Njena ljubavna priča počinje još u srednjoj školi, a nakon decenije ljubavi koja je krunisana brakom su došli do neprijatnog saznanja. Kristen kaže da nisu mogli da imaju decu i da se ostvare u ulozi roditelja, o čemu su oduvek sanjali. Nisu gubili nadu i obratili su se Bogu za pomoć, jer je već jednom ranije kada su šanse bile gotovo nikakve pomogao.
Moj muž i ja smo se upoznali kada sam imala 15, a on 17 godina i ubrzo nakon toga smo počeli da se zabavljamo. Bili smo zajedno još od srednje škole i vrlo brzo smo shvatili da je to što imamo nešto posebno. Venčali smo se 2006. godine i ubrzo nakon toga odlučili smo da želimo da osnujemo porodicu.
Međutim, brzo smo shvatili da neće biti tako lako kao što smo se nadali. Jednog dana sam u apoteci uzela komplet za predviđanje ovulacije u nadi da će mi dati bolju predstavu o ciklusu u kojem se nalazi moje telo, ali kada sam ga koristila, nisam dobila nikakvo pozitivno očitavanje i tu započinje moja borba za potomstvom.
Rešila je sve probleme sem jednog
Pomislila sam da sam možda nekako pogrešno uradila test. Vratila sam se u prodavnicu sledećeg meseca i kupila još dva testa. I dalje ništa. Uložila sam u napredniji, elektronski praćenje plodnosti i dalje nisam imala nikakve rezultate, i počela sam da paničim. Odlučila sam da zakažem pregled kod reproduktivnog endokrinologa.
Specijalista za plodnost je potvrdio ono što sam mislila. Nisam sama ovulirala. Kada je video izraz mog lica, uverio me je da je to lako rešiv problem. I bio je. Ali Ipak, nisam zatrudnela. Povećali smo dozu lekova koje sam uzimala... i još uvek ništa. Više puta smo probali intrauterinu inseminaciju (IUI). Zatim smo prešli na injekcije, gde su mi bile potrebne dnevne injekcije u stomak, i to zajedno sa IUI... i još uvek ništa.
Morala sam da se podvrgnem bolnim i invazivnim testovima kako bismo isključili druge uzroke zašto se ovo ne dešava kod mene. Dijagnostikovana mi je "neobjašnjiva neplodnost", što mi se činilo kao otmen način da se kaže "ne znamo šta je sa vama". Prošle su godine otkako sam počela da pokušavam da zatrudnim i gubila sam nadu.
Rođena je dva meseca prevremeno u kritičnom stanju
Hrišćanka sam od detinjstva i sama ne bih bila ovde bez čudotvorne Božje moći. Rođena sam 2 meseca prerano putem hitnog carskog reza 1982. godine i suočila sam se sa nizom medicinskih problema. Imala sam rupu u srcu, imala sam ozbiljno nerazvijena pluća i zahtevala sam 100 odsno kiseonik.
Lekari su mojim roditeljima rekli da ću biti u perzistentnom vegetativnom stanju i da ću biti potpuno slepa. Ali to Nije bilo važno, jer su rekli da ionako neću preživeti prvu noć i nežno su rekli mojim roditeljima da se oproste od svoje prve bebe. Pred celom sobom lekara i specijalista, moj otac je provukao prst kroz žice koje su držale njegovu devojčicu u životu, stavio ga na moje čelo i glasno se pomolio: "Oče, molim te, isceli moju devojčicu."
Lekari su odmahivali glavom od tuge za uznemirenim novim tatom koji je bio u poricanju. Ali na iznenađenje lekara, preživela sam noć. U roku od nekoliko dana rupa u mom srcu se zatvorila, nivo kiseonika se smanjivao kako su mi se pluća razvijala, i skidana sam sa jednog aparata za drugim, dok me konačno nisu premestili sa odeljenja intenzivne nege novorođenčadi i pripremili za odlazak kući, mesec dana pre nego što je trebalo da se rodim.
Nesvakidašnje obećanje Bogu kao poslednja nada
27 godina kasnije – u januaru 2010. godine, nakon emocionalno mučne, višegodišnje borbe sa sopstvenom neplodnošću, sklopila sam dogovor sa Bogom. Obećala sam mu da ću, ako mi dozvoli da zatrudnim, pročitati svaku reč Biblije, od korica do korica, za godinu dana.
Očajnički mi je bilo potrebno nešto da uradim, nešto što sam mogla da kontrolišem, nešto na šta bih se fokusirala. I tačno sam znala kakvo će biti moje stanje. Svake godine jedna od mojih novogodišnjih odluka bila bi da ću pročitati Bibliju od korica do korica za 365 dana.
I svake godine, kao i sa većinom novogodišnjih odluka, ušla bih u to za nekoliko dana ili nedelja i izgubila bih zamah i interesovanje. Ali ova godina će biti drugačija. Kleknula sam i u osnovi rekla Bogu plan. "Pročitaću Bibliju od korica do korica za godinu dana, i kada to uradim, Ti ćeš mi dati bebu." Odmah sam počela.
Zamolila je za još samo jedan pokušaj
Na sledećem pregledu, moj lekar mi je rekao da nema razloga da više koristim injekcije ili intrauterinu inseminaciju jer ne deluju. Želeo je da započnemo proces vantelesne oplodnje. Ali sam ga zaustavila i zamolila ga da pokuša onako kako smo radili JOŠ JEDAN PUT, pre nego što pređemo na druge taktike. Nije mislio da će to išta dobro doneti, ali je pristao.
Bila sam trudna 3 nedelje kasnije. I ja sam to znala. Tokom celog ovog putovanja, to je bio jedini kućni test za trudnoću koji sam ikada uradila. Bila sam u to sigurna. I rekao je reč koju smo čekale da čujemo: "Trudnoća". Moj lekar je to potvrdio dva dana kasnije. Mislila sam da će se tu ova čudesna priča završiti.
Dva meseca kasnije, vratila sam se u lekarsku ordinaciju na rutinski ultrazvuk. Moj muž je uzbuđeno sedeo pored mene dok smo slušali otkucaje srca. Ali onda sam primetila da je moj doktor utihnuo i da pažljivo zuri u ekran ispred sebe. Moj otkucaj srca je počeo da ubrzava i počela sam da paničim.
Pomislila sam da nešto nije u redu i počela sam da postavljam milion pitanja. Doktor se osmehnuo i rekao mi da ništa nije u redu. Počela sam da se opuštam, ali onda je rekao reči koje nikada neću zaboraviti: "Ima ih troje". Moje misli su ponovo počele da ubrzavaju. Troje? Tri šta? Tri ruke? Tri noge? Tri šta? "Tri bebe. Imaćete trojke".
Otkrili smo da je Bog, kao što obično čini, učinio više nego što smo mogli da tražimo ili mislimo. Bili smo trudni ne sa jednom bebom... ne sa dve bebe... već sa trojkama.
Veliki rizik po život beba
Sedela sam tamo u šoku, dok je moj muž igrao po sobi, vičući sa rukama u vazduhu kao Roki Balboa. Pre nego što sam mogla i da podelim njegovo uzbuđenje, brzo su nas odveli niz hodnike u kancelariju šefa odeljenja, a vrata su se zatvorila za nama.
Čestitao nam je, ali nam je vrlo jasno rekao da put pred nama neće biti lak. Počeo je da nabraja sve mogućnosti, sve stvari koje bi mogle poći po zlu. Rekao mi je da ću biti na mirovanju u krevetu tokom većeg dela trudnoće. Nežno je predložio da ne moramo da ih sve zadržimo, ako ne želimo da rizikujemo ili da prolazimo kroz sve to. Mogla bih da "smanjim" na jednu ili dve.
To me je vratilo u stvarnost. Rekla sam doktoru da apsolutno moram da ih sve zadržim. Zamolila sam ga da izabere bilo koji datum u kalendaru do kog moram da se porodim kako bih bila sigurna da će biti zdravi i razvijeni. Izvadio je kalendar, zastao na minut i rekao "25. septembar". (Ovo je bilo u martu.)
Plakala sam celim putem kući. Nisu to bile suze sreće. Bila sam preplavljena. Bila sam uplašena. Pitala sam se u Boga i pitala se da li ću biti dorasla zadatku koji mi je dao. Jedne noći, ubrzo nakon toga, počela sam da krvarim i pomislila sam da bih mogla da izgubim jednu ili dve, ili čak sve bebe koje sam nosila. Kleknula sam u dnevnoj sobi i glasno zaplakala moleći Boga da mi oprosti zbog moje sumnje nakon svega što je učinio za mene.
Molila je Boga da zadrži sve tri bebe
Zamolila sam ga da mi dozvoli da zadržim sve bebe. Imala sam obnovljeni osećaj svrhe i odlučnosti. Znala sam da mogu ovo da uradim. Zaokružila sam 25. septembar na svojoj tabeli za čitanje Biblije i čitala Bibliju svaki dan kao što sam obećala Bogu. I molila sam se svaki dan da Bog mene i ovu trojicu izvuče do 25. septembra.
Moja trudnoća je bila savršena. Ni jedan problem. Nisam bila stavljena na zvanično mirovanje u krevetu kako je bilo predviđeno. Lekari su mi rekli da sam imala bolju trudnoću od nekih njihovih pacijentkinja koje nose jednu ili dve bebe.
Moj vodenjak je pukao, prirodno, u 3:00 ujutru, 25. septembra.
Vozili smo 50 kilometara do bolnice, sišli na izlazu 33, parkirali se u parking garaži 3 i odvezli su nas na 3. sprat gde smo imali 3 savršeno zdrave trojke koje su prkosile svim izgledima.
Ova deca su rođena 25. septembra, tačno na dan koji je doktor odabrao u kalendaru 6 meseci ranije, dan za koji sam se molila.
- Beba A. 5:47 ujutru, 2,4 kg i 3,8 kg.
- Beba B. 5:50 ujutru, 2,4 kg i 3,8 kg.
- Beba C. 5:51 ujutru, 2,9 kg i 1,8 kg.
Nisu proveli ni minut na odeljenju intenzivne nege novorođenčadi. Lekari i medicinske sestre iz cele bolnice su svakodnevno dolazili u našu sobu da pogledaju "trojke koje nisu na intenzivnoj nezi novorođenčadi". To je bilo nečuveno. Moj lekar je predložio da možda svim svojim pacijentima kaže da počnu da se mole.
Jednom mi je drugi lekar rekao da "vaše telo nije stvoreno da ima trojke". Pogledala sam ga i rekla: "Uz dužno poštovanje, to je upravo ono što me je Bog stvorio da uradim."