Jedna žena, koja je želela da ostane anonimna, ispričala je svoju priču o odnosu sa svojom majkom, koji su postali narušeni onog trenutka kada je sukobila sa temom o zlostavljanju koje je pretrpela sa 12 godina.
Reakcija njene majke ostavila je dubok trag na njenu psihu, zbog čega je morala da ide na psihoterapiju. Zbog toga, nikada neće biti u mogućnosti da joj oprosti.
Njenu ispovest koju je dala za "Dejli mejl" vam prenosimo u celosti:
Prazan pogled majčinih očiju
Bili smo na porodičnom odmoru u Marbelji kada me je ponovo pogodila ista misao: svojoj majci nikada ne mogu da verujem.
Ponudila se da pričuva moju sedmogodišnju ćerku kako bih sa ćerkom tinejdžerkom otišla na lokalnu pijacu. Ali kada sam se vratila u vilu, doživela sam šok. Mama nije bila tamo. Umesto nje, Lili je ostavila sa svojim španskim dečkom, čovekom kojeg sam upoznala svega nekoliko puta. Još gore, to je uradila uprkos tome što sam joj više puta rekla da ne ostavlja Lili samu sa njim.
Sa 48 godina osetila sam poznati nalet besa koji mi prolazi kroz telo. Ponovo je ignorisala moje želje.
Svaki dobar roditelj bi se razbesneo zbog toga. Protiv svih osnovnih pravila zaštite dece je ostaviti dete samo sa nekim koga jedva poznajete, posebno sa muškarcem. Mnoge majke ne veruju ni muškim negovateljima u profesionalnim okruženjima poput vrtića.
Ali moj bes nije bio izazvan samo jednim incidentom.
Trauma iz detinjstva
Sve je poticalo iz mog detinjstva, kada sam pet godina, od sedme do dvanaeste, redovno trpela zlostavljanje od muškarca sa kojim me je majka ostavljala samu. A toga je bila potpuno svesna kada je odlučila da Lili ostavi sa gotovo nepoznatim čovekom.
Naravno, najlukaviji zlostavljači nisu stranci, već oni koji se kriju naočigled svih, a Rodžer, moj takozvani bebisiter, nije bio izuzetak. Bio je oženjen Klemi, najboljom prijateljicom moje majke. Ja sam za njega bila lak plen.
Kao mala devojčica bila sam prirodno stidljiva i nesigurna. Najveći udarac dogodio se kada je, nedugo nakon mog šestog rođendana, moj divni otac iznenada preminuo od srčanog udara i ostala sam bez svog zaštitnika.
Brojna istraživanja pokazuju da su devojčice koje odrastaju bez očinske figure statistički podložnije intimnom zlostavljanju.
Majčin način suočavanja sa tugom
Moja majka se sa tugom nosila tako što je očajnički popunjavala svoj raspored, od časova balskog plesa do grupa za samousavršavanje. Samo nekoliko meseci nakon očeve smrti izlazila je tri ili četiri večeri nedeljno, zbog čega joj je bio potreban čitav niz bebisitera. Tada je Rodžer video svoju priliku. Mama bi zamolila Klemi da dođe da me pričuva, ali bi se često na vratima pojavljivao Rodžer, baš kada bi mama već žurila napolje, pa više nije bilo vremena za drugačiji dogovor.
Uvek je imao uverljiv izgovor: Klemi ima glavobolju, sprema večeru ili neočekivano mora da pomogne komšinici.
Danas mi deluje čudno što je uspevao da organizuje sve to uz prisustvo svoje žene, naročito zato što je i sama imala sina samo nekoliko godina starijeg od mene, ali Rodžer je bio dominantan čovek i sumnjam da je ona imala mnogo izbora.
Volela sam Klemi i osećala sam se sigurno sa njom. Ali nešto kod Rodžera, niskog, ali zastrašujućeg četrdesetogodišnjaka, izazivalo je nelagodu u meni. Bilo mi je neprijatno zbog načina na koji me je posmatrao.
"Dođi i sedi mi u krilo"
Čim bi se ulazna vrata zatvorila, Rodžer bi svu pažnju usmerio ka meni. "Dođi i sedi mi u krilo i pravi se da si mi devojka", govorio bi tonom brižnog oca, potpuno suprotnim onome što je tražio.
U to vreme deca su radila ono što im se kaže. A devojčice poput mene, slomljene i nesigurne, uvek su slušale.
Njegov zahtev me je zbunjivao. Znala sam da male devojčice ne treba da budu "devojke" odraslim muškarcima, ali sedenje nekome u krilu bilo je nešto što biste mogli da radite sa ocem. Toliko mi je nedostajao moj tata da sam žudela za fizičkom bliskošću očinske figure, ali ovo nije delovalo ispravno.
Ponekad bih sedela u Rodžerovom krilu deset minuta, ponekad pola sata. Uvek sam želela da ustanem, ali su me učili da budem ljubazna prema odraslima i nisam želela da ga uvredim. Kao pravi manipulator, govorio mi je da je to "naša mala tajna" i ja sam ga slušala. Danas mislim da je namerno sve predstavljao kao nešto nevino, kako bi, ako ikada nekome ispričam, mogao da tvrdi da sam pogrešno razumela situaciju.
Sećanja koja nikada nisu izbledela
Iako mi je mnogo toga što se dogodilo ostalo maglovito u sećanju, neke od tih situacija pamtim veoma jasno, a Rodžerove namere bile su očigledne. Sećam se trenutka kada me je mama ostavila kod Klemi da prespavam, samo da bi se ispostavilo da je i sama Klemi već izlazila iz kuće.
Ponovo je plan oko čuvanja dece propao, ali to kod moje majke nije izazvalo nikakvu sumnju. Veselo se oprostila i otišla. Čim je nestala, Rodžer je pustio film iz serijala "Carry On" i rekao mi da mu sednem u krilo kako bih "bila njegova devojka".
Sećam se uskih braon pantalona koje je nosio te večeri. Bila sam svesna da mu se telo menja ispod njih, da mu se erekcija ocrtava kroz materijal. Bila sam zbunjena, ali sam nekako osećala da to znači da sam ga "usrećila".
Sećam se i da mi je tražio da poskakujem gore-dole u njegovom krilu…
Ne mogu da se setim šta se dogodilo posle toga, ali mislim, nadam se i molim se da je tu sve stalo.
Zašto nije rekla majci
Zašto nisam rekla mami? Iako je bila veoma nežna i puna ljubavi, imala je zastrašujuću narav, za koju sam mnogo kasnije shvatila da je bila posledica tuge. Kao osoba koja joj je bila najbliža, često sam trpela njen bes i nisam smela da talasam.
Na moje olakšanje, zlostavljanje je prestalo kada sam napunila 12 godina i više nisam morala da imam bebisitere. Godinama sam nosila tu bolnu tajnu, sve dok sa 26 godina, nakon niza događaja, nisam doživela nervni slom. Pokušala sam da razgovaram sa majkom o onome što se dogodilo, ali ona je umanjivala značaj svega i čak delovala olakšano kada je čula da se nikada nismo svlačili.
"Dobro, da li se desilo nešto više od toga?", zahtevala je da zna kada sam joj ispričala kako me je terao da sedim u njegovom krilu.
Nekoliko dana kasnije pozvala me je i rekla:
"Ispričala sam prijateljici šta si rekla i zaključile smo da svako ima nekog jezivog ujaka. Nije to ništa strašno."
Bes, trauma i terapija
Bila sam besna. Kako je mogla da normalizuje ono kroz šta sam prošla? I da odbije bilo kakvu odgovornost? Što sam više razmišljala o svemu, osećala sam se sve traumatizovanije. Počela su da mi se vraćaju traumatična sećanja i trebalo mi je godinu dana terapije da prihvatim ono što mi se dogodilo.
I dalje me je mučio majčin nedostatak kajanja, iako sam duboko u sebi znala da je užasnuta. Kada je Rodžer umro pre deset godina, Klemi je zamolila moju majku da održi govor na njegovoj sahrani. Mama je to odlučno odbila i rekla mi da je razlog ono što mi je uradio. Dogovorile smo se da nikada ne kažemo Klemi istinu, jer bi je to slomilo.
Osim svog muža Džoša, za kog sam se udala sa 30 godina, i najbolje prijateljice koju poznajem od četvrte godine, nikome nisam govorila šta mi se dogodilo.
Tajna poverena najbližima
Džošu sam svoju mračnu tajnu otkrila nekoliko godina nakon venčanja, jer sam želela da zna kroz šta sam prošla. Najboljoj prijateljici sam to rekla tek nedavno. Oboje su bili zgroženi, besni i užasnuti zbog mene. Džoš je rekao da više nikada neće gledati moju majku istim očima. Pre tri godine, sa 45 godina, odlučila sam da se još jednom suočim sa njom.
Bile smo zajedno na retkom vikend-putovanju i vodile iskren razgovor o mom detinjstvu i smrti mog oca.
Rekla sam joj tačno kako je zlostavljanje uticalo na mene, kako mi je uništilo samopouzdanje, učinilo da se osećam bezvredno i zbunjeno, pa čak i dovelo do toga da dopuštam pojedinim momcima da se loše ponašaju prema meni. Posle svih tih godina želela sam da prizna svoju ulogu u tome što se zlostavljanje uopšte dogodilo.
Izvinjenje koje je stiglo prekasno
Konačno sam dobila izvinjenje koje mi je bilo potrebno. Mama je počela da plače, ne iz samosažaljenja, već iskreno, iz griže savesti.
Možda zvuči surovo, ali gledati je kako pati konačno mi je donelo osećaj zatvaranja tog poglavlja.
Pogledala me je pravo u oči i rekla: "Mnogo mi je žao. Moja majka me je upozoravala da te nikada ne ostavljam samu sa muškim bebisiterima. Trebalo je da je poslušam."
Ipak, nikada joj neću oprostiti. Izvinjenje je stiglo prekasno, a i dalje sam besna što me je izneverila kada sam bila najranjivija.
Mislila sam da će taj razgovor staviti tačku na sve, ali uprkos onome što se meni dogodilo, ona i dalje nije dovoljno oprezna sa svoje dve obožavane unuke i bez problema ostavlja sedmogodišnju devojčicu samu sa odraslim muškarcem kojeg ne poznaje.
Odluka da joj više nikada ne poveri decu
Zbog toga sam tog dana i ostavila Lili sa mamom, želela sam kvalitetno vreme sa starijom ćerkom dok je moj muž radio u apartmanu.
Nikada više nisam napravila istu grešku. Tog dana Džoš i ja smo se dogovorili da više nikada nećemo rizikovati time što ćemo mojoj majci poveriti čuvanje dece.
Novi sukob posle odmora
A posle tog odmora dogodio se još jedan incident.
Kada smo organizovali žurku na bazenu za moju trinaestogodišnju ćerku i njene drugarice, unapred sam objasnila da imam odgovornost da zaštitim sve gošće i da je fotografisanje devojčica u kupaćim kostimima zabranjeno.
Na moj užas, mama je planula od besa i vikala: "Šta misliš da smo mi? Neki perverznjaci?! Danas više ništa ne sme da se radi!"
Uprkos svemu što se dogodilo, i dalje nije poštovala moj pogled na stvari.
Napet odnos koji traje godinama
Sada ima 80 godina i prihvatila sam da nikada neće biti oprezna onoliko koliko bih ja želela. Volim je, ali od tog kobnog odmora u Španiji među nama postoji opipljiva napetost.
Kada se danas zagrlimo, mama me čvrsto stegne, ali ja uvek prva prekinem zagrljaj.
Da, izvinila se, ali hoće li ikada zaista nešto naučiti?