Ne znam za vas, ali za mene nikad nije bilo teže pročitati knjigu nego sada. Ovako izgeda taj postupak: Setim se kako se lepo osećam dok čitam i nakon što pročitam knjigu. Odem u biblioteku, iznajmim dooobru knjigu, a onda ta nesrećnica čami kod mene danima. Čak je povremeno prošetam po gradu, parkovima, odvedem je na posao i ne pročitam čak ni jedu jedinu stranu.. A onda.. Onda se setim da će mi isteći rok u biblioteci i sram me obuzme jer kako ću vratiti knjigu a da je nisam ni pročitala i na kraju je pročitam...
Danas je čitanje knjiga muka jedna - uzmeš knjigu, stigne ti poruka, pročitaš poruku, proveriš Instagram i vreme proleti...
Ali, evo tri knjige koje su mi ostale u sećanju i koje bih vam preporučila za čitanje:
Ostaci dana - Kazuo Išiguro
"Ostataci dana" je napisao neki japansko-britanski dobitnik Nobelove nagrade. U knjizi se radi o batleru toliko ukočenom da obične Britance čini vrhuncem emocionalne otvorenosti. Ne, čekajte, to je nepravedno. Recimo to drugačije.
Ova knjiga me je jednostavno uništila. To je cela moja recenzija. Jedna zvezdica. Ne preporučujem je. Naterala me je da se osećam previše.
Stivens (taj batler) provodi celu knjigu ponavljajući: "Veoma sam dobar u onome što radim", dok se u pozadini ceo njegov život raspada. To je kao da gledate čoveka kako pažljivo raspoređuje ležaljke na Titaniku, samo što je ovde Titanik njegovo srce, a ledeni breg njegova osećanja.
Postoji trenutak kada... pa, on je zaljubljen u domaćicu, ok? I ona se bukvalno baca na njega. Pa, ne bukvalno. Ali ona je tu, kao, „Imam osećanja“, a on kao, „Da, da, ali jesi li videla kako sam ispolirao srebrni pribor?“
Pročitala sam taj deo u autobusu i zamalo sam virsnula: "Poljubi je više debilu jedan!"
Stil pisanja je toliko precizan da vas tera da vrištite. Svaka rečenica je savršena. Svaka emocija je sasečena u korenu. To je kao da čitate oproštajnu poruku nekoga ko je previše ljubazan da bi zaista izvršio samoubistvo.
To je u suštini to.
"Čovek praznih šaka" od Ursule Le Gvin
Le Gvin je napisala knjigu o anarhistima na Mesecu. Glavni lik je fizičar koji živi na Mesecu, gde niko ništa ne poseduje. Svi se zovu „brate“ i „sestro“, što zvuči lepo dok ne shvatite da je to u suštini pustinja puna ljudi koji vas osuđuju zato što uopšte želite bilo šta.
Zatim odlazi na Planetu svemirskog kapitalizma, gde svi imaju sedamnaest kuća, ali su svi duhovno mrtvi.
Poenta je da je svaki sistem propast jer su ljudi sami po sebi propast. Mogli bismo da živimo u raju i dalje pronađemo način da ga upropastimo. Mi smo kao onaj prijatelj koji se žali na svaki stan koji iznajmljuje dok ne shvatite: problem nije stan.
Postoji fraza unutra, poput: "Revolucija se ne može kupiti, može samo biti.“
Pročitajte je ako želite da se osećate i pametno i tužno.
"Nevidljivi gradovi" od Itala Kalvina
Marko Polo opisuje gradove Kublaj-kanu, ali gradovi ne postoje, a možda ni Marko Polo ne postoji, i iskreno, nakon čitanja ovoga, nisam sigurna da li i ja uopšte postojim.
Svaki grad je čudan fragment poezije. Postoji grad gde se ljudska sećanja pretvaraju u arhitekturu. Postoji grad vidljiv samo u ogledalima. Postoji grad gde... U redu, neću pokušavati da objasnim. Niko neće - to je poenta.
Nakon čitanja ove knjige nisam sigurna da li je dobra ili nije dobra, samo znam da mi je prijatno otopila mozak.
Oh, setila sam se – postoji grad gde ljudi razvlače kanace između zgrada kako bi označili svoje odnose. Na kraju, ceo grad se pretvara u džinovsku mrežu i niko se više ne može pomeriti.
Kalvino je predvideo društvene mreže 1972. godine. Slučaj je zatvoren.