Pitanje ko je bio najbogatiji pojedinac bivše Jugoslavije danas zvuči gotovo kao detektivska priča sa neočekivanim obrtima i stalno prisutnom činjenicom da pravog odgovora zapravo i nema. Ipak, jedno ime se stalno iznova pojavljuje i više je nego očekivano, a to je Josip Broz Tito. Predsednik, maršal i simbol jednog (dugog) vremena.
Životni stil Josipa Broza Tita bio je spoj neizmernog luksuza i političke moći: raskošne rezidencije u prestonicama jugoslovenskih republika, privatna oaza na Brionima, čuvena jahta Galeb, luksuzni vozovi, flota automobila i aviona. Ali, ključno je to što ništa od toga nije bilo njegovo lično vlasništvo.
Bogatstvo u kom je uživao bilo je, zapravo, državna imovina koju je kao vođa koristio bez ograničenja. Pritom nije nimalo štedeo u ispunjavanju svojih želja i potreba. Ipak, nije bio najbogatiji čovek u bivšoj Jugoslaviji, makar ne zvanično.
Kafedžija sa ogromnim prihodima
Uprkos ograničenjima privatne svojine, u socijalističkom sistemu postojali su neki izuzeci, pojedinci koji su se izdizali iznad državnog standarda. Najpoznatiji je slučaj skopskog ugostitelja koji je u poreskoj godini 1988. prijavio neverovatnih 171 milion dinara prihoda (danas bi imao oko 30 miliona evra, naravno ako zanemarimo inflaciju).
Postao je neformalni rekorder, najbogatiji privatnik SFRJ, i to bez političkog luksuza. Njegovo ime nikada nije otkriveno, ali je postao simbol onoga što nije trebalo da bude tadašnja realnost bajkovitog uspeha u sistemu koji privatnom kapitalu nije bio naklonjen.
Pored njega, visoke prihode ostvarivali su brojni zanatlije, muzičari, čak i profesori, koji su često zarađivali više od direktora državnih preduzeća.
Ipak, kada govorimo o bogatstvu u širem smislu, o pristupu, privilegijama i uticaju, Tito bez ikakve sumnje ostaje figura kojoj se ne može parirati. Njegovo bogatstvo nije bilo zapisano u ličnim bilansima, već u mogućnosti da ima sve na dohvat ruke, od prestižnih limuzina do čitavih ostrva.
Pitanje ko je zapravo bio najbogatiji, zato nije samo ekonomsko. Više je političko, simbolično i istorijsko. I odgovor se, uprkos svim milionima privatnika, uvek iznova vraća maršalu koji je živeo kao kralj, a nije imao ništa svoje, piše "Metropolitan".