- Tragična smrt njegove ćerke Ane Mladić 1994. godine i sumnje porodice u zvaničnu verziju događaja.
- Svedočenje patologa Zorana Stankovića, koji je obavio obdukciju, i misterija koja je ostala nerazjašnjena.
Bio je vojskovođa kojeg je srpski narod voleo, a prijatelji i porodica o njemu najlepše pričali. Od detinjstva je život Ratka Mladića bio pun obrta i događaja, dok mu jedni sude, drugi ga u zvezde kuju. Sinonim je za borca, ratnika, a od detinjstva su ga pratile selidbe, neizvesnosti, porodične drame, na kraju i tragedija, kad su mu javili da mu se ubila ćerka Ana, bila je to vest koja ga je dotukla i kao oca i kao živo biće.
Porodica između gradova i dužnosti
Dok je Ratko kao vojno lice menjao mesta službovanja, njegova supruga Bosiljka sa decom najčešće je ostajala u Skoplju, pokušavajući da održi privid stabilnog porodičnog života. Njegov put vodio ga je kroz Kumanovo, Ohrid, Štip, Prištinu, Knin, pa sve do Han Pijeska – gradove koji su obeležili različite faze njegove karijere.
U tom životu stalnih razdvajanja i ponovnih susreta, porodica je 1971. godine dobila drugo dete – ćerku Anu, za koju je majka uvek govorila da je bila oličenje oca:
"Ona je bila ista kao Ratko. Sve je povukla na njega - snalažljiva, borac. Kada je Ratko prekomandovan u Knin, teško je bilo doći do njega. Nekako smo izdejstvovali da odem helikopterom koji je nosio opremu iz Skoplja za Knin. Ali Ana je po svaku cenu želela da ide. Insistirala je i na kraju sam je povela. Sva je bila na oca - priča Bosiljka ne želeći da prozbori ijednu reč o nesreći iz 1994, u kojoj je izgubila ćerku", piše Republika.
Rani vojni uspesi i prvi orden
Mladić je vrlo rano započeo vojnu karijeru, a već sa 24 godine dobio je prvo značajno priznanje. Nakon završenog kursa bezbednosti, učestvovao je u tajnoj akciji u Grčkoj, gde je zajedno sa obaveštajcima upao u NATO bazu.
Za taj poduhvat dobio je prvo odlikovanje – Orden za vojne zasluge sa srebrnim mačevima. Bio je to početak niza priznanja koja će kasnije uslediti, ali i potvrda njegove ambicije i posvećenosti vojnoj službi.
Porodica je u Skoplju ostala sve do 7. februara 1992. godine, kada je došlo do povlačenja Jugoslovenske narodne armije iz Makedonije.
Tog dana se Jugoslovenska narodna armija povukla iz Makedonije. To je bio naš poslednji dan u Skoplju. Prešli smo za Beograd. Prvo u jedan stan, a potom u ovu kuću - kaže Bosiljka.
Prelomni trenuci u Prištini i prekomanda
Tokom službovanja u Prištini, situacija na terenu bila je izuzetno napeta. Jedan od događaja koji je ostavio snažan utisak na porodicu bila je akcija razoružavanja u tvrđavi Žir.
Ubrzo nakon toga stigao je poziv koji je promenio sve: "Moram nešto da ti kažem. Dobio sam prekomandu. Bosiljka priznaje da je u tom trenutku osetila strah:
Hrvatska!
Jedina misao koja mi je tada prolazila kroz glavu bila je: "Ostani na nogama. Nemoj da se onesvestiš pred decom."
Godine straha, pritisaka i neizvesnosti
Nakon ratnih dešavanja, porodica se suočila sa sasvim drugačijim izazovima. Njegov sin Darko svedoči o pritiscima koje su trpeli:
"Miki Rakić me je jednom pozvao na razgovor. Gledao me je u oči i rekao da služba zna da mi iz porodice ne znamo gde je Ratko. Ipak, to ga nije sprečilo da preti da će mi kidnapovati decu. Kada su pričali sa mojom suprugom Biljanom sugerisali su joj da se razvede od mene da ne bi ostala bez dece. To je bilo upravo ono protiv čega se Ratko najviše borio: da ne udari Srbin na Srbina
Nema tu mnogo šta da se doda. Znate kada pričate sa prostitutkom, jedina tema koju možete da imate jeste cena."
Bosiljka je godinama živela pod stalnim nadzorom:
"Mene su u stopu pratili. Ako sam išla na autobusku stanicu, bili su iza mene. Ako sam sa decom otišla na sladoled, sedeli su pored.
Jednom su me čak pratili i kada sam bila u banji. Već sam ih prepoznavala. Smenjivali su se, ali 11 lica sam dobro zapamtila. Uđem ja u bazen, kad i agenti uđu za mnom. Imali su čak i jednog crnca koji me je pratio."
Ovaj deo njenog života bio je obeležen konstantnim osećajem da nikada nije sama – čak ni kada bi to želela.
Prvu posetu suprugu je preplakala
Mladićeva supruga kaže da je prvu posetu suprugu na terenu preplakala:
- Ratko je često bio na terenu. Jednom se udesilo da sam mogla da odem kod njega. Stignem tamo, kad ono imam šta da vidim. On ukopan u zemunici. Nigde ničega. Ispred te zemunice samo zapaljena vatra. Počnem da plačem. Pa nisam mislila da tako živi, da je to tako strašno. On se nasmeje i samo priupita: "Jesi li za kafu?"
Vojsku nikada nije odvajao od porodice
- Neki vojnik iz Hrvatske nikako nije mogao da se navikne na takav život, na kasarnu. Dođu njegovi roditelji i požale se Ratku. On ih zajedno sa tim vojnikom kome se ne sećam imena pozove kod nas u kuću na ručak. Družili smo se celo popodne s njima. Momak više nije imao nikakvih problema, roditelji su bili ponosni na sina. Vidite fotografiju. Svi su uz Ratka nasmejani - priča Bosa.
Glavni patolog na obdukciji ćerke generala Ratka Mladića
Dana 24. marta 1994. godine, u porodičnoj kući, život je izgubila Ana Mladić. Imala je samo 23 godine i važila je za jednu od najboljih studentkinja medicine svoje generacije. Bila je mlada žena pred kojom je, činilo se, bio čitav život – obrazovana, povučena, posvećena studijama i veoma vezana za porodicu.
Prema zvaničnoj verziji događaja, Ana je tog dana uzela očev omiljeni pištolj i izvršila samoubistvo. Međutim, od samog početka njen otac odbijao je da poveruje u takav ishod.
Ratko Mladić godinama je tvrdio da njegova ćerka nije digla ruku na sebe, već da je, kako je govorio, „poginula od srpske ruke“. Kasnije, nakon hapšenja, išao je i korak dalje, tvrdeći da zna imena ljudi za koje veruje da su odgovorni za njenu smrt. Ipak, ta imena nikada nisu zvanično potvrđena, niti su njegove tvrdnje dobile pravni epilog.
Čovek koji je znao više nego što je govorio
Jedan od retkih ljudi koji su neposredno bili uključeni u istragu bio je Zoran Stanković. Kao glavni patolog, upravo je on predvodio obdukciju Ane Mladić.
Godinama kasnije, Stanković je više puta govorio o toj tragediji, ali veoma oprezno, birajući reči i ostavljajući utisak čoveka koji zna mnogo više nego što želi ili sme da kaže.
U jednom intervjuu izgovorio je rečenicu koja je izazvala veliku pažnju:
"Najveći deo stvari koje sam radio otići će sa mnom u grob, kao i to šta se desilo sa Anom."
Ta rečenica ostala je da lebdi između nagađanja i tišine. Nije precizirao da li je time želeo da kaže da zvanična verzija nije potpuna, da postoje detalji koji nikada nisu saopšteni javnosti ili jednostavno da su neka saznanja previše teška da bi bila izrečena.
Upravo zato je smrt Zorana Stankovića dodatno produbila misteriju. Sa njim je, kako su mnogi tada govorili, možda zauvek nestao odgovor na pitanje šta se zaista dogodilo te martovske noći.
Veza nastala iz najveće nesreće
Poseban odnos između Stankovića i Ratka Mladića nastao je upravo zbog smrti Ane. Njih dvojica nisu bili prijatelji u klasičnom smislu te reči, ali ih je povezala tragedija koju nijedan roditelj ne može da preživi.
Kada je godinama kasnije Stanković, tada već ministar zdravlja, posetio Mladića u pritvoru Specijalnog suda, deo javnosti i političkih protivnika reagovao je burno. Mnogi su smatrali da takva poseta nije primerena.
On je, međutim, tvrdio da nije postupao po ličnom nahođenju, već po nalogu istražnog sudije:
Kao ministar zdravlja i neko ko je obdukovao Mladićevu ćerku Anu, morao sam da ispunim zahteve sudije. Ministarstvo zdravlja nije, niti su lekari po nalogu ministarstva davali bilo kakve izveštaje o zdravlju Mladića. Za njegovo zdravstveno zbrinjavanje, sudsko-medicinsko veštačenje njegovog zdravstvenog stanja i sposobnosti da se pojavi na sudu, odnosno bude transportovan u Hag bio je nadležan istražni sudija.
Dodao je i da su odluke donošene na osnovu mišljenja lekara iz zatvorske bolnice, te da Ministarstvo zdravlja nije imalo uvid u te nalaze.
Susret posle trinaest godina
Posebno potresan bio je opis trenutka kada je posle mnogo godina ponovo video Ratka Mladića.
Poslednji put sam ga video pre 13 godina. Po meni, kod njega se promenilo sve. Ostale su samo njegove oči. Video sam jednog starca. Nisam video Ratka Mladića, već starog čoveka koji veoma otežano govori, otežano se kreće, koji ne može da ustane i napravi par koraka a da ga ne pridržite da ne padne.
U toj rečenici nema politike, nema vojne funkcije, nema generala kakvog je javnost pamtila. Ostaje samo slika starog čoveka slomljenog godinama, bolešću i uspomenama.
Stanković je time možda prvi put javno pokazao koliko ga je taj susret pogodio. Jer, bez obzira na to kako je javnost gledala na Mladića, on ga je pre svega poznavao kao čoveka kome je morao da saopšti jednu od najtežih istina koju roditelj može da čuje.
„Ne držite mi lekcije o roditeljskom bolu“
Najviše pažnje izazvale su njegove reči kada je odgovarao na kritike zbog posete Mladiću.
"Ne želim nikome da napravi prijateljski odnos na način kako je on nastao između Mladića i mene, a to je zbog smrti njegove ćerke."
Zatim je nastavio još otvorenije i emotivnije:
A oni koji to komentarišu na zlonameran način neka sednu i pročitaju bar nešto u životu, a to je kako se ponaša čovek ili životinja kada izgubi svoje dete, odnosno mladunče. I da mi više niko o tome ne drži lekciju.
U tim rečima oseća se profesionalac koji je tokom karijere video mnogo smrti, ali i čovek koji je znao da ne postoji bol veći od gubitka deteta.
Na kraju je izgovorio možda i najtežu rečenicu:
"Bio on ovakav ili onakav, ja sam nožem rezao telo njegove ćerke i on ima pravo, a ne samo on, nego svi čiju sam decu obdukovao, da me pozove. I da su mi rekli – kad posetiš Ratka Mladića, čim izađeš, mrtav si, rekao bih – da, posetiću ga".
Misterija koja nikada nije razjašnjena
Smrt Ane Mladić ostala je obavijena pitanjima, sumnjama i teorijama. Zvanična verzija nikada nije ubedila njenog oca. Reči Zorana Stankovića dodatno su podgrejale utisak da postoji nešto što nikada nije do kraja rečeno.
Ali možda je najveća tragedija upravo u tome što se iza svih tih spekulacija nalazi život jedne mlade žene koji je prerano ugašen.
Ana nije ostala upamćena samo kao ćerka generala, već i kao devojka za koju su govorili da je bila tiha, inteligentna i izuzetno talentovana. Njena smrt postala je rana koja nikada nije zarasla – ni u njenoj porodici, ni među ljudima koji su tog dana bili pozvani da otkriju istinu.
Ratko Mladić nije nikad poverovao u ovu verziju i govorio je da je njegova ćerka ubijena. Istraga nije do kraja razrešila ovaj događaj, ali su svi koji su na bilo koji način imali kontakt s porodicom Mladić saglasni u jednom – zvanična verzija nije tačna.
„Sve u vezi sa Aninom smrću je nejasno. Navodno se ubila, a nije ostavila oproštajno pismo, niti je istraga u vezi s njenom smrću ikad okončana”, otkrio je medijima jedan vojni lekar, porodični prijatelj.
On je demantovao zvaničnu verziju da je Ana bila psihički rastrojena zbog optužbi da je njen otac ratni zločinac.
„To su gluposti i prljavštine za političku upotrebu. Ana je bila ponosna na Ratka, obožavala ga je. Mnogo je priča kasnije montirano”, pričao je medijima porodični prijatelj porodice Mladić.
Još jedan neobičan detalj bilo je to što je pištolj, kojim se navodno ubila, nađen u njenoj levoj ruci, iako je bila dešnjak.
Čudan je i nalaz obdukcije po kome je zrno ostalo u glavi, iako je navodno, pucala iz službenog „tetejca”, čije zrno ima ogromnu kinetičku energiju i neverovatno je da se zadrži u lobanji ako se puca iz neposredne blizine.
Nije jasno ni šta se dogodilo na apsolventskoj ekskurziji u Rusiji, jerAna nije trebalo da se vrati u Beograd, već da ostane tamo, zbog bezbednosti. Ipakse vratila, rastrojena i s neobjašnjivim glavoboljama. Mediji su preneli spekulacije stručnih krugova da je Anapretrpela „ispiranje mozga” pod dejstvom narkotika, a u takvim slučajevima moguće je „programirati” čoveka i da se ubije.
Posle misteriozne smrti Ane Mladić, pričalo se da iza njenog ubistva stoji izvesni beogradski krimnalac, povezan sa tadašnjim vrhom DB-a, čije je paravojne formacije i šlepere Mladić proterivao iz Republike Srpske.
Jedna sarajevska televizija objavila je 2009. godine snimak sahrane Ane Mladić, koji je procurio iz Haga. Na snimkuse vidi mala grupa ljudi ispred kapele na Topčiderskomgroblju, u kojoj nema viđenijih političara, ni iz BiH, niti iz Beograda.