Dragana Seferović za sebe kaže da je vesela, verna i, pre svega, uporna. Rođena je u Foči, a poreklom je iz Goražda, grada za koji je posebno vezana.
Njena životna priča počela je veoma rano da se razlikuje od priča drugih mališana. Kako je ispričala, kada je imala godinu i sedam meseci roditelji su primetili da ne može da hoda onako kako bi dete tog uzrasta trebalo.
„Lekari su ustanovili da mi je potrebno lečenje koje je trebalo da traje oko tri meseca. U međuvremenu je otac otišao u Nemačku, a kada je shvatio kakva je situacija, odlučeno je da me prebace tamo na dalje lečenje“, prisetila se Dragana.
U vreme ratnih dešavanja njena porodica našla se među onima koji su morali da napuste dom. Kako kaže, 1992. godine zajedno sa grupom dece otišla je u Nemačku.
„Konvojem smo, 1992. godine, u avgustu otišli u Nemačku. U toj grupi bilo je četrdesetak dece, od kojih je devetoro prebačeno na lečenje“, ispričala je.
Posle određenog vremena vratila se u Bosnu i Hercegovinu, za razliku od neke druge dece koja su tokom rata otišla u inostranstvo i nikada se nisu vratila.
„Jesam se vratila. Mada se ponekad našalim da bi možda bilo bolje da sam ostala u Nemačkoj“, rekla je kroz osmeh.
U Nemačku je stigla kada je imala pet godina, a dve godine kasnije vratila se na ove prostore. Prve školske dane započela je upravo tamo, ali je zbog jezičke barijere morala da ponovi prvi razred.
„Kada smo došli, zaista nismo znali jezik i prvi put smo se susreli sa školovanjem na nemačkom. Završila sam prvo polugodište tamo, a drugo sam nastavila u Dečijem selu u Bosni“, ispričala je Dragana.
Žena koja joj je pružila dom postala je njena mama
Jedan od najvažnijih trenutaka u Draganinom životu dogodio se kada je upoznala Medihu, ženu koja će joj promeniti detinjstvo i pružiti ono što joj je najviše nedostajalo – toplinu doma, sigurnost i bezuslovnu ljubav.
Iako je od početka znala da je Mediha nije rodila, među njima se vrlo brzo stvorila posebna veza. Dragana kaže da ju je spontano počela oslovljavati sa „mama“, bez ikakvog nagovora ili prisile.
„Prvih nekoliko meseci zvala sam je samo 'mama', potpuno spontano. U početku mi je bilo neobično jer sam znala da me nije rodila. Ali onda shvatiš da sva druga deca svoje mame zovu mama, pa zašto ne bih i ja?“
Vremenom je taj odnos postajao sve jači, a danas ne može ni da zamisli da je oslovljava drugačije.
„I danas je zovem mama. Bilo bi mi potpuno neprirodno da je zovem imenom, Mediha. Ona je osoba koja me odgajala, sekla mi nokte, češljala kosu, brinula da završim školu. Koliko god je meni bilo teško, ona je uvek bila uz mene.“
Od života u kolektivu do porodične topline
Pre dolaska kod Medihe, Dragana je živela u kolektivnom smeštaju, okružena velikim brojem dece. Takav život bio je potpuno drugačiji od onoga što ju je čekalo u novom domu.
Kako kaže, najveća promena nije bila u uslovima života, već u emocijama koje je prvi put počela da dobija.
„Mi u kolektivu nismo bili naviknuti na zagrljaje i nežnost. Tek kasnije sam shvatila koliko to zapravo nedostaje detetu. Meni dodiri nisu bili nešto prirodno jer ih jednostavno nisam imala.“
Dolazak u mali stan u kojem su živeli samo ona, njen brat i žena koja je brinula o njima bio je za nju pravi životni preokret.
„A onda dođeš kod mame, gde smo bili samo brat i ja. Nije bilo druge dece. Živeli smo u maloj garsonjeri dok nije završena školska godina. To mi je bio pravi šok. Odjednom neko želi da te zagrli, pomazi, pokaže nežnost. U početku sam se čak povlačila jer mi je sve to bilo nepoznato.“
Prvi susret sa ljubavlju koju nije poznavala
Detetu koje je odrastalo bez mnogo fizičke bliskosti i pažnje bilo je potrebno vreme da prihvati novu stvarnost. Zagrljaji, nežne reči i svakodnevna briga bili su nešto što do tada nije doživljavala.
Međutim, kako su prolazili meseci, Dragana je počela da se navikava na ljubav koju joj je nova porodica pružala.
„Jeste, više nego lepo. Kada danas razmišljam o tom periodu, setim se i nekih stvari kojima se mogu nasmejati.“
Posebno pamti situacije iz detinjstva koje danas posmatra sa setom, ali i osmehom.
„Sećam se dece koja su govorila da im je rođendan samo da bi dobila čokoladu ili neki poklon. A bilo je i dece koja zapravo nisu ni znala kada su rođena. Sećam se da mi je jedno dete čestitalo rođendan, a ja uopšte nisam znala da li mi je zaista tada rođendan.“
Godine borbe sa bolešću
Pored svega kroz šta je prolazila, Dragana je godinama imala i zdravstvene probleme. Upravo tada je, kako kaže, najviše osetila koliko je Mediha posvećena njenom oporavku i sreći.
„Često sam imala ešerihiju. Njoj je bilo najvažnije da ozdravim. Redovno me vodila doktorima, brinula o meni i pružila mi ljubav. I danas me, hvala Bogu, voli na isti način.“
Njena briga nije se završavala odlascima kod lekara. Bila je prisutna u svakom segmentu života, pružajući Dragani osećaj sigurnosti koji joj je kao detetu bio neophodan.
„Nikada joj nisam rekla da nije moja mama“
Iako se često može čuti da usvojena ili zbrinuta deca u nekom trenutku izgovore rečenicu: „Ti nisi moja mama“, Dragana kaže da njoj tako nešto nikada nije palo na pamet.
Za više od tri decenije zajedničkog života, taj odnos nije bio zasnovan na biologiji, već na ljubavi, poverenju i svakodnevnoj brizi.
„Nikada joj nisam rekla: 'Ti nisi moja mama.' Nikada. Za ovih trideset i više godina to mi nije palo na pamet i nikada neće. Ona je moja mama. Tako je osećam i tako je zovem.“
Danas, kada je i sama majka, još bolje razume koliko je odricanja, strpljenja i ljubavi bilo potrebno da bi neko tuđe dete prihvatio kao svoje.
„Sada, kada imam svoju decu, još više razumem koliko je ljubavi, truda i odricanja uložila u mene. Zbog toga je još više cenim i volim.“
Njena priča pokazuje da porodicu ne čine samo krvne veze. Ponekad je dovoljno da neko pruži ruku, otvori vrata svog doma i pokloni ljubav kako bi zauvek postao – mama.
Odrastanje sa osećajem da je drugačija
Iako se u školi nije mnogo govorilo o njenom detinjstvu i činjenici da je odrastala u Dečijem selu SOS, Dragana priznaje da je često nosila osećaj da se po nečemu razlikuje od svojih vršnjaka.
Većina dece nije znala mnogo o njenoj životnoj priči, niti je ona imala potrebu da je deli sa svima. Ipak, postojale su stvari koje nije mogla da zaboravi, ma koliko se trudila da vodi život kao i sva druga deca.
Najteže je bilo znati da su blizu, a daleko
Posebno bolna okolnost bila je činjenica da su njen biološki otac, braća i drugi članovi porodice živeli nedaleko od škole koju je pohađala. Znala je da postoje, viđala ih je povremeno, ali nije bila deo njihovog svakodnevnog života.
„Bilo mi je teško, pogotovo zato što su moj biološki otac, braća i ostatak porodice živeli nedaleko od škole. Znala sam da su tu, viđala sam ih, a istovremeno nisam odrastala s njima. Tatu sam viđala da kopa po kontejneru. Tad su me deca zezala i govorila - eno ti ga tata rovi po kontejneru. Tad me kao dete bilo stid. A posle sam to prihvatila“.
Takva situacija u njoj je budila snažne i pomešane emocije koje je kao dete teško razumela.
„To je u meni budilo mnogo pomešanih osećanja. S jedne strane bilo mi je drago što znam da postoje, a s druge sam osećala prazninu jer nisam imala odnos kakav deca inače imaju sa svojim ocem i rodbinom.“
Dok su njeni vršnjaci odrastali uz roditelje, porodična okupljanja i svakodnevne razgovore sa najbližima, Dragana se često suočavala sa pitanjima koja su je pratila još od najranijih dana.
Najteže joj je bilo da prihvati zašto se upravo njen život odvijao drugačije od života druge dece.
„Kao dete često se pitaš zašto je baš tvoj život ispao tako. To nije bilo lako prihvatiti.“
Iako je imala ljude koji su joj pružali ljubav i podršku, svest o tome da joj je biološka porodica fizički blizu, a emocionalno daleko, ostavila je dubok trag na njeno odrastanje.
Uprkos tome, naučila je da živi sa tim osećajem i da gradi svoj put, oslanjajući se na ljude koji su joj pružili dom, sigurnost i priliku za srećnije detinjstvo.
Usamljenost koja je pratila odrastanje
Danas, sa vremenske distance, Dragana kaže da mnoge stvari razume drugačije nego kada je bila dete. Ipak, priznaje da joj odrastanje nije bilo lako i da su je tokom školskih dana često pratili osećaji usamljenosti i pitanja na koja nije imala odgovore.
„Danas, kada sam odrasla, drugačije gledam na sve. Ali kao dete, posebno od petog ili šestog razreda, često sam se osećala veoma usamljeno.“
Kako je odrastala, sve više je razmišljala o svojim biološkim roditeljima i pokušavala da razume svoju životnu priču. Posebno ju je zanimalo ko je njen otac i kakav je čovek.
Prvi susret sa ocem
Za razliku od majke, o kojoj dugo nije znala gotovo ništa, oca je upoznala kada je imala osam godina. Taj trenutak zauvek joj je ostao u sećanju.
„Oca sam upoznala kada sam imala osam godina. Zato sam i znala da je tu, da postoji. Došao je u Dečije selo i rekao da želi da me vidi. Tada smo se prvi put sreli.“
Pre nego što je došlo do susreta, žena koja ju je odgajala pažljivo ju je pripremala za taj važan trenutak, trudeći se da sve protekne što bezbolnije.
Istina o biološkoj majci
Dok je o ocu ipak nešto znala, priča o biološkoj majci bila je mnogo nejasnija. Dragana kaže da je dugo rasla sa vrlo malo informacija o ženi koja ju je rodila.
Znala je samo da žena koja je u jednom periodu bila uz nju nije njena biološka majka.
„Ona mi je otvoreno rekla: 'Nisam ja tvoja mama, ja sam tvoja maćeha.' To sam prihvatila.“
Ipak, njena hraniteljka nikada nije pokušavala da sakrije istinu niti da zameni njenu biološku porodicu. Naprotiv, od malih nogu govorila joj je da će jednog dana imati priliku da upozna svoju majku.
„Moja mama, koja me odgajala, govorila mi je: 'Upoznaćeš svoju mamu. Zajedno ćemo je pronaći kada dođe vreme.'“
„Posmatrala sam svaki detalj“
Prvi susret sa ocem bio je prepun emocija. Kao svako dete koje godinama mašta o roditelju kojeg ne poznaje, Dragana je želela da upije svaki detalj njegovog izgleda i ponašanja.
„Bila sam presrećna. Sve mi je bilo zanimljivo. Gledala sam njegove ruke, kosu... Primetila sam da ima crnu kosu kao i ja. Posmatrala sam svaki detalj.“
Taj susret za nju nije predstavljao samo upoznavanje sa ocem, već i susret sa delom sopstvenog identiteta koji joj je godinama nedostajao.
Ljubav koju je osetila uprkos svemu
Iako nije bio prisutan tokom njenog odrastanja, Dragana kaže da je već tada osetila njegovu ljubav i da je upravo zbog toga zauvek ostao važan deo njenog života.
„Osetila sam njegovu ljubav. Iako nije bio fizički prisutan tokom mog odrastanja, tata mi je uvek bio i ostao veoma važna osoba u životu.“
Sa biološkom majkom situacija je bila drugačija. Pošto o njoj godinama nije znala gotovo ništa, nije uspela da razvije isti osećaj bliskosti i povezanosti kakav je osećala prema ocu.
„Za biološku majku nisam dugo znala gotovo ništa i prema njoj nisam imala isti osećaj povezanosti.“
Tako je potraga za majkom ostala jedno od najvažnijih poglavlja njenog života, koje će tek godinama kasnije dobiti svoj nastavak.
„Pitala sam je samo jedno – zašto si me ostavila?“
Godinama je Dragana živela sa pitanjima na koja nije imala odgovore. Znala je da ima oca, znala je da postoji deo njene porodice koji je negde daleko, ali o biološkoj majci dugo nije znala gotovo ništa. Tek kada je odrasla, počela je da sklapa delove svoje životne priče.
Prvi put je svoju biološku majku upoznala kada je imala 26 godina.
Prvi glas majke čula je tek sa 19 godina
Njihov susret nije došao lako. Iako je postojala želja da se upoznaju, životne okolnosti godinama su ih držale razdvojenima.
Nakon ratnih dešavanja, njena majka ostala je u Italiji, dok je Dragana sa porodicom otišla u Nemačku. U godinama koje su sledile nije bilo prave prilike da se sretnu licem u lice.
„Srele smo se u Italiji. Imale smo priliku da se upoznamo i ranije, ali životne okolnosti to nisu dozvolile. Nakon rata ona je ostala u Italiji, dok smo mi otišli u Nemačku. Jednostavno, godinama nije bilo prilike da se sretnemo.“
Ipak, jedan trenutak zauvek je ostao u njenom sećanju – dan kada je prvi put čula glas žene koja ju je rodila.
„Njen glas prvi put sam čula kada sam imala 19 godina, 16. februara 2009. godine. Tada smo prvi put razgovarale telefonom, ali do susreta uživo prošlo je još nekoliko godina.“
Kao dete nije ni znala da ima majku
Dragana kaže da kao mala devojčica, koja je odrastala u kolektivu, nije odmah bila svesna šta znači imati biološke roditelje.
Tek kada je krenula u školu i videla drugu decu koja dolaze sa svojim mamama i tatama, počela je da razume ono što joj je nedostajalo.
„Onog trenutka kada sam upoznala oca saznala sam da je mama živa i da živi u Italiji. Kao dete koje je odraslo u domu nisam ni bila svesna da imam majku.“
Susreti sa drugim porodicama probudili su u njoj pitanja i želju da sazna više o ženi koja ju je rodila.
„Tek kada sam krenula u školu i videla da druga deca dolaze s roditeljima, počela sam da shvatam šta znači imati mamu i tatu.“
Kada je saznala da njena majka postoji, počela je da je zamišlja. Iako nikada nije videla njeno lice, u dečjoj mašti stvarala je sliku žene koja joj je nedostajala.
„Nakon što sam saznala da postoji, stalno sam je zamišljala. Crtala sam njen lik, iako je nikada nisam videla.“
„Kao da sam sve vreme znala kako izgleda“
Kada je konačno stala pred majku, Dragana je doživela nešto što je za nju bilo gotovo neverovatno.
Kaže da je žena koju je godinama zamišljala izgledala gotovo isto kao na crtežima koje je pravila kao dete.
„Bila je potpuno ista. Kada danas pogledam te crteže koje sam pravila kao dete i uporedim ih sa njenim fotografijama, ista frizura, isti nos, iste oči. Kao da sam sve vreme znala kako izgleda.“
Za Draganu je taj trenutak bio potvrda da je, uprkos godinama razdvojenosti, neka veza ipak postojala.
Put u Italiju i potraga za majkom
Do susreta je došlo nakon što je Dragana dobila adresu svoje biološke majke. Zajedno sa tadašnjim suprugom odlučila je da automobilom ode u Italiju.
Put nije bio običan – u tom trenutku bila je trudna šest meseci, a sa njima je putovao i njihov mali sin Emin, koji je tada imao godinu dana.
„Dobila sam njenu adresu. Moj tadašnji suprug i ja planirali smo da automobilom odemo u Italiju. Bila sam trudna šest meseci, a sa nama je bio i naš sin Emin, koji je tada imao godinu dana.“
Igrom slučaja, saznali su da u istom gradu živi žena iz Bosne po imenu Hasena, koja poznaje njenu majku.
„Sasvim slučajno saznali smo da jedna žena iz Bosne, Hasena, živi u istom gradu kao moja majka i da je poznaje. Primila nas je u svoj dom i odvela nas do nje.“
Prvi zagrljaj posle 26 godina i osećaj koji je zaboleo
Kada je ugledala majku, Dragani je srce, kako kaže, bilo puno emocija. Posle toliko godina čekanja konačno je bila ispred žene koju je ceo život pokušavala da pronađe.
„Videla sam je izdaleka. Srce mi je lupalo. Prišla sam joj i zagrlile smo se.“
Ipak, taj prvi susret nije prošao potpuno onako kako je zamišljala. Jedan detalj ostao joj je duboko urezan u sećanje.
„Nakon prvog zagrljaja mnogo se više obradovala Haseni nego meni. Njih dve su se srdačno pozdravljale, a ja sam stajala sa strane i pitala se kako je moguće da se više raduje prijateljici nego ćerki koju nije videla 26 godina.“
Danas, sa više životnog iskustva, kaže da taj trenutak posmatra drugačije, ali priznaje da joj je tada bilo veoma teško.
„Danas to razumem drugačije, ali tada mi je bilo veoma teško.“
Pitanje koje je nosila celog života
Postojalo je jedno pitanje koje je Dragana godinama nosila u sebi. Kada je konačno dobila priliku da razgovara sa majkom, morala je da ga postavi.
„Zašto si me ostavila?“
Kaže da na to pitanje nikada nije dobila odgovor koji bi mogao da izleči ono dete u njoj koje je godinama čekalo objašnjenje.
„To je pitanje na koje nikada nisam dobila odgovor koji bi mogao da izleči dete u meni.“
Pitala je majku i za svoju braću i sestre, želeći da razume širu porodičnu priču.
Njena biološka majka rodila je četrnaestoro dece, a svako od njih krenuo je svojim životnim putem.
„Život svakoga od nas otišao je svojim putem i svako nosi svoju priču. Ne mogu reći ko je bio kriv, ni ona ni otac. Ne znam sve okolnosti i ne želim da sudim.“
I dalje joj pomaže, bez obzira na sve
Danas njena majka živi sama u Italiji, u skromnim uslovima, a Dragana pokušava da joj pomogne koliko god može.
„Sama je. Živi u maloj kući u Italiji i godinama nema rešen pravni status ni dokumente.“
Kako kaže, trudila se da joj olakša život i rešava probleme sa kojima se suočavala.
„Odlazila sam u opštinu, raspitivala se šta je potrebno, skupljala dokumentaciju. Uspela sam da joj rešim matični broj, jer čak ni to nije imala.“
Iako je prošla kroz mnogo bola, Dragana nije izgubila osećaj odgovornosti prema ženi koja ju je rodila.
„Naravno. Bez obzira na sve, ona je moja majka. Danas je već u godinama i smatram da zaslužuje pomoć.“
„Tu sam stavila tačku“
Ipak, ono što je i dalje boli jeste osećaj da emotivna bliskost koju je očekivala nikada nije u potpunosti ostvarena.
„Jedino što me boli jeste što ponekad imam osećaj da me emocionalno nikada nije prihvatila onako kako sam se nadala.“
Jedan trenutak posebno joj je ostao u sećanju kada je njena majka objavila njihovu zajedničku fotografiju na društvenim mrežama.
„Pitala sam je zašto to radi, a onda sam shvatila da više ne želim da tražim objašnjenja.“
Danas kaže da je odlučila da prestane da traži odgovore na pitanja na koja možda nikada neće dobiti pravi odgovor.
„Ko želi da zna moju priču, znaće je. Ko neće, ne mora. Tu sam, jednostavno, stavila tačku.“
Dragana Seferović-Pilav danas je primer žene koja je, uprkos teškom životnom početku i brojnim preprekama, uspela da izgradi svoj put. Kao profesorka sporta i fizičkog vaspitanja, balerina i slikarka, kroz obrazovanje i umetnost pronašla je način da izrazi sebe i pokaže da okolnosti iz detinjstva ne moraju određivati nečiju budućnost.
Njena životna priča podseća koliko su važni podrška, razumevanje i jednake prilike za svakog pojedinca. Kada deca i mladi dobiju prostor da razvijaju svoje sposobnosti i talente, prepreke mogu postati pokretač za lični rast i uspeh.
Draganino iskustvo govori i o snazi žena koje, uprkos izazovima, pronalaze način da se izbore za svoje mesto u društvu i svojim primerom ohrabre druge da veruju u sebe.