Kada si mlad, retko razmišljaš o tome kakva će biti tvoja starost. Čini se kao da je ceo život pred tobom, kao da je snaga neiscrpna i da svako jutro možeš početi iznova, sa potpuno čistim listom. Međutim, kako godine prolaze, čovek počinje da primećuje nešto drugačije: dani postaju slični jedni drugima, a nije toliko telo ono koje slabi, koliko se u duši polako taloži neka tiha melanholija. Ona je jedva primetna, gotovo nevidljiva – poput malog kamenčića u cipeli. U početku ga i ne primećuješ, ali vremenom shvatiš da upravo zbog njega nemaš volju da izađeš iz kuće, da razgovaraš sa ljudima, pa čak ni da ustaneš iz kreveta.
Starost sama po sebi nije teška zbog broja godina u pasošu. Ona postaje teška onda kada je mi, korak po korak, takvom učinimo. Vremenom sam shvatio da postoji nekoliko grešaka koje mnogi ljudi prave, a koje život u poznim godinama čine mnogo težim nego što bi morao da bude.
Greška broj jedan: držanje za prošlost
Imao sam komšiju, Ivana Semjonoviča. Bio je blizu osamdesete godine, ali je svaki njegov dan započinjao na gotovo isti način. Seo bi na klupu pored ulaza u zgradu i počeo da priča o tome kako je nekada bilo – ko je imao automobil, ko vikendicu, ko je zarađivao više novca. Kao da je stalno pokušavao da rečima prizove prošle godine i da ih ponovo oživi.
Iskreno govoreći, i sam sam dugo živeo na sličan način. Izvadio bih stare fotografije i satima ih posmatrao. "Evo me dok sam bio mlad... a ovde su deca još mala…" U početku to budi lepe uspomene, ali se vrlo brzo sve završi nekom tugom.
Prošlost je dobra dok nas podseća na ono što smo prošli i daje nam snagu. Ali kada se za nju vežemo kao za sidro, ona počinje da nas vuče unazad.
Jedan mudar čovek je jednom rekao: "Prošlost je dobra u albumu, ali u duši mora da ostane mesto za sutra."
Greška broj dva: ogorčenost koja traje decenijama
Moja bivša žena mi je jednom prilikom rekla: "Andrej, ti se i dalje sećaš onog našeg skandala, iako je od tada prošlo deset godina."
Tada sam se nasmejao i pravio se da to nije istina. Ali kasnije sam shvatio da je bila potpuno u pravu. Predugo sam nosio u sebi te stare uvrede.
Kada pogledam ljude svojih godina, vidim da mnogi rade isto. Deca su odrasla, brakovi su se promenili ili završili, život je otišao dalje – ali ogorčenost i dalje ostaje u srcu.
Imam prijateljicu u selu, tetku Lenu. Ona i danas prepričava kako joj je snaja "pokvarila venčanje" pre četrdeset godina. Jednom sam je pitao:
"Lena, zašto to i dalje pamtiš?"
A ona je samo slegnula ramenima i rekla: "Kako da zaboravim?"
I tako ona živi sa tom uspomenom kao sa teretom, iako joj je u životu sve drugo u redu: ima kuću, baštu, zdravlje.
Ogorčenost je kao vreća trulog krompira koju nosimo na leđima. Često ni sami ne znamo zašto je nosimo, ali posle nekog vremena počne da nas boli kičma.
Greška broj tri: usamljenost bez pokušaja da je promenimo
Ujutru stavim vodu da proključa, a u kuhinji vlada potpuna tišina. Čuje se samo kako kaplje slavina iznad sudopere. Nekada su u to vreme deca jurila po stanu: jedno je tražilo čarape, drugo se žalilo da kaša nije dovoljno topla.
Sada je sve mirno.
Najveća greška je prihvatiti tu tišinu kao nešto konačno i zatvoriti se u sebe. I ja sam to pokušavao godinama. Sedeo bih sam, čitao novine i držao televizor uključen samo da razbije tišinu. Ali nije postajalo lakše.
Onda sam počeo da izlazim među ljude. Jednom me je komšija pozvao da mu pomognem oko automobila u garaži – i otišao sam. Kasnije su me pozvali u lokalni klub u domu kulture. U početku sam oklevao, ali sam na kraju ipak otišao.
I tada sam shvatio nešto važno: ljudi cene iskustvo, mišljenje i čak samo prisustvo druge osobe.
Čovek ne bledi od starosti – već od praznih večeri.
Greška broj četiri: gomilanje stvari
Moja majka je do poslednjih dana čuvala šerpe i tiganje stare četrdeset godina. U ormarima je bilo na desetine čaršava, jastučnica sa vezom, čitave gomile heklanih stolnjaka i salveta.
Nakon što je preminula, nedeljama smo razvrstavali sve te stvari.
Kada pogledam sebe, vidim da sam počeo da radim isto. Police sa knjigama koje verovatno više nikada neću otvoriti. U garaži kutije pune kablova, baterija i ključeva od vrata koja više ne postoje.
Čini se kao da nas stvari štite i pružaju sigurnost. Ali u stvarnosti one samo zatrpavaju prostor – i u kući i u mislima.
Ponekad je čista i prozračna soba bolja od bilo kog leka protiv glavobolje.
Greška broj pet: stalno žaljenje umesto delovanja
Ispred naše zgrade često stoji grupa žena koje svakodnevno sede na klupi i razgovaraju o istim temama: cenama u prodavnicama, penzijama, zdravstvu, politici. Svaki dan je gotovo isti razgovor.
Ako to slušaš kratko, može biti zanimljivo. Ali ako si stalno u takvom društvu, počneš i sam da gubiš energiju i da se žališ na sve oko sebe.
Jednom sam rekao jednoj komšinici: "Ako je sve tako loše, hajde da napišemo zajedničko pismo nadležnima."
Ona je samo odmahnuła rukom: "Ma kome to treba?"
I razgovor se ponovo vratio na žalbe.
Tada sam shvatio jednu jednostavnu stvar: žaljenje oduzima energiju, dok je delovanje vraća. Čak i kada su rezultati mali. Kada sam sam počeo da menjam pregorele sijalice u hodniku zgrade, život mi je nekako delovao lakši.
Greška broj šest: zanemarivanje sopstvenog tela
Dugo sam verovao da u starosti ništa više ne može da se promeni. Govorio sam sebi: "Kakva je svrha vežbanja ili trčanja kada su godine već tu?"
Tako sam razmišljao sve dok jednog dana nisam otišao u kliniku sa prijateljem. Imao je šezdeset pet godina, ali je izgledao snažno i vitalno. Doktor mu je rekao:
"Vaše telo je barem deset godina mlađe nego što piše u pasošu."
On svakodnevno radi jednostavne vežbe – čučnjeve, brzo hodanje i nekoliko vežbi sa tegovima. Počeo sam i ja da radim isto. U početku je bilo teško, ali posle mesec dana primetio sam da me leđa manje bole i da mi je mnogo lakše da ustanem ujutru.
Briga o telu čuva mladost. Nemar prema telu ubrzava starost.
Zaključak
Starost nije teška zbog bora ili sede kose. Ona postaje teška zbog navika koje nas polako iscrpljuju: stalnog vraćanja u prošlost, ogorčenosti, usamljenosti, gomilanja stvari, stalnog žaljenja i ravnodušnosti prema sopstvenom telu.
Jedan mudar čovek je rekao:
"Starost nije problem ako u duši ostane ukus za sutrašnji dan."
I sa tim se potpuno slažem.