„Kristijane, prestani da praviš takve grimase! Šta ti je opet?“ odbrusi Marina razdražljivo, gledajući kako joj sin pogrbljuje ramena kao da će biti kažnjen.
Ali ništa strašno se nije dogodilo. Jednostavno ga je upozorila da će mu oba roditelja biti zauzeta do kasno te večeri, pa će baka čuvati na njemu. Međutim, ova opaska se u njihovoj kući čula više puta, i svaki put je kod dečaka izazivala istu tupu, tvrdoglavu odbojnost. Bilo je čudno, jer je osmogodišnjem dečaku odavno prestala da bude potrebna stalna briga — Marina ga je mirno ostavljala samog, uverena da se ni požar, ni poplava neće dogoditi u njenom odsustvu.
Svekrva se stalo žalila kako joj nedostaje unuk
U suštini, nije mu bila potrebna dadilja. Ideja za redovne posete potekla je od same Regine Pavlovne, koja je insistirala da joj strašno nedostaje unuk. Ranije, ovi susreti nisu pravili nikakve probleme, ali se nedavno situacija dramatično promenila.
Marina je odlučila da je to samo tipičan bes povezan sa uzrastom: dete je odrastalo, osećalo se sputavano tuđim nadzorom i žudelo za nezavisnošću. Objašnjenje je delovalo ubedljivo i strpljivo je pojašnjavala sinu da njegova baka ne zato što nemaju poverenja u njena, već je jednostavno usamljena i da joj je potreban. Ali ova uveravanja su samo podgrejala Kristijanov bes.
„Je li ti nedostajala? Mama, videli smo je prošle nedelje“, promrmljao je, grimaseći se kao da mu je prepisan lek. „Možda bi trebalo da joj kažeš da ne dolazi? Mogu sam da se snađem, iskreno.“
Marina je obožavala svoj posao u cvećari
„Šta se dešava, sine? Obožavao si je“, Marina je praktično molila za jasan odgovor.
Ali dečak se samo namrštio i povukao. Odustavivši i obećavši sebi da će to srediti te večeri, brzo se spremila i otišla na posao. Njen posao – njen izlaz, njena ljubav – bila je mala cvećara. Marina se bavila cvećem još od tinejdžerskih godina i svaki novi cvet, svaki čvrsti pupoljak, dočekala je sa gotovo detinjastim oduševljenjem.
Kod kuće je takođe imala pravu zelenu džunglu koja je rasla, i to je služilo kao neiscrpan izvor zadirkivanja za njenog muža.
„Zar nemaš ništa drugo o čemu bi trebalo da brineš?“ promrmljao je nezadovoljno. „Ceo dan kopaš po saksijama. Cveće na poslu, cveće kod kuće. Vreme se gubi, a novac se baca.“
Marina je ignorisala ove prekore. Svakome svoje. Suprug Oliver se upustio u posao koji je nasledio od oca.
Sa druge strane, njegov tast izgubio je život pod mutnim okolnostima – upucan je tokom svađe – i Regina Pavlovna nikada nije propustila priliku da se seti te tragedije. Marina se plašila za svog muža, ali on se samo nasmejao:
- Hajde, ovo više nisu devedesete, takve metode su odavno izašle iz mode.
Zahladneli odnosi između Marine i njenoj muža
Ali poslednjih meseci, kao da se između njih rastegla nevidljiva, ledena nit. Oliver je sve češće ostajao do kasno, navodeći kao razlog posao.
Na papiru, kompanija je pripadala Regini Pavlovnoj. Bila je moćna, tvrdoglava žena sa jakim karakterom, ali nije volela da prlja ruke — sve operacije su bile delegirane menadžerima, a njoj je preostalo da se bavi izveštajima i računima.
Ovakav aranžman joj je više nego dobro odgovarao: novac je tekao, sin je bio zauzet. Ostala je mirna sa snajom, a ponekad bi se kroz tu učtivost probila zajedljiva, gospodska osobina, ali Marina je odavno naučila da takve uvrede propušta bez suzdržavanja.
Odlično je razumela: Regina Pavlovna je nikada nije smatrala snajom svojih snova. Pa ipak, ona je istinski obožavala svog unuka, nikada čak nije ni podigla glas. Tim neočekivaniji su, dakle, bili Kristijanovi trenutni izlivi, koji su ga skoro doveli do suza pri samoj pomisli da će ostati sam sa bakom.
U Marininoj glavi se pojavila uznemirujuća pretpostavka: „Šta ako ona koristi dete da reši svoje nesuglasice sa Oliverom?“
Marina se prisetila kako je njen muž ključao poslednjih šest meseci, pričajući o svojoj majci i njenom tvrdoglavom odbijanju da mu da ceo posao.
„Majka je potpuno izgubila razum“, rekao je, gubeći živce. „Ona ne razume ništa više o poslu nego ti, ali će sve upropastiti iz principa!“
„Nemoj to da radiš“, pokušala je Marina nežno da se umeša. „Regina Pavlovna je pametna žena. Samo je važno da se oseća kao da je uključena, da je i dalje potrebna. Ona nije tip koji sedi skrštenih ruku i ne radi ništa.“
„Kakve to veze ima?! Ona samo hoće sve da razbije u paramparčad!“ Oliver se ljutio na ženu. „A ti i tvoje bele rade, ne zabadajte nos u stvari o kojima ništa ne znate. Vezuj svoje bukete i ćutite.“
„Pa zašto mi onda sve ovo pričaš?“ pomisli Marina ogorčeno, ali više nije želela da odgovori naglas.
Loš predosećaj
I sada, upoređujući ponašanje svog sina, uhvatila se kako razmišlja o nečemu neprijatnom. Šta ako njegova svekrva zaista manipuliše dečakom, pokušavajući da ga ubedi na svoju stranu? Ali zašto opterećivati osmogodišnjaka takvim teretom? Nije direktno ispitivala sina: bilo je bolje da ga pusti da živi u uverenju da je sve u redu sa njegovom mamom, tatom i bakom.
Sa ovom teškom zbrkom u glavi, krenula je na posao. Putovanje je bilo dugo, i imala je više nego dovoljno vremena da ga razmisli. Ali prodavnica joj je grejala dušu. Češkanje po biljkama i šaputanje sa mušterijama delovalo je kao lek, i Marina se vratila kući osećajući se gotovo mirno.
Ali osmeh je nestao čim je ušla. Regina Pavlovna je stajala u hodniku, nervozno nameštajući kragnu kaputa, lice joj je bilo tamno kao oblak.
„Užasno vaspitavaš svoje dete, Marina“, hladno je odbrusila svekrva, kao da zakucava ekser čekićem.
„Šta se desilo? Da li ti je nešto grubo rekao?“ Marini se utroba stegla.
„Ne sluša ni jednu reč. Oštre se, svađa se oko svega. I to sa osam godina! Svom sinu nikada nisam dozvolila takvo ponašanje. Zapamti moje reči: čak ni ne pominjem kako si odustala od njega, ali ako se pravi ljudi zainteresuju za ovo, bićeš u velikim problemima.“
Zbunjena pritiskom, Marina je viknula prema sobi:
"Kristijane! Dođi odmah ovamo. Izvini se baki i isprati je kako treba"; rekla je Marina.
Dečak se pojavio u hodniku, mrmljajući nešto nerazumljivo. Regina se odmah zagrejala, zagrlila unuka, obasipala ga poljupcima, uverila ga da ga voli više od bilo koga na svetu, kratko klimnula glavom snaji i otišla.
„Sine, možda bi trebalo da mi kažeš šta se ovde dešava kada tata i ja nismo u blizini?“ umorno je rekla Marina, čim je brava škljoknula.
„Ona je stvarno dosadna, mama“, odgovorio je sin čvrsto i nedetinjasto.
„Sine, ne govori tako o starijima. Hvala Bogu što te otac nije čuo“, izdahnula je.
Marina je pouzdano znala: kakve god bitke Oliver vodio sa majkom oko novca, on bi uništio svakoga ko se usudi da izgovori reč protiv nje. I Kristijan je, očigledno, to osetio. Do nedavno, njegov otac je retko bio kod kuće, više nego gost, a komunikacija sa sinom se svela gotovo na nulu.
„Možda je upravo to poenta?“, pomislila je Marina.
Dete zamerka svom ocu, koji ga je naizgled izbrisao, i iskaljuje bes na baki — toj očevoj majci? Čvor se stezao, i nije bilo nikoga osim nje da ga raspetlja.
Sećanje me je vratilo na scenu od pre dve nedelje. U minibusu, sedeći na prednjem sedištu, dve žene su delile svoje probleme, a jedna je samouvereno savetovala drugu:
„Prestani da tražiš znakove. Stavi kameru u svoju kuću i odmah ćeš sve saznati. Šta se dešava bez tebe, ko šta diše.“
Marina se tada stresla. Špijuniranje njene porodice — to je najgore, pomislila je, posebno njenog muža. Ali sada je u pitanju bio duševni mir njenog dečaka. I da bi razumela šta se dešava između bake i unuka, bila je spremna da prekrši sopstvena pravila.
Kupivši sićušnu kameru, Marina je sačekala da se stan isprazni: njen muž je bio u kancelariji, sin u školi. Sakrila je uređaj u zabačeni kutak, van vidokruga. Trebalo je da testira svoj nalaz baš tog dana. Radila je drugu smenu te večeri – klijenti su se obično sećali svojih buketa pred kraj dana – i za Reginu, ovo je ponovo predstavljalo zgodnu priliku da se predstavi kao jedini spas za svog „zanemarenog“ unuka.
„Opet žuriš u toalet?“ našali se svekrva, jedva prelazeći prag. „Pa, trči, trči, ne brini. Kića i ja ćemo se divno provesti veče. Dakle, prijatelju, šta ćeš danas da nam radiš u školi?“
Kristijan, lepo vaspitan dečak, pozdravio ju je kako treba, ali Marina ga je čitala kao otvorenu knjigu: ispod te glatke ljubaznosti, ključao je pravi protest. Tiho je pokrenula snimak, u sebi se nadajući da će do večeri konačno sve doći na svoje mesto. Negde duboko u sebi, još uvek je tinjala misao da je možda njen sin samo hirovit i kleveta baku bez razloga.
Marina je jedva čekala da joj se završi radno vreme. Gotovo je trčala kući, nošena grozničavom nestrpljivošću. Po dolasku, dočekala ju je poznata scena: Regina, kao i obično, izgovorila je niz prekora zbog Marinine navodnenesposobnosti kao majke, oplakala grubost svog unuka, a zatim veličanstveno otišla.
"Više nikako ne ostajem sa babom"
Baš kada je Marina htela da sabere misli za razgovor, sam Kristijan joj je pritrčao. Dečak se bukvalno tresao.
„Mama, moraš da me saslušaš. Više ne ostajem sa tom staricom — nikako“, odjeknuo je glas, u kome su drhtale suze. „Ili me odvedi u svoju prodavnicu, ili ću jednostavno otići od kuće.“
Marinine noge su popustile pod takvim beskompromisnim stavom.
„Dragi moj, šta je s tobom? Ako si baš toliko uznemiren, smislićemo nešto, obećavam. Samo objasni. Reci mi šta se desilo, trebalo bi da razumem.“
Činilo joj se da će se otvoriti za još jednu sekundu. Ali dečak je tvrdoglavo odmahnuo glavom:
- Ne mogu reći. Ne pitaj.
Nakon što je nekako utešila sina i stavila ga u krevet, Marina je ostala sama. Muž je poslao poruku da će opet zakasniti. Ovog puta, njegovo odsustvo je zapravo bio plus - niko je neće ometati u sređivanju snimka.
Odmotavanje klupka istine
Pritisnula je „plej“. U početku je sve delovalo mirno: baka je sedela pored, proveravala mu domaći zadatak, hvalila ga za uredno napisana slova. Ali čim je Kristijan napravio mrlju, glas starije žene je postao otrovan.
„Šta je sa tim tvojim pisanjem? Ne mogu ni da zamislim u šta ćeš izrasti. Hoćeš li ceo život provesti lutajući okolo kao tvoja majka?“
„Nema ništa loše u tome“, promrmlja dečak, zarivajući lice u svesku. „Mama poznaje cveće bolje od bilo koga; to joj je životni posao.“
„U pitanju je život, molim te, reci mi. Zamenila je mog sina za svoje bele rade. Samo ne brini, Kićo. Tata te neće ostaviti bez dobre budućnosti. Uskoro će se odvojiti od tvoje majke i sve će se drugačije odvijati.“
„To je laž! Neće se razvesti!“, viknuo je dečak sa ekrana.
„Budalice mala, biće ti bolje. Ostaćeš sa tatom. On će dovesti drugu ženu u kuću, a ti ćeš imati novu majku“, glas Regine postao je sladak kao sirup. „Lepotica, bogata, iz ugledne porodice.“
„Sve ovo izmišljaš!“ Kristijan je već jecao.
„Zašto bih se raspravljala sa tobom? Sve će ti reći na sudu — tamo ćeš saznati. I pažljivo me slušaj: kada te pozovu, moraš glasno i jasno izjaviti da želiš da živiš samo sa svojim tatom.“
- Ne želim to da kažem!
„Moraćeš“, glas svekrve se je postao grub.
„Inače, tvoja majka će biti u velikoj nevolji. Ne želiš valjda da joj se nešto desi? I zapamti: ako joj šapneš reč, sve će se ovo sigurno desiti.“
Nezamisliv obrt
Marina više nije mogla da podnese da sluša. Njen prst je sam udario po tasteru.
Sada se sve sklopilo u jednu jasnu sliku. Svekrva nije tražila sitnu svađu – ona je hladnokrvno uništavala njihovu porodicu. Zašto takva apsolutna sigurnost da je razvod već na pomolu? Odgovor je bio očigledan: Oliver nije samo dozvoljavao ovu mogućnost – on se za nju pripremao. A Regina je bila upoznata sa svakim detaljem, sve do činjenice da je njen muž već imao na umu potencijalnu „novu majku“.
Marina više nije mogla da ćuti. Ostala je samo jedna opcija: da se upusti u sve.
Tog jutra, prvi put posle nekoliko godina, dozvolila je sebi da preskoči smenu. Pozvala je svekrvu i rekla da će doći. Ona je neoduševljeno pristala i pozdravila je na vratima sa istim poznatim hladnim pogledom.
„Šta, je li Kića već cinkario?“ upitala je sarkastično.
„Moj sin ćuti. Sve sam sama videla“, rekla je Marina, bez reči joj predajući telefon.
Regina je listala kroz njega nekoliko sekundi i postala ljubičasta:
„Dakle, špijunirala si me?! Da li uopšte shvataš da takvi snimci ne znače ništa na sudu? To je potpuno zabranjeno!“
„Možda neće doći do suda“, mirno je odbrusila Marina. „Samo mi odgovori kao čovek: zašto si, za ime sveta, odlučila da se Oliver i ja razvodimo? I ko je ova „bogata lepotica“ spremna da zauzme moje mesto?“
Svekrva je oklevala trenutak, ali je onda podigla bradu:
„U redu, nema smisla više to kriti. Oliver ima drugu ženu. Svoju voljenu. Ćerku dugogodišnjeg poslovnog partnera njegovog pokojnog oca. Ona ima veze, bogatstvo i status — to je sasvim drugi krug, Marina. Poslušaj ovaj mudar savet: ostavi sebe, ne uništavaj im živote. I ti ćeš se tako bolje osećati.“
„Ne nameravam da se mešam u tuđu sreću“, odgovori Marina čvrsto, okrećući se ka vratima. „Ali svog sina neću nikome dati. Zapamti to.“
„Proverićemo to!“, čulo se iza nje.
Nije imalo smisla nastavljati razgovor. Konačnu istinu je trebalo izvući iz njenog muža.
Suočavanje sa mužem
Oliver se pojavio kasno noću, sa iskrivljenim izrazom lica. Od samog početka je pokušao da spreči svaki pokušaj dijaloga:
„Ne danas. Glava mi se cepa. Neću ni večerati — idem pravo u krevet.“
„Ne, Olivere. Ići ćeš u krevet tek nakon što razgovaramo“, rekla je Marina, stajući mu na put. „Bila sam kod tvoje majke. I videla sam nešto.“
Pokazala mu je snimak i ukratko ispričala svoju jutarnju posetu. Shvativši da je prekasno da to porekne, Oliver je u trenutku skinuo masku umora. Njegovo lice je postalo tvrdo, strano.
„Pa, ako sve znaš, onda tim bolje. Tačno je, imam drugu ženu, nedavno je ostala u drugom stanju. Hteo sam da izaberem pogodniji trenutak, ali pošto stvari ovako stoje, hajde da razgovaramo otvoreno. Podnosim zahtev za razvod. Nećemo se svađati oko imovine; podelićemo je. Ali Kristijan ostaje sa mnom. Mama je potpuno u pravu u vezi s tim.“
„Preko mene mrtve“, rekla je Marina jedva čujno, ali je izgovarala svaku reč. „Nećeš dobiti sina od mene.“
„Pa, neće hteti sam da se bori sa tobom, čulao si snimak“, nasmejao se Oliver. „I šteta što si odlučio da se boriš sa mnom. Nemaš novca, nemaš veze, nemaš podršku. Besmisleno je. Prihvati to kao činjenicu i ne pružaj otpor.“
Marina je shvatila: nije bilo načina da prođe ovuda. Bio je to zid.
Ostajanje pod istim krovom sa njim posle tog razgovora bilo je izvan njenih moći. Ali u suštini nije imala gde da ode: njena porodica je živela stotinama kilometara daleko, i odvesti Kirila kod njih sada bi bilo kao da krade dete. Nije imala prijatelje sa kojima bi prenoćila. Jedino mesto gde je mogla da pobegne bio je njena cvećara.
Tiho je sakupila najneophodnije stvari i nestala u noći. Stigla je do prodavnice, sklupčala se u uglu iza pulta među kantama ruža i utonula u težak, isprekidan san.
Nemirno je spavala i nije čula alarm. Škripa ulaznih vrata i čudni glasovi su je probudili. Marina se trgla, protrljala oči i ugledala vlasnika lokala kako stoji ispred sebe, a pored njega otmenog stranca.
Nova nevolja
Mesecima su kružile glasine po radnji da vlasnik planira da proda mesto kako bi otplatio neke dugove, ali Marina ih je ignorisala. Uzalud, kako se ispostavilo. Danas je bio dan kada su pokazivali lokal novom kupcu.
Ogledao se po unutrašnjosti i ugledao pospanu ženu koja je izlazila iza pulta.
„A šta imate ovde?“ upitao je sa gađenjem.
„Ovo? A-a... ovo je Marina, naša najbolja cvećarka“, promrmlja vlasnica, crveneći.
„Šta, sad zapošljavate beskućnike? Ili je i ovo prenoćište?“ namrštio se kupac. Njegovo ime, kako se ispostavilo malo kasnije, bilo je Dmitrij Sergejev.
„Oprostite, ovo se nikada ranije nije desilo!“ vlasnik je, da ne bi pokvario dogovor, odmah napao zaposlenu. „Marina! Molim vas, objasnite kako ste se ovde našli noćas!“
Ona, zbunjena i izgubljena, pokušala je da se opravda:
„Oprostite mi, za ime Boga... jednostavno se tako desilo. Nikada ne pretvaram posao u hotel. Samo se juče nešto strašno dogodilo kod kuće; muž i ja smo se žestoko posvađali, a nisam imala gde da odem.“
„Vidim da imate čudan radni ritam“, hladno reče Dmitrij.
„Ne, ne, verujte mi, to je bio samo jedan slučaj. Zaista nisam imala izbora...“
Međutim, vlasnik salona, prestravljen da će ova apsurdna scena pokvariti ceo posao, nije joj ni dozvolio da završi. Odsečno je naredio Marini da odmah izađe, dodajući da njene usluge više nisu potrebne.
Shvativši da nema smisla raspravljati, ćutke je pokupila svoje stvari i izašla napolje. Noge su je ponele do najbliže klupe, gde je pala, prepuštajući se suzama. Sve se odjednom raspalo: za nekoliko dana izgubila je i porodicu i hleb za život. A nezaposlenost je bio Oliverov najbolji poklon u predstojećoj borbi za sina.
Neko je oprezno seo pored nje. Podižući pogled, Marina je prepoznala istog kupca — Dmitrija Sergejevia.
„Pokušaj da se smiriš“, počeo je tiho. „I ja sam čovek, savršeno dobro razumem — svako ima svoje teške trenutke. Veruj mi, saosećam sa tobom.“
Prilika koja joj je Marini promenila život iz korena
Marina je okrenula svoje suzno lice prema njemu.
„Ipak kupujem ovu radnju“, nastavio je. „Vaš bivši poslodavac je jednoglasno rekao da ste pravi majstor svog zanata i da se razumete u cveće kao malo ko drugi. Zato sam spreman da vas zadržim. Ali pod jednim uslovom: radnja je i dalje radnja, a ne mesto za prenoćište.“
„Hvala vam! Hvala vam puno!“ Marina jedva da je mogla da veruje šta čuje. „Kunem se, ništa slično se nikada više neće ponoviti.“
„Rasipanje dobrih ljudi je poslednja stvar koju bi trebalo da uradim. I ja volim cveće, ali sve što znam o njemu može se sažeti u samo nekoliko reči. Moja prva žena je jednom pretvorila našu parcelu u pravi kutak raja — cvetne gredice su bile prizor za gledanje. Ali nje nema već šest godina... Ostala mi je ćerka, sada ima deset godina. A moja sadašnja žena, tek smo se nedavno venčali, potpuno je ravnodušna prema bašti.“
Zastao je i teško uzdahnuo.
„A evo u čemu je problem: u nekom trenutku sve je počelo da vene. Zalivao sam to i petljao, ali bezuspešno. Nemam ni vremena, ni znanja.“
„Ovome je potrebno mišljenje stručnjaka“, ožive se Marina. „Možda ima štetočina, možda zemljište nije dobro, možda pogrešno zalivaš. Ako želite, mogu danas da svratim i sama pogledam.“
Iz nekog razloga, ovaj čovek je u njoj izazvao iskreno saosećanje. I neprijatna misao joj je sinula kroz glavu: šta ako njena nova žena nije samo ravnodušna, već je direktno umešana u propast bašte? Možda nije sve izgubljeno.
Dmitrij se primetno razveseli.
"To bi bilo neverovatno zgodno! Možda bi trebalo da krenemo odmah, pošto koliko razumem, danas niste zauzeti?"
„Da, zaista nemam potrebe da žurim danas“, klimnula je glavom Marina, izbegavajući temu o skorom razvodu.
U kolima je vešto usmerila razgovor ka zamršenostima nege biljaka, pitajući o sortama i zemljištu – sve samo da ne bi ponovo počela da se vraća svom životu. Ubrzo su se zaustavili ispred seoske kuće. Dmitrij Sergejevič je predstavio svoju gošću porodici. Desetogodišnja Sonja ju je pozdravila sa prijateljskom radoznalošću – pametna, slatka devojčica. Ali mlada vlasnica, Violeta, jedva shvatajući svrhu posete, stisnula je usne sa otvorenim prezirom.
„Ne brini, samo ću pregledati cvetne gredice“, pokušala je Marina da smiri situaciju. „Sve ostalo me se ne tiče.“
„Niko ti ovde ništa neće pokazati“, odbrusi vlasnikova žena i demonstrativno nestane u kući.
„Pa, pogledaj to, kakva domaćica“, promrmlja Sonja za njom, gledajući u oca. „Tata, ako hoćemo, pokazaćemo tetki Marini sve što joj treba, je l' tako?“
„Naravno, draga“, brzo je potvrdio Dmitrij.
„Svako cveće bi uvelo pored takve osobe“, tužno je pomislila Marina.
Napetost između maćehe i pastorke bila je očigledno zategnuta, poput žice harfe, i Marinino srce nije moglo a da se ne stegne od sažaljenja prema devojci. Sonja je još bila premlada da bi se sama zauzela. Sin joj je pao na pamet: da li bi ga nešto slično zaista moglo čekati ako bi ga sud iznenada predao ocu?
Odbacujući svoje tmurne misli, podsetila se zašto je došla i ušla dublje u baštu. Dok je ispitivala najveću cvetnu gredicu, Marina se iznenada ukočila. Usred bledećeg lišća, njen pogled je pao na neupadljivu biljku, koja je naizgled bila neumesna ovde – vrsta koja je bila potpuno nepoznata u njihovom kraju.
Shvativši da je već bilo nezgodno oduzimati tuđe vreme, Marina se okrenula vlasniku:
„Dmitrije, opšti plan je jasan, ali moram da proverim nekoliko detalja u priručniku. Da li vam smeta ako vam dam konačan odgovor malo kasnije, nakon što proverim internet?“
„Zašto odugovlačiti? Molim vas, računar vam je na raspolaganju“, odgovorio je i odveo je u kancelariju.
Nakon što mu se zahvalila, Marina je otvorila pretraživač i ukucala opis misteriozne biljke. Odgovor koji se pojavio na ekranu prožeo joj je jezu niz kičmu. Ovo nije bila bilo koja biljka – bio je to redak, opasan primerak flore. Trovala je okolno zemljište, spaljivajući susedne zasade. Ali najstrašnije je tek trebalo da usledi: tinktura njenog korena se od pamtiveka koristila kao jedno od najpouzdanijih oružja u arsenalu trovača. Bilo je potrebno samo sačekati da rizom dostigne potrebnu snagu.
Marina se zamrzla, pogled joj je bio uprt u ekran. Ono što je pročitala bilo je previše monstruozno da bi se odmah obradilo. U tom trenutku, Sonja se tiho pojavila na vratima. Radoznalost je nadvladala njeno lepo ponašanje.
„Jesi li već shvatila zašto mamino cveće vene?“ šapnula je devojčica. „To je njeno delo, zar ne? Da li im je nešto uradila?“
Marina nije imala pravo da deli strašne detalje trovanja sa detetom. Ali joj je bio potreban neko blizak.
„Sonja, pažljivo slušaj“, rekla je zaverenički. „Sada ću izaći u baštu i, pred svima, iščupati korov. Reći ću svima da je to uzrok svega što umire i baciti ga na vidno mesto. A ti pažljivo pazi na Violetu. Ako krene da ga pokupi ili odvuče, onda nisam pogrešila. Dogovoreno?“
„Znala sam! Naravno da ću je paziti“, devojka je željno klimnula glavom. „Privešću je pravdi.“
Marina je izašla na imanje, pozvala vlasnika i objavila dovoljno glasno da se čuje u svakom kutku bašte:
„Dmitrije, uzrok je pronađen. Sve je zbog ovog parazitskog korova. Otarasćemo ga se i bašta će ponovo oživeti.“
Ovim rečima, ona je trznuto iščupala otrovnu biljku iz zemlje. Violetina reakcija je bila trenutna. Mlada žena je pojurila ka njima kao da je spremna za borbu:
— Šta radiš?! Da li misliš da se ovako brine o bašti? Ovo je jednostavno ludo!
Ne obraćajući pažnju na vriske, Marina je ležerno bacila iščupani žbun u stranu, na najvidljivije mesto, i tiho, u nekoliko reči, objasnila vlasniku suštinu problema.
Zamka je uspela. Sonja je, kao što je obećala, držala pogled uprt u maćehu. Posle nekog vremena, dala je ocu i Marini znak. Pronašli su Violetu u zabačenom uglu parcele: već je pokupila odbačeni koren i pažljivo je radila špricem, pokušavajući da izvuče sok iz biljke.
Bilo je prekasno da se to porekne. Dmitrij je prebledeo od besa. Shvativši da bi u suprotnom slučaj bio prijavljen policiji kao pokušaj ubistva, Violeta je sve priznala — i odmah se našla na ulici u nemilosti.
Shvativši kakav užasan ishod mu je pomogla da izbegne žena koju je slučajno upoznao, Dmitrij je pozvao Marinu da postane njegova lična baštovanka i da se preseli u njegovu seosku kuću. Ona je pristala i preselila sina u novu rezidenciju.
Situacija sa bivšim mužem rešena je mnogo brže nego što se očekivalo. Dimitrije je imao veze i uticaj zbog kojih su Oliverovi i njegovi rođaci imali jadne resurse. Marina je u potpunosti dobila sve parnice.
Vremenom se njihov radni odnos razvio u nešto mnogo ozbiljnije. Marina i Dmitrij su jasno shvatili da njihov susret na toj klupi nije bio puka slučajnost. Vest o venčanju donela je istinsku radost deci – Kristijan i Sonja su tada već bili nerazdvojni i bili su srećni što su konačno zvanično postali brat i sestra.