Ana Marija Grosholc rođena je 1761. godine u Strazburu, dva meseca nakon što joj je otac poginuo u ratu. Majka, udovica, zaposlila se kao domaćica u Bernu, u domu tihog i ekscentričnog švajcarskog doktora Filipa Kurcijusa, koji je imao neobičnu opsesiju – izrađivao je figure od voska.
U početku je pravio anatomske modele za studente medicine, a zatim prešao na posmrtne maske, što je u ono vreme bio običaj. Kasnije je počeo da oblikuje i lica živih. U njegovoj kolekciji tako su se našli voštani portreti mnogih uglednih ljudi: vojvoda i vojvotkinja, filozofa, umetnika...
Njegova dela bila su toliko realistična, da su izložbe privlačile ogromnu pažnju javnosti. Ljudi očarani njegovim majstorijama, stajali bi pred eksponatima bez reči i daha, pitajući se da li su stvarne ili je sve samo iluzija i opsena.
Kurcijus se prema maloj Mari odnosio kao prema ćerki. Naučio ju je svemu što je znao. Iako nikada u detinjstvu nije pomislila da bi mogla da bude skulptor, već sa 16 godina kreirala je svoje prvo delo – voštanu bistu Voltera, tada najvećeg evropskog filozofa. Do ranih dvadesetih postala je toliko vešta, da ju je sestra kralja Luja XVI, princeza Elizabeta, pozvala u Versaj kao ličnog učitelja umetnosti i postala joj mecena.
Živela je u raskošnoj palati, okružena svilom, zlatom, srebrom... i sve glasnijim šaputanjima o velikoj opštenarodnoj pobuni protiv dvora. A onda je, 1789. godine, svet koji je poznavala počeo da guta plamen... Bastilja je pala. Kralj je uhapšen. Ulicama Pariza tekle su reke krvi. Tražeći svakoga ko ima veze sa vladarskom porodicom, revolucionari su došli i po nju.
Sve se srušilo preko noći. Odveli su je u zatvor, gde su joj obrijali glavu. Od giljotine ju je delilo samo nekoliko dana. Međutim, vest o hapšenju stigla je i do doktora Kurcijusa. Nije gubio vreme. Pronašao je vođe pokreta i pokazao im njena dela – biste Voltera, Rusoa i Bendžamina Frenklina. Molio je da joj poštede život, uveravajući ih da je ona "umetnik slobode", a ne pristalica monarhije. Uspeo je.
Mari je puštena. Ali, nova vlada imala je uslov... Da bi dokazala lojalnost, morala je da preduzme nešto na što se niko nije usudio: da napravi posmrtne maske svih poznatih žrtava koje su izgubile glavu na giljotini. Počela je sa onima koje je lično poznavala.
Izradila je masku kralja Luja XVI, njegove supruge Marije Antoanete, čije su haljine šuštale pored nje dok je jezdila hodnicima Versaja, kao i princeze Elizabete, koju je podučavala i volela. Kada je pogubljen Robespjer, arhitekta Vladavine terora, napravila je i njegovu masku. Lice mu je bilo unakaženo jer je pucao sebi u glavu dan ranije, ali ona ga je ponovo stvorila, precizno i tačno, iako ga je samo na trenutak videla.
U svojim memoarima kasnije je opisala nešto gotovo nezamislivo. Nakon pogubljenja je, kako je napisala, "sedela na stepenicama, s krvavim glavama na kolenima, praveći odlivke njihovih lica". Bio je to najstrašniji rad koji se mogao zamisliti. Ali, alternative nije bilo. Osim oštrice giljotine.
Kada je doktor Kurcijus umro 1794. godine, ostavio joj je celu svoju kolekciju voštanih figura i dva muzeja. Mari je tako postala jedina vlasnica najneobičnijeg svedočanstva Francuske revolucije – lica onih koje je taj ključni i krvavi period stvorio, i na kraju uzeo. Tako se, veoma mlada, našla u centru najmračnijih dešavanja u Evropi 18. veka, obavljajući morbidan posao koji joj je bio jedina garancija za sopstveni život.
Sa Fransou Tisoa, građevinskog inženjera, udala se 1795. Imali su troje dece: ćerku, koja je umrla odmah nakon rođenja, i sinove Žozefa i Fransou. Kada ju je Pol Filidor, majstor magičnih fenjera i pionir fantazmagorije, 1802. pozvao da izloži svoje radove uz njegovu predstavu u pozorištu Liceum u Londonu, odmah je prihvatila.
Sa starijim sinom i voštanim figurama prešla je Lamanš, ne sluteći da se više neće vratiti kući. U tome ju je sprečio Napoleon, odnosno rat koji je objavio Engleskoj, a potom i ostalim evropskim silama. Nije mogla natrag u Francusku. Njen muž ostao je u Parizu. Nikad se više nisu videli.
Tri decenije obilazila je britansko ostrvo u konjskim kolima, putujući od grada do grada, postavljajući izložbe u prašnjavim dvoranama i naplaćujući jedan šiling za ulaz. Ljudi su se našli licem u lice s posmrtnom maskom Marije Antoanete i posmatrali je zadivljeno – i pomalo uplašeno, a madam Tiso živela je svoj san, Mlađeg sina videla je tek 1822, kada joj se pridružio u Engleskoj.
Kada je imala 74 godine, konačno se nastanila u Londonu, i u čuvenoj trgovačkoj ulici Bejker 1835. otvorila prvi stalni muzej voštanih figura na svetu. U njemu se nalazila i u ono vreme vrlo kontroverzna Dvorana strave, u kojoj je, pored poznatih serijskih ubica i mučitelja, postavila i maske ljudi koje je bila primorana da radi tokom revolucije.
Bila je samohrana majka koja je preživela jedan od najkrvavijih perioda modernog doba. U borbi za opstanak izgradila je svojevrsno carstvo od odrubljenih glava – sama, u zemlji čiji je jezik jedva znala. Poslednje delo – samu sebe – kreirala je kada je imala 81 godinu. Mudra starica sa crnom kapom i naočarima... Figura i dalje stoji na ulazu u londonski muzej "Madam Tiso", i već skoro dva stoleća dočekuje posetioce.
Umrla je u snu 16. aprila 1850, u 88. godini.
Stil / Žena