova – slegnula je ramenima Lika. – Ja se neću boriti umesto njega. Ali ako izabere pravi put, biću uz njega.
Da. Nisam pogrešila u vezi s njom.
Ljubav i podrška vratili su mu osmeh na lice
Sergej ipak nije postao čovek koji je zauvek ostavio alkohol. I dalje popije u društvu i na porodičnim okupljanjima, ali sada veoma umereno. Sa Likom mu se sve lepo složilo, žive srećno i mirno. Jednom u dve nedelje zajedno posećuju Dima – on prolazi kroz rehabilitaciju. Hodaće, to je već izvesno. Kod Sergeja je konačno pao ogroman teret sa duše.
Godinu dana nakon njihovog upoznavanja, Lika je ostala trudna, a Sergej je bio presrećan. Videlo se da mu se život ponovo vratio.
Oprezno sam ga upitala:
– A Varja?
Sa ćerkom se nije viđao. Od Jelene se razveo preko advokata. Stan, naravno, nije želeo da deli.
– Varja? Varja je, Rito, pod uticajem svoje majke. Neću da joj se namećem ako ne želi da me vidi. Ostaje mi samo da se nadam da će odrasti i da ćemo tada moći normalno da razgovaramo. Bez posrednika.
Uzdahnula sam, ali sam u sebi pomislila – ima logike.
– Inače, nisam ti se još zahvalio, Ritule – nasmešio se Sergej.
Bio je to onaj stari Sergej. Veseli, šarmantni, naš omiljeni stric Sergej.
– Za šta?
– Za Liku. Za sreću. Za ljubav.
– Ma, šta pričaš… To je samo splet okolnosti – odmahnuo je rukom.
Piščeva mala opaska: slučajnosti zapravo nisu slučajne…