Influenskerka Kristina Boščeh, koju prati više od milion ljudi, sasvim slučajno je upoznala svog supruga iz Irana i to dok je obilazila Japan. Ispostavilo se za oboje da je to bio sudbonosan susret, te već nekoliko godina unazad njihova ljubavna priča oduševljava ljude sa svih kontinenata. Posebno sve ostavlja bez teksta njen odnos sa svekrvom, koja joj osvojila njeno srce već pri prvom susretu. Kroz blog „Mama, ja sam u Iranu“ priča naročito o svom ličnom iskustvu snalaženja u zamršenostima lokalnog mentaliteta.
Upoznali se u Japanu
Sve je počelo kada je naša heroina upoznala Iranca po imenu Mamat, koji je, uprkos svom akcentu, tečno govorio ruski. Susret devojke iz Habarovska i stanovnika Teherana održao se u baru u Japanu, gde je Kristina bila na odmoru.
Uzgred, Zemlja izlazećeg sunca je razočarala Kristinu, uprkos činjenici da su ona i Mamat već živei tamo nekoliko godina dok su već bile u vezi. Iran je, međutim, osvojio njeno srce i nastavlja da je iznenađuje, jer se ova zatvorena zemlja uvek može pohvaliti bogatstvom kreativnih ljudi čiji rad odražava i duh pobune i poštovanje prema drevnim tradicijama.
Mnogo puta je plakala kada je došla u Iran
U početku, stvari nisu bile tako jednostavne. Po dolasku u Teheran, glavni grad Irana, Kristina je mnogo puta plakala, nesposobna da shvati šta njeni novi rođaci i društvo u celini očekuju od nje. Za razliku od Mamat, koja je gotovo odmah postao "Rus" poklonivši Kristininom ocu bocu konjaka, a majci persijski tepih, influenserka se dugo borila sa iranskom tradicijom. Njene prve suze bile su zbog obavezne marame koju svaka žena mora da nosi kada izlazi u javnost. Činilo se da će vas nošenje marame samo učiniti da izgledate kao starica, a jesti u restoranu će biti neprijatno i nepoznato.
Sada joj je jasno da se marama za glavu može upariti sa raznim odevnim kombinacijama i uvek izgledati stilski. Pogotovo što devojkama u Iranu nije zabranjeno da nose jaku šminku.
- Međutim, javna mesta nisu bila jedina stvar koja su me je u početku zastrašila u vezi sa obaveznim nošenjem marame. Prvo, svi obraćaju pažnju na strance, jer je zemlja bila zatvorena čak i pre pandemije, a turisti su retki na ulicama. Iranci bi vam mogli prići za fotografisanje, usputno se raspitati za marku vašeg parfema ili farmerki. I takva radoznalost nikako nije namenjena da vas uvredi - objašnjava Kristina za "Voice" i nastavlja:
- Drugo, Iranci govore veoma glasno — i sa ljudima za susednim stolom i telefonom dok prolaze. U poređenju sa tihim Japanom, gde se osećanja drže u tajnosti i ljudi komuniciraju tihim tonom kako ne bi remetili mir drugih, ovo ponašanje je delovalo veoma čudno i provokativno. Ali ispostavilo se da je ovo samo jedan znak velikodušnosti duha Iranaca, koji su toliko gostoljubivi i prijatni. Toliko da me je ova nacionalna osobina u početku ostavila zatečenom.
Svekrvu i svekra oduševila pri prvom pogledu
Mamatina rodbina je toplo dočekala Kristinu. Buduća svekrva je odmah rekla da ako njena snaja voli svog sina koliko i ona, onda joj ništa drugo nije važno - ni njena nacionalnost, ni religija, ni izgled, iako je i sama veoma religiozna osoba. Njen budući svekar je, takođe, odmah zavoleo snaju, te joj sada vrlo često donese sa pijaca buket cveća kao znak pažnje ili sveže voće.
- Moja svekrva je jedna divna žena koja nikada nikome ništa ne zamera. Razumna je i prihvata sve. Primila me u porodicu samo sa jednom rečenicom: „Vidim koliko voliš mog sina, a sve ostalo mi nije važno.“ Postavila se prema meni kao majka, nikada se nismo posvađala, niti sam imala prilike da se naljutim na nju, naprotiv. Uvek je na mojoj strani i ne dozvoljava da me bilo ko povredi- naglašava Kristina.
Mamat ima tri sestre i brata, kao i brojne rođake. Svi oni komuniciraju, posećuju se, pomažu jedni drugima u nevolji i stoje jedno uz drugo kao stena. Kristini je bilo suđeno da ih sve upozna, iako je jednom, videvši još jednog dalekog rođaka kako ulazi u kuću, Mamat klimnuo glavom gostu i tiho priznao svojoj verenici da se ne seća njegovog imena.
Svi rođaci se trudili da joj ugode
Naravno, svaki dom bi priredio ogromnu gozbu za rusku nevestu, pokušavajući da impresionira i zadovolji. Ćevapi, mirisni pahuljasti pirinač sa šafranom, gorme sabzi, salata širazi - ovo je samo mali spisak tradicionalnih persijskih jela. Ne mogu svi da podnesu takav maraton. Kristina jede vrlo malo, a iransko gostoprimstvo je za nju postalo pravi izazov. Ako bi rođaci videli da ne proba jelo, domaćica kuće bi odlazila u kuhinju i kuvala joj nešto novo. Pažljivo je pratila Kristininu tanjir, stalno ga dopunjavajući. Mamat je pokušao da objasni da njegova nevesta svemu mnogo uživa i da je jednostavno sita, ali domaćini bi se uvredili.
Svađa oko jagnjeta
Najozbiljnije neslaganje dogodilo se među rođacima u selu. Da bi upoznali Mamatinu nevestu, ispekli su jagnje. Ali Kristina više nije mogla da jede i čak je briznula u plač u spavaćoj sobi koja je bila dodeljena njoj i njenom mladoženji — zaista nije želela da siđe dole. Morali su strpljivo da svima objasne da njihov gost ne može da jede ceo dan i noć i da će samo popiti čaj sa svima. Dok je upoznavala svoje nove rođake, Kristina se ugojila 6 kg.
„Ceremonijalna iskrenost“
Još jedna čudna tradicija u Iranu je taarof, lokalni oblik učtivosti (otprilike prevedeno kao „ceremonijalna iskrenost“). Ako se divite kućnom dekoru ili predmetu garderobe nekog lokalca, odmah će vam ga ponuditi kao poklon.
Kada je Kristina pohvalila Mamatinu sestru zbog minđuša, ona ih je, bez oklevanja, skinula i stavila u ruku, rekavši: „Uzmi ih!“ Nakit je bio zlatan i očigledno prilično skup, pa je tako iznenadni poklon delovao čudno.
Sledeći put, mladoženjina tetka je slično „poklonila“ Kristini skupu vazu iz hodnika, koju je ona usputno pohvalila. Tetka je čak i umotala komad u kesu, ali nije bilo jasno kako da reaguje na takav poklon, jer je Mamat već sišao na parking. Na kraju, svekrva je lagano udarila Kristinu po ruci i rekla na farsiju: „Ostavi to!“
Da je mlada zadržala predmet za sebe, jednostavno bi bila pogrešno shvaćena. Loše glasine bi se odmah proširile. Kristinina prijateljica, takođe žena koja govori ruski, a udala se za Iranca, jednom je dobila „poklon“ od rođaka tepiha, koji je ponela sa sobom. Njen muž je kasnije vratio predmet rođacima i duboko se izvinio.
Bonton „taarof“ je toliko rasprostranjen u Iranu da čak i u prodavnici, ako pitate za cenu nečega, prodavac će reći: „To vam ništa ne vredi.“ Lokalni taksisti bi mogli da odbiju prvi put kada ponudite novac za vožnju. Sve je to deo igre učtivosti i na kraju se naviknete i prestanete da obraćate pažnju. Međutim, taksisti više ne igraju ovu igru sa strancima, jer su česti slučajevi da odu bez plaćanja.
Šta je mehrija i gde žive „zlatni prevaranti“?
Mamat i Kristina još uvek nisu imale raskošno venčanje, što je izazvalo još jedan talas zabune među lokalnim rođacima. Međutim, tokom ceremonije venčanja (zvane nikah) u Iranu, otkriveno je da je mlada zaštićena mehrijom - zlatnicima koje je muž obavezan da plati svojoj ženi u slučaju razvoda. Štaviše, čak i jedna mehrija je prilično vredna - oko 500 dolara.
Broj novčića koji se zapisuje kao mehrija varira, ali najčešći broj je jednak godini rođenja mlade. Naravno, bilo je nesebičnih žena koje su tražile da se Kuran napiše rukom 20 puta kao mehrija. Ali najčešće muškarci, opijeni ljubavlju, insistiraju na tome da u ugovor upišu ogroman broj novčića.
Bračne tradicije u Iranu i kako žene zarađuju od njih
U Iranu, suprotno uvreženom verovanju, žene mogu sebi mnogo toga da priušte. A kada se devojka uda, ona se takođe štiti „zlatnim tribunom“ na koji ima pravo u slučaju razvoda. Kristina je iz ličnog primera govorila kako se snašla sa zamršenim lokalnim mentalitetom.
Kristina Boščeh već nekoliko godina vodi blog „Mama, ja sam u Iranu“. Ona promoviše zemlju turistima i deli sopstvene uvide u lokalni mentalitet.
Tako je, tokom proteklih 10-15 godina, mehrije postala način za neke žene da zarade novac. Žena je mogla da zapiše novčiće na osnovu svog datuma rođenja, na primer, 1980. godine, i da podnese zahtev za razvod mesec dana kasnije. Ako nesrećni muž ne bi platio mehrije, išao bi u zatvor.
U nekom trenutku, iranski zatvori su postali prenatrpani žrtvama „prevara sa zlatom“, pa je usvojen državni zakon kojim se mehrija ograničava na 110 novčića. Međutim, čak je i taj iznos značajan za lokalno stanovništvo, jer bi njime mogao da kupi stan u južnom Teheranu. Zato se sada govori o ograničavanju mehrije na 14 novčića.
Muž mora da ima stan
Naravno, ako ne uzmete „prevarante zlata“ kao primer, žene u Iranu su zaštićene društvom i zakonom. Na primer, muškarac ne može da se oženi ako nema stan. Čak je i samo iznajmljivanje mesta u Teheranu veoma skup poduhvat. Da biste se kvalifikovali za stan za iznajmljivanje, potrebno je da platite od 8.000 do 10.000 dolara. Sa mesečnom platom od 250 dolara, štednja za takav zadatak postaje zastrašujući zadatak. Zato, na primer, Mamatin rođak ne može da se oženi njegovom verenicom, kojoj je zaprosio pre dve godine.
U Iranu nije uobičajeno da se brak tiho registruje, pa nakon opremanja doma, što je već obaveza porodice mlade, par će morati da uštedi za samu proslavu, na koju su pozvani svi rođaci. Naravno, svatovi će mladencima pokloniti mnogo poklona - masivne narukvice, lance i drugi nakit od žutog zlata bez kamenja. Ovaj plemeniti metal je veoma popularan u Iranu, čak i bez novčića, tako da će udata žena uvek imati svoju zlatnu ušteđevinu koja će joj pomoći u teškim vremenima.