Ovaj 26. april označiće 40 godina od velike černobiljske katastrofe, koja se i danas smatra najrazornijom nuklearnom nesrećom u istoriji. Godine 1986. u Ukrajini, koja je tada bila pod sovjetskom kontrolom, reaktor broj četiri nuklearne elektrane Černobilj pretrpeo je katastrofalnu eksploziju tokom bezbednosnog testa koji je pošao po zlu.
Inženjeri u elektrani želeli su da procene šta bi se dogodilo tokom nestanka struje, ne shvatajući da je reaktor već bio ekstremno nestabilan. Smanjena snaga usporila je turbine koje su transportovale vodu do reaktora, a sa manje vode za hlađenje sistema, preostala voda se brzo pretvorila u paru, stvarajući ogroman pritisak.
Posledice nezapamćenih razmera
Ono što je usledilo bilo je najveće nekontrolisano ispuštanje radioaktivnosti u životnu sredinu ikada zabeleženo u civilnim operacijama. Katastrofa je pogodila više od 3,5 miliona ljudi i kontaminirala i udaljena zemljišta.
Oko 30 ljudi poginulo je tokom same eksplozije i u narednim mesecima, dok je 350.000 ljudi evakuisano. Kod 5.000 dece i adolescenata dijagnostikovan je rak štitne žlezde, a otrovna radijacija proširila se na mnoge evropske zemlje.
Istrage su zaključile da su za eksploziju odgovorni neispravni protokoli u dizajnu postrojenja i loše obučeno osoblje. Eksplozija je odnela čelični poklopac reaktora težak 1.000 tona, što je težina tri putnička aviona tipa Boing 747.
Sudbine ključnih aktera tragedije
Deset ključnih pojedinaca igralo je presudnu ulogu u tragediji i onome što je usledilo. Evo šta se dogodilo sa figurama centralnim za černobiljsku katastrofu:
Anatolij Djatlov i njegova doživotna borba protiv etikete glavnog krivca
Kao zamenik glavnog inženjera, Djatlov je bio čovek koji je direktno rukovodio kobnim testom i čije je insistiranje na nastavku eksperimenta, uprkos nestabilnosti reaktora, postalo sinonim za ljudsku grešku.
Iako je bio izložen ogromnoj dozi zračenja od oko 390 rema, što je obično smrtonosna doza, on je uspeo da preživi akutni radijacioni sindrom.
Sovjetske vlasti su ga proglasile glavnim odgovornim i osudile na deset godina u kaznenoj koloniji, ali je on izdržao samo polovinu kazne pre nego što je pušten zbog narušenog zdravlja.
Do poslednjeg daha, 1995. godine, pisao je pisma, članke i knjigu, tvrdeći da je bio žrtveni jarac sistema. Insistirao je na tome da su konstrukcijske mane reaktora tipa RBMK bile prava tempirana bomba, a da je osoblje samo povuklo okidač koji je neko drugi postavio.
Viktor Brjukanov i transformacija iz vizionara u državnog neprijatelja
Direktor nuklearne elektrane bio je čovek koji je video kako se njegov životni rad pretvara u prah za manje od jednog minuta. Brjukanov je bio ključni čovek zadužen za razvoj čitave regije, ali je njegova neodlučnost u prvim satima nakon eksplozije, kada je slao nepotpune i preoptimistične izveštaje u Moskvu, dovela do kritičnog kašnjenja evakuacije.
Na suđenju je delovao kao čovek koji je već odavno izgubio svaku nadu. Odslužio je pet od deset godina zatvorske kazne, nakon čega se vratio u Kijev gde je živeo povučenim životom, radeći kao običan inženjer u ministarstvu. Preminuo je u oktobru 2021. godine, skoro potpuno zaboravljen od javnosti, pogođen Parkinsonovom bolešću i nizom moždanih udara koji su bili direktna posledica stresa i zračenja.
Leonid Toptunov i tragični kraj najmlađeg inženjera u kontrolnoj sobi
Toptunov je imao samo 25 godina kada se našao za komandama reaktora broj četiri u noći koja će promeniti istoriju. Njegova mladost i nedostatak iskustva postali su deo zvanične sovjetske optužbe, ali prava istina je bila mnogo mračnija.
On je zapravo pokušavao da zaustavi katastrofu, ali je mehanizam koji je trebalo da spase reaktor imao fatalnu grešku. Njegovo telo je primilo smrtonosnu dozu radijacije dok je pokušavao da ručno pusti vodu u uništeno jezgro.
Umirao je tri nedelje u moskovskoj bolnici broj šest, gde je njegovo telo postalo toliko radioaktivno da je čak i posteljina morala biti menjana posebnim procedurama. Sahranjen je u zapečaćenom olovnom kovčegu, a vlasti su njegovoj porodici kasnije poručile da je smrt bila jedina stvar koja ga je spasila od suđenja.
Vasilij Ignatenko i posledice žrtvovanja prvih vatrogasaca
Vatrogasac Vasilij Ignatenko postao je simbol onih koje istorija naziva likvidatorima, ljudima koji su se bez ikakve zaštitne opreme popeli na krov zapaljenog reaktora.
On je gasio vatru gazeći po komadima grafita koji su emitovali hiljade rentgena na sat. Njegova sudbina bila je jedna od najbolnijih; u bolnici je njegovo telo počelo da se raspada dok je još bio svestan, a unutrašnji organi su mu otkazivali jedan po jedan.
Njegova supruga Ljudmila provela je njegove poslednje dane pored njega, krijući od lekara da je trudna, što je kasnije rezultiralo smrću njihovog novorođenčeta zbog zračenja koje je beba apsorbovala u utrobi.
Vasilij je sahranjen bosonog, jer su mu stopala toliko otekla od radijacije da mu obuća nije mogla biti obuvena, a njegovo počivalište je danas pod debelim slojem betona na moskovskom groblju.
Nikolaj Fomin i psihički slom glavnog inženjera
Nikolaj Fomin je bio čovek koji je, čak i dok je reaktor goreo, tvrdoglavo insistirao na tome da je sve pod kontrolom, šaljući inženjere u najsmrtonosnije zone kako bi merili radijaciju instrumentima koji nisu mogli da pokažu prave vrednosti.
Realnost ga je na kraju potpuno slomila. Tokom čekanja na suđenje, doživeo je potpuni nervni slom i pokušao da oduzme sebi život slomljenim naočarima u zatvorskoj ćeliji. Zbog njegovog mentalnog stanja suđenje je bilo odloženo, ali je na kraju ipak dobio maksimalnu kaznu.
Nakon puštanja iz psihijatrijske ustanove, vratio se radu u nuklearnom sektoru u Rusiji, ali na nižim pozicijama, provodeći preostale decenije života u senci incidenta koji je zauvek obeležio njegovo ime kao sinonim za aroganciju birokratije.
Boris Ščerbina i tiho herojstvo sovjetskog političara
Kao zamenik predsednika Saveta ministara, Ščerbina je bio tipičan partijski čovek koji je u Černobilj stigao sa namerom da brzo reši problem i kazni odgovorne.
Međutim, suočen sa naučnim dokazima i razmerama katastrofe, on je bio taj koji je prelomio i naredio masovnu evakuaciju, direktno se suprotstavljajući lokalnim liderima koji su hteli da sakriju istinu. Boraveći u kontaminiranoj zoni mesecima, svesno je žrtvovao sopstveno zdravlje nadgledajući izgradnju prvog sarkofaga.
Njegovo telo je bilo toliko oslabljeno zračenjem da je preminuo samo četiri godine nakon nesreće, 1990. godine. Iako je bio deo sistema koji je krio greške, u istoriji je ostao zapamćen kao čovek koji je svoj politički autoritet iskoristio da spase milione života u Evropi.
Marija Procenko i evakuacija grada koji više nije postojao
Glavna arhitektkinja grada Pripjata, Marija Procenko, bila je zadužena za planiranje života u gradu koji je bio ponos Sovjetskog Saveza.
U noći katastrofe, ona je prva shvatila da se ljudi nikada neće vratiti u svoje domove. Upravo je ona iscrtala mape evakuacije i koordinisala stotine autobusa, pazeći da niko ne ostane zaboravljen.
Iako je bila izložena zračenju, ostala je u zoni dok poslednji stanovnik nije napustio grad. Tek decenijama kasnije, kada je ruska agresija na Ukrajinu zakucala na njena vrata 2022. godine, bila je prinuđena da ponovo napusti svoj privremeni dom i izbegne u Nemačku. Njena sudbina svedoči o tragediji čitave jedne generacije čiji su snovi o modernoj budućnosti pretvoreni u zonu isključenja.
Boris Rogožkin i tiha kazna za načelnika smene
Boris Rogožkin je bio načelnik smene cele elektrane u trenutku kada se dogodila eksplozija. Njegova uloga bila je kritična jer je on bio osoba koja je trebalo da koordinira rad svih reaktora i bezbednosnih službi.
Na suđenju je proglašen krivim za kršenje pravila bezbednosti, ali i za nemar i neadekvatno izvršavanje dužnosti. Iako se izjasnio da nije kriv, osuđen je na ukupno pet godina u radnom logoru.
Njegova sudbina nakon zatvora ostala je mahom van dometa javnosti, ali je on ostao zabeležen kao jedan od retkih visokih funkcionera koji su preživeli direktno izlaganje, noseći do kraja života teret osude za propuste koji su doveli do uništenja reaktora broj četiri.
Aleksandar Kovalenko i odgovornost upravnika reaktora
Kao neposredni upravnik reaktora broj četiri, Aleksandar Kovalenko je bio čovek zadužen za operativno funkcionisanje sistema koji je te noći zakazao.
Tokom sudskog procesa, tužilaštvo je insistiralo na tome da je on, kao nadređeni operaterima, bio dužan da spreči sprovođenje testa u uslovima koji su bili očigledno opasni.
Kovalenko je negirao krivičnu odgovornost, braneći se time da je postupao u skladu sa uputstvima koja su mu dostavljena odozgo. Ipak, sud ga je osudio na tri godine zatvora.
Njegov život nakon odslužene kazne bio je obeležen pokušajima da se vrati u struku, ali je, kao i većina černobiljskih inženjera, ostao stigmatizovan i fizički narušen posledicama radijacije kojoj je bio izložen u prvim satima nesreće.
Jurij Lauškin i tragični kraj inspektora atomske energije
Jurij Lauškin je bio viši inženjer i inspektor zadužen za bezbednost u nuklearnoj elektrani. Njegova sudbina je možda i najtragičnija u smislu birokratske nepravde, jer je on još 1983. godine sproveo inspekciju i zvanično upozorio da je rad na černobiljskim reaktorima opasan zbog niza tehničkih nepravilnosti.
Umesto da njegovi izveštaji budu shvaćeni ozbiljno, oni su arhivirani, a on je nakon katastrofe optužen za nemar. Osuđen je na dve godine radnog logora, ali kaznu nikada nije odslužio do kraja. Preminuo je u zatvoru pod nerazjašnjenim okolnostima, a izvori navode da je njegova prerana smrt bila direktna posledica radijacije koju je primio tokom inspekcije samog mesta eksplozije pre nego što je uhapšen.