Ja sam, verovatno, sa svojih četrdeset devet godina odavno trebalo da naučim da razlikujem brigu od kontrole. Međutim, to se, očigledno, nije dogodilo. I dalje povremeno nasjednem na stvari koje u početku deluju toplo i pažljivo, a zatim, gotovo neprimetno, počnu da stežu toliko da čovek poželi da otvori prozor – čak i usred zime.
Sa Sanjom sam se upoznao sasvim obično, bez ikakvog osećaja sudbine ili velikih, unapred napisanih priča. Imala je četrdeset šest, ja četrdeset devet. Dopisivanje je krenulo lako, čak iznenađujuće lako – bez napora, bez one tipične težine koja često prati komunikaciju u našim godinama, kada se razgovori već posle nekoliko poruka pretvore u preispitivanja, stare rane ili sabiranje bivših brakova.
Imala je specifičan humor – suv, precizan, bez viška reči. Ja sam odgovarao opušteno, pomalo lenjo, kako već umem. Vrlo brzo smo prešli sa uobičajenih pitanja na stvarne razgovore: o detinjstvu, o starim krajevima, o nespretnim prvim sastancima. I upravo tu sam se, čini mi se, opustio više nego što je trebalo.
Videli smo se nekoliko puta
Prvi susret bio je kod jednog malog parka. Nosila je svetao kaput i uredno vezan šal, a kosa joj je bila skupljena onako kako izgleda kao da se nije trudila, iako je očigledno jeste. Došao sam ranije i stajao na stanici, praveći se da gledam plakate, iako sam, naravno, bio nervozan kao klinac.
- Ti si Matvej?
- Ako si ti Sanja, onda jesam.
- Već je dobro, - rekla je i nasmešila se.
Osmeh joj je bio iskren, bez prenemaganja, bez igre – jednostavno topao.
Šetnja je prošla lako, razgovor je tekao bez zastoja. Pričala je o poslu, o sinu koji je već skoro odrastao i uveren da majka ništa ne razume. Ja sam pričao o sebi, o tome kako sam posle razvoda naučio da kuvam ne iz ljubavi prema hrani, već zato što se i od testenine umoriš. Smejala se tačno tamo gde treba. Iskreno, i ja sam.
Drugi susret bio je još bolji
Našli smo se u centru, prošetali pored reke, pa svratili u malu kafić. Sedeli smo kraj prozora i raspravljali da li čovek posle četrdesete može zaista da se zaljubi ili je to samo jaka simpatija uz dozu životnog opreza.
- Može, - rekla je.
- Previše si sigurna.
- A ti živiš previše oprezno.
Tada sam se samo nasmejao. Dopalo mi se to što deluje sabrano, kao neko ko zna šta želi. Posle svih nejasnih odnosa, to mi je delovalo kao zrelost, a ne kao krutost.
A onda su počeli pozivi.
U početku je sve zaista delovalo kao pažnja
- Jesi stigao kući?
- Kako je prošao put?
- Glas ti zvuči umorno, gde si?
Odgovarao sam mirno, ponekad čak i sa zadovoljstvom. Lepo je kada nekoga zanimaš, naročito ako si se već odvikao od iskrene pažnje.
Ali već posle nedelju dana ton se promenio.
- Gde si sada?
- Zašto je tako bučno?
- S kim si?
- Zašto se nisi javljao tri sata?
Jedne večeri bio sam sa prijateljem u baru, gledali smo utakmicu. Izašao sam napolje da se javim.
- Gde si? - odmah je pitala Sanja.
- U baru. Sa Sergejem.
- U kakvom baru?
- Običnom. Muškom. Sa televizorom i lošim krompirom.
- Mogao si da kažeš.
- Sanja, nisam otišao u rat, nego na utakmicu.
- Ja samo volim da znam šta se dešava.
Ta rečenica me je tada prvi put zaista zagrebala. Ne jako, ali dovoljno da je osetim. Ipak, ignorisao sam to, pripisao njenoj prirodi. Svi imamo svoje slabosti, pomislio sam.
Pozivi su postali svakodnevni. Ako se ne javim, poruke su dolazile u pravilnim razmacima: "Zauzet si?", zatim "Je l' sve u redu?", pa onda: "Ne volim kada ljudi nestaju".
Ljudi. Ne "ti". Već tada je nešto postalo hladnije.
Počeo sam da gledam u telefon sa nelagodom. Ne sa radošću, već sa tihim uzdahom, kao da me čeka obaveza, a ne žena koja mi se dopada.
Ubrzo me je pozvala na večeru.
- Dođi u petak, - rekla je. - Spremiću nešto. Sedećemo. Razgovaraćemo.
Na reči "razgovaraćemo" trebalo je da zastanem. Ali nisam.
Obukao sam košulju, kupio vino i desert. Sve je delovalo normalno.
Stan je bio besprekorno čist
Vrata je otvorila gotovo odmah.
- Uđi, - rekla je Sanja.
Bez osmeha. Bez topline. Samo kratko, suvo "uđi".
Stan je bio besprekorno sređen, gotovo neprirodno čist. Sve je imalo svoje mesto, ništa nije odudaralo. Čak je i vazduh imao onaj blagi, gotovo bolnički miris čistoće.
Pokušao sam da se našalim:
- Kod tebe je toliko čisto da me strah da dišem.
Nije se nasmejala.
- Volim red.
Večera je bila savršeno servirana. Ona je sela tačno preko puta mene, kao da nas sto namerno razdvaja.
Nekoliko minuta smo održavali privid običnog razgovora, a onda je prešla na stvar:
- Matvej, da odmah budemo jasni.
- Kako to misliš?
- Ne zanimaju me površni odnosi.
- A kakvi te zanimaju?
- Ozbiljni. Jasni. Odrasli.
Reč "odrasli" zazvučala je kao primedba.
- Valjda svi to žele, - rekao sam.
- Ne. Mnogi žele udobnost.
Govorila je mirno, bez emocija, kao da iznosi unapred pripremljene stavove.
- Ne volim neizvesnost, - nastavila je Sanja. - Zato želim da znam kako ti vidiš odnos.
Spustio sam viljušku.
- Sanja, mi se tek upoznajemo.
- To je dovoljno da se vidi pravac.
- Pravac? Nisam navigacija.
- Nemoj da se šališ.
Tada sam prvi put osetio pravo nezadovoljstvo.
Pitanja su se nizala jedno za drugim – planovi, zajednički život, finansije, budućnost. Sve precizno, gotovo sistematski.
- Matvej, možeš li konkretno da odgovoriš? - pitala je.
- Na šta tačno?
- Znaš li uopšte zašto ti treba žena?
Nasmejao sam se, ali ne onako kako treba.
- Ovo već postaje čudno.
- Šta je čudno?
- Sve. Ton. Pitanja. Kao da sam na razgovoru za posao.
- To nije razgovor za posao. To je jasnoća.
- Tebi možda. Meni deluje kao provera.
- Ne želim više da gubim vreme na muškarce koji ne znaju šta hoće.
Tada mi je sve postalo jasnije.
Shvatio sam da zapravo ne razgovara sa mnom, već sa nekim iz svoje prošlosti. Sa nekim ko ju je razočarao. A ja sam samo bio na njegovom mestu.
I nije me to naljutilo. Samo me je ispraznilo.
- Sanja, ja ti nisam neprijatelj, - rekao sam tiho.
- Nisam ni rekla da jesi.
- Ali razgovaraš sa mnom kao sa osumnjičenim.
Zastala je.
- Ja samo želim da znam na čemu sam.
- A ja želim malo topline. Bez protokola.
Okrenula je pogled.
- U našim godinama ne možeš se osloniti na toplinu.
- Na šta onda?
- Na dogovor.
Otišao sam iz njegnog života zauvek
To je bio trenutak kada sam ustao.
- Hvala na večeri, Sanja.
- Odlaziš?
- Da.
- Zato što sam bila iskrena?
- Ne. Zato što si sve odlučila pre nego što sam došao.
Stajala je s druge strane stola.
- Hoćeš li razmisliti? - pitala je.
- Uzeo sam jaknu i izašao.
Dok sam se vraćao kući, nisam osećao ni bes ni olakšanje. Samo neku tihu tugu. Jer mi se dopadala. Zaista. Ali još više me je pogodilo to što sam jasno video kako neko, iz straha, uništava nešto što još nije ni počelo.
Kasnije mi je napisala: "Hvala što si došao. Razmisli. Važno mi je da razumem da li ova priča ima neku formu."
Pročitao sam poruku i spustio telefon.
I još uvek ne znam ko se tada više uplašio – ona, koja nije želela da ponovo izgubi vreme, ili ja, koji sam shvatio da bih, ako ostanem, bio deo nečega gde se ljubav meri, proverava i uklapa u unapred zadate okvire.
Možda je to ta odraslost o kojoj svi govore.
Samo, meni nije odgovarala.
Ponekad se zapitam šta bi bilo da sam ostao. Da sam sipao još vina i rekao: "Sanja, hajde bez pitanja. Reci mi ko te je toliko povredio."
Možda bi se sve promenilo.
A možda i ne.
Možda postoje vrata koja se otvaraju sa takvim propuhom kontrole da, koliko god unutra bilo čisto i uredno, čovek jednostavno ne želi da ostane.