Postoje događaji koji ostanu urezani u kolektivnom sećanju čitavih generacija. Jedan od njih dogodio se 18. septembra 1986. godine, kada je mladi sarajevski bend Crvena jabuka, na samom početku velike karijere, doživeo tragediju koja je zauvek promenila njihove živote, ali i istoriju domaće rok muzike.
Tog kobnog dana članovi benda krenuli su ka Mostaru, gde ih je na stadionu Kantarevac čekala brojna publika. Koncert je trebalo da bude početak velike turneje i promocije drugog albuma. Umesto slavlja, usledila je vest koja je šokirala celu tadašnju Jugoslaviju.
U teškoj saobraćajnoj nesreći kod Jablanice na licu mesta poginuo je basista Aljoša Buha, dok je pevač i jedan od osnivača grupeDražen Ričl – Zijo zadobio povrede od kojih je preminuo 1. oktobra 1986. godine u bolnici. Imao je svega 24 godine.
Vest o tragediji munjevito se proširila zemljom, a hiljade mladih ostale su u neverici da je bend, kojem su predviđali blistavu budućnost, u jednom trenutku ostao bez dvojice svojih članova.
Turneja koja je trebalo da bude početak velikog uspeha
Crvena jabuka je sredinom osamdesetih godina bila jedno od najvećih muzičkih otkrića tadašnje jugoslovenske scene. Njihove pesme osvajale su radio-stanice, a koncerti su bili rasprodati.
Mostarski nastup bio je posebno važan jer je označavao početak velike turneje. Mladi muzičari bili su puni planova, energije i entuzijazma. Govorili su o novim pesmama, albumu koji pripremaju i publici koja ih je sve više volela.
Niko nije mogao ni da nasluti da će upravo taj put postati njihov poslednji zajednički.
Rečenica koju majka nikada nije zaboravila
Tri godine nakon tragedije, Draženova majka Elvira Ričl dala je potresan intervju u kojem je ispričala detalje poslednjih dana provedenih sa sinom.
Prisecala se zajedničkog odlaska na Romaniju, gde je porodica boravila u vikendici njenog brata. Atmosfera je bila vedra, svi su razgovarali o muzici i planovima koji su čekali bend.
Ipak, jedna Draženova rečenica ostala joj je zauvek urezana u pamćenje.
Kako je ispričala, govoreći o predstojećoj turneji i novom albumu, iznenada je rekao:
"Voleo bih da se sve ovo odloži."
Tek posle tragedije te reči dobile su sasvim drugačije značenje. Majka je često govorila da se kasnije činilo kao da je njen sin imao neobjašnjiv predosećaj.
Pitanje koje je sve zaledilo
Tokom tog porodičnog druženja razgovor je skrenuo na hiromantiju, odnosno gledanje u dlan.
Njena snaja pričala je da se dugo bavi čitanjem sudbine iz linija na dlanu, a Dražen joj je, iz radoznalosti, pružio svoje ruke i upitao:
"Koliko ću ja živeti?"
U tom trenutku svi su se nasmejali, ne pridajući tome poseban značaj.
Tek nakon nesreće porodica je u tom pitanju videla jezivu simboliku.
Neočekivan oproštaj od dece iz komšiluka
Jedna komšinica kasnije je ispričala prizor koji je Elviri Ričl ostao duboko urezan u sećanju.
Na dan kada je krenuo prema Mostaru, Dražen je izašao iz zgrade, a za njim su, kao i mnogo puta ranije, potrčala deca iz komšiluka.
Bio je omiljen među najmlađima. Često im je donosio bombone, pričao viceve i šalio se s njima. Tog dana zastao je, pomilovao svako dete po glavi i svakome rekao po nekoliko toplih reči.
Komšinici je taj prizor kasnije izgledao kao da se zauvek oprašta od njih.
Majčin strah zbog puta
Elvira Ričl je priznala da je oduvek brinula kada njen sin putuje.
Zbog toga je uvek želela da zna kojim automobilom odlazi i ko vozi.
Dražen ju je, prema njenim rečima, pred polazak umirio:
Rekao joj je da neće putovati u starom "Fići", već sa gitaristom Željkom Bebekom... pardon, Draženom Žerićem Žerom, u novom "Golfu", dodajući da je Žera dobar vozač i da nema razloga za brigu.
Međutim, iz još uvek ne sasvim razjašnjenih razloga, Dražen je u poslednjem trenutku ipak seo u "Fiću", automobil u kojem su bili Aljoša Buha i Zlatko Arslanagić Zlaja.
Zašto je promenio plan, njegova majka nikada nije saznala.
Godinama je pokušavala da pronađe odgovor na pitanje zbog čega je Dražen promenio automobil.
Razgovarala je sa članovima benda, pitala Žeru, razgovarala sa bubnjarom Darkom Jelčićem Cunjem, ali niko nije umeo da joj objasni kako je došlo do promene dogovora.
Jedni su govorili da je prvobitni plan bio da deo članova putuje zbog opreme drugim vozilom, dok su ostali krenuli "Fićom".
Pravi razlog nikada nije razjašnjen.
Kako je govorila, tu tajnu njen sin odneo je zauvek sa sobom.
Telefonski poziv koji nijedna majka ne želi da primi
Veče 18. septembra 1986. godine počelo je sasvim obično.
Elvira se vratila kući, pročitala poruku koju joj je sin ostavio i otišla do grada da obavi kupovinu.
Nije ni slutila da će joj se život promeniti za nekoliko minuta.
Oko jedanaest sati uveče zazvonio je telefon.
Sa druge strane bio je Žera.
U prvi mah pomislila je da su se članovi benda možda posvađali ili da neće stići kući.
Tada je usledila rečenica koja joj je zauvek promenila život.
Žera ju je tihim glasom pitao da li je čula za nesreću.
Kada je odgovorila da nije, rekao joj je da je Aljoša poginuo, dok su Dražen i Zlaja u bolnici.
Borba lekara i podrška celog Mostara
Porodica je odmah krenula za Mostar.
U bolnicu su stigli u ranim jutarnjim satima.
Lekari nisu krili ozbiljnost situacije. Dok je Zlatko Arslanagić imao lakše povrede, Draženovo stanje bilo je izuzetno teško.
Dežurna doktorka, kako je kasnije pričala njegova majka, bila je dirnuta prizorom koji je zatekla te noći.
Prema njenim rečima, čitav Mostar se okupio ispred bolnice.
Mladi ljudi stajali su u redovima kako bi dali krv u nadi da će pomoći teško povređenom muzičaru.
Doktorka je rekla da tokom svoje lekarske karijere nikada nije videla toliku solidarnost i ljubav prema jednom umetniku.
Vest koja je rastužila celu Jugoslaviju
Uprkos naporima lekara, Dražen Ričl izgubio je najtežu životnu bitku 1. oktobra 1986. godine.
Njegova smrt izazvala je ogromnu tugu širom tadašnje države. Hiljade ljudi opraštale su se od mladića čiji su humor, harizma i talent ostavili dubok trag među prijateljima, kolegama i publikom.
Crvena jabuka nastavila je da postoji i posle tragedije, ali uspomena na Dražena Ričla i Aljošu Buhu ostala je neizbrisivi deo identiteta benda.
Njihove pesme i danas bude emocije kod publike svih generacija, a sećanje na kobni septembar 1986. godine ostaje jedna od najtužnijih priča u istoriji domaće rok muzike.
Borba za život koja je trajala danima
Kada je Elvira Ričl prvi put ušla u bolničku sobu da vidi sina, prizor koji ju je dočekao bio je jedan od onih koji se nikada ne zaboravljaju.
Dražen više nije bio svestan okoline. Ležao je na odeljenju intenzivne nege, priključen na aparate, dok su lekari činili sve što je bilo u njihovoj moći da ga održe u životu.
U tim trenucima nije znao da mu je prijatelj Aljoša Buha poginuo, niti da se za njegov život moli čitava Jugoslavija.
Zlatko Arslanagić Zlaja, koji je takođe bio povređen u nesreći, ubrzo je prebačen kući na oporavak, dok je Dražen ostao u kritičnom stanju.
Njegova majka odlučila je da ne napušta Mostar. Svaki minut provodila je u bolnici, čekajući bilo kakvu vest koja bi joj vratila nadu.
Članovi benda pokazali šta znači pravo prijateljstvo
U najtežim trenucima Elvira nije ostala sama.
Kasnije je često govorila da su upravo tada članovi Crvene jabuke pokazali koliko su bili povezani, ne samo kao bend, već kao porodica.
Brinuli su o njoj, organizovali prevoz, razgovarali sa lekarima i pokušavali da pronađu svako moguće rešenje koje bi Draženu moglo spasiti život.
Posebno je isticala angažovanje Dražena Žerića Žere, koji je, kako je govorila, učinio sve što je bilo moguće da se organizuje hitan transport u Beograd, gde su lekari na Vojnomedicinskoj akademiji imali bolje uslove za lečenje ovako teških povreda.
Za porodicu je svaka minuta bila dragocena.
Helikopter koji nije uspeo da sleti
Organizovan je medicinski helikopter koji je trebalo da preveze teško povređenog pevača u Beograd.
Međutim, priroda je tog dana bila nemilosrdna.
Nad Mostarom je besnelo snažno nevreme. Vetar je duvao tolikom jačinom da pilot nije mogao bezbedno da spusti letelicu.
Elvira je kasnije pričala da joj se činilo kako se ceo grad nalazi u nekoj ogromnoj kotlini iznad koje su se nadvili tamni oblaci.
Sa zebnjom je gledala u nebo, uverena da će se svakog trenutka pojaviti helikopter koji će njenom sinu pružiti novu šansu.
Umesto toga, stigla je vest koja ju je potpuno slomila.
Helikopter se morao vratiti.
Nije mogao da sleti.
U tom trenutku, govorila je, osetila je snažan bol u grudima i pomislila da se sve ruši.
Telefonski razgovor koji joj je vratio nadu
Odmah je otrčala do telefona kako bi pozvala Žeru, sa kojim je sve vreme bila u kontaktu.
Drhtavim glasom rekla mu je da helikopter nije uspeo da sleti.
Sa druge strane začula je smiren odgovor.
Žera joj je rekao da su već pronašli drugo rešenje.
Umesto helikoptera, organizovan je avion koji će prevesti Dražena u Beograd.
Za Elviru je to bio tračak nade za koji se grčevito uhvatila.
Verovala je da će specijalisti na VMA uspeti da učine ono što do tada nije bilo moguće.
Potresna scena na mostarskom aerodromu
Pošto je avion stigao, bolnica je odmah obaveštena da pripremi pacijenta za transport.
Sanitetsko vozilo dovezlo je Dražena na aerodrom.
Majku su, kako je kasnije pričala, zadržavali ispred zgrade aerodroma kako u naletu emocija ne bi potrčala prema nosilima.
Taj prizor joj je ostao zauvek pred očima.
Videla je samo kola Hitne pomoći.
Na nosilima je ležao njen sin, prekriven bolničkim čaršavom.
Uz njega su u avion ušli njen brat i lekar koji ga je pratio tokom leta za Beograd.
Bio je petak uveče.
Elvira se vratila u Sarajevo sa nadom da će naredni telefonski poziv doneti dobre vesti.
Nažalost, sudbina je imala drugačije planove.
Nekoliko dana kasnije posetila je Zlaju, koji se već oporavljao kod kuće.
U razgovorima sa njim i drugim članovima benda pokušavala je da sastavi mozaik nesreće.
Vremenom je sve više verovala da je jedan od razloga tragedije bilo i stanje automobila u kojem su putovali.
Prema pričama koje je kasnije čula, "Fića" je bio star i dotrajao.
U trenutku sudara, sedište se navodno pomerilo i palo preko Zlaje, što ga je, paradoksalno, zaštitilo od mnogo težih povreda.
Zadobio je povrede nosa i lica, zbog kojih je kasnije bio podvrgnut operaciji na maksilofacijalnoj hirurgiji, ali se relativno brzo oporavio.
Za Elviru je to bio još jedan detalj koji je pojačavao osećaj da je sudbina tog dana bila surova i nepredvidiva.
Sarajevo je ispratilo svog miljenika
Kada je vest o Draženovoj smrti potvrđena 1. oktobra 1986. godine, Sarajevo je zanemelo.
Na njegovoj sahrani okupilo se oko 10.000 ljudi.
Kolone građana slivale su se prema groblju Bare satima, a hiljade mladih došlo je da poslednji put oda počast muzičaru čije su pesme i osmeh obeležili jednu generaciju.
Elvira je kasnije priznala da u tim trenucima gotovo nije bila svesna koliko je ljudi bilo prisutno.
Tek kasnije su joj pričali da se sa groblja odlazilo satima.
Mnogi mladi ostali su celu noć pored njegovog groba.
Palili su sveće, pevali njegove pesme i plakali.
Bio je to jedan od najemotivnijih ispraćaja koje Sarajevo pamti.
"Dražen je bio dete koje je moralo biti voljeno"
Posle sahrane, Elviru je posetila Draženova razredna.
Izgovorila je rečenicu koju njegova majka nikada nije zaboravila.
Rekla joj je da je Dražen bio dete koje je jednostavno moralo biti voljeno.
Njegova dobrota, neposrednost, vedar duh i iskrena ljubaznost ostavljali su snažan utisak na svakoga ko ga je upoznao.
Nije bio omiljen samo među fanovima.
Volele su ga komšije, prijatelji, školski drugovi i deca sa kojima je svakodnevno provodio vreme.
Upravo zbog toga njegova smrt nije pogodila samo porodicu i članove benda, već čitavu generaciju mladih ljudi koji su u njemu videli simbol optimizma i bezbrižnosti.
Nasleđe koje traje decenijama
Iako je njegov život prerano prekinut, Dražen Ričl ostavio je dubok trag u muzici bivše Jugoslavije.
Njegove pesme, energija i autentičnost postali su deo kulturne istorije regiona, a Crvena jabuka nastavila je da živi i stvara, čuvajući uspomenu na svog prvog pevača.
Elvira Ričl je često govorila da je njen sin za svoje kratke 24 godine uspeo da ostvari ono za šta mnogima nije dovoljan ni čitav život.
Na kraju razgovora iz 1989. godine izgovorila je rečenicu koja i danas izaziva emocije:
„Proleće ga donelo, jesen ga odnela.“
U tim jednostavnim rečima sažela je svu bol jedne majke koja je prerano izgubila sina, ali i ponos što je iza sebe ostavio delo koje ni decenijama kasnije nije zaboravljeno.
Pre nekoliko godina preminula je i njegova majka Elvira, do kraja života u srcu je nosila tugu za sinom kojeg je ispratila u smrt.