Njeno ime i danas izaziva emocije širom bivše Jugoslavije. Bila je jedna od najlepših i najtalentovanijih glumica svoje generacije, žena koja je plenila harizmom, elegancijom i glumačkim talentom, ali iza blistave karijere krila se sasvim drugačija Ena Begović – nesigurna, povučena i opterećena strahovima koje nikada nije pokušavala da sakrije.
Njena tragična smrt u saobraćajnoj nezgodi 15. avgusta 2000. godine šokirala je javnost, a mnogi su tek nakon toga počeli da obraćaju pažnju na njene ranije izjave. Prijatelji su godinama tvrdili da je Ena kao da je osećala da će joj život prerano biti prekinut, dok danas mnogi njene reči tumače kao svojevrsno predosećanje sudbine koja ju je čekala.
"Budućnost me plaši"
U jednom od svojih najpoznatijih intervjua, koji je 1982. godine dala za "Yugopapir", Ena je iskreno govorila o sebi, svojim nesigurnostima i strahovima, otkrivajući da sebe nikada nije doživljavala onako kako ju je publika videla.
Iako su je mnogi smatrali jednom od najlepših žena sa ovih prostora, ona je o sebi imala potpuno drugačije mišljenje.
- Ja nisam lepa. Ja imam čudno lice, ili bolje rečeno – ja imam jedno interesantno lice. Zanimljivo sve skupa, s izvesnim nepravilnostima, ali upotrebljivo u svakom slučaju. Često me pitaju koliko u likovima koje tumačim ima mene. Ima me, potpuno me ima. Ostaje tvoje telo, ruke, noge, glava - govorila je.
Otkrila je i da joj svet glume, uprkos velikim uspesima, nikada nije bio potpuno prirodno okruženje.
- Za sebe mislim da sam jedan dobar, pošten čovek. Nisam zla, pokvarena, ne podmećem nikom nogu, ne uživam u tuđim neuspesima. Ne snalazim se najbolje u ovom svetu i ne uspevam da sledim sve “linije” koje ovaj posao zahteva, nameće. Po prirodi sam nezadovoljna, stalno nezadovoljna. San mi je da jednog dana napravim ulogu za koju će i dobri i zli priznati da je dobra. Najveća mi je želja da postanem dobra glumica, a za to treba puno rada ili puno sreće. Mene budućnost plaši. Ja ne znam šta me čeka, za godinu-dve… dosadašnji uspesi nisu garancija.
Upravo poslednje rečenice iz ovog intervjua danas mnogi izdvajaju kao posebno potresne, jer je glumica, gotovo dve decenije pre tragedije, otvoreno govorila o strahu od onoga što budućnost donosi.
Iza osmeha krila je veliku nesigurnost
Na filmskom platnu delovala je samouvereno, snažno i odlučno, međutim, privatno je bila potpuno drugačija osoba.
O sebi je govorila kao o veoma osetljivoj i nesigurnoj ženi koja se teško nosila sa pritiscima koje nosi javni život.
- Po prirodi sam neurotična, nesigurna, stalno o nečemu razmišljam, stalno s nekim problemima. Na izvestan način ja se plašim ljudi, i… a kad dođem kod majke, meni onda ne treba nikakvo pretvaranje ni laganje. Ne moram da se pravim da sam srećna i kad sam tužna. Kod mame sam ja – ja. Možda sam prerano (s 18 godina) uletela u svet odraslih, starijih, svet u kojem se vrti veliki novac, jer jedan film užasno puno košta, možda nedovoljno spremna, ili…
Strah od vožnje koji nikada nije uspela da pobedi
Ono što je posebno potresno jeste činjenica da Ena nikada nije krila koliko se plašila vožnje automobilom i avionom. Bliski prijatelji kasnije su govorili da je često imala osećaj da bi upravo na putu mogla da joj se dogodi nešto loše, zbog čega su mnogi nakon njene smrti verovali da je na neki način predosećala svoju sudbinu.
Njen strah nije bio prolazan niti bezazlen. Bio je toliko izražen da je zbog njega potražila i stručnu pomoć, pokušavajući da prevaziđe fobiju koja ju je pratila godinama.
Situacija se dodatno pogoršala nakon teške saobraćajne nesreće 1996. godine, u kojoj je učestvovala. Tada je jedan motociklista izgubio život, dok je njen prijatelj zadobio teške telesne povrede. Za izazivanje te nesreće odgovornost je snosila sama Ena, zbog čega je osuđena na tri godine uslovne kazne.
Ipak, mnogo teže od sudske presude podnela je psihičke posledice tragedije. Ljudi koji su je poznavali govorili su da se od tog šoka nikada nije potpuno oporavila i da je njen strah od vožnje postao još intenzivniji.
Tragičan kraj koji je rastužio region
Nažalost, upravo ono čega se najviše plašila na kraju joj je i odredilo sudbinu.
Ena Begović poginula je 15. avgusta 2000. godine u saobraćajnoj nesreći kod Bača. Imala je samo 40 godina, a njena iznenadna smrt ostavila je neizbrisiv trag u domaćoj kinematografiji i među publikom koja ju je obožavala.
U najtežim životnim trenucima veliku podršku pružao joj je preduzetnik i inženjer elektrotehnike Josip Radeljak, sa kojim je dobila ćerku. Njihova porodica činila joj je najveći oslonac, ali, nažalost, život joj nije pružio priliku da mnogo duže uživa u toj ulozi.
Dve i po decenije nakon njene smrti, Ena Begović ostala je upamćena ne samo po vanrednom glumačkom talentu i lepoti, već i po iskrenosti kojom je govorila o svojim strahovima. Upravo zbog toga njene reči o neizvesnoj budućnosti i danas kod mnogih izazivaju posebnu jezu.