Jugoslavija je tema koju današnje generacije doživljavaju samo kao nostalgično ponašanje njihovih roditelja, baba i deda. Međutim, čak i generacija Z oseća da je to bilo "zlatno doba" na ovim prostorima.
Danas vam donosimo šest jugoslovenskih nepisanih porodičnih pravila koji današnjim generacijama deluju čudno i besmisleno
Institucija braka je bila poštovana i aktivno promovisana u Jugoslaviji. Od svih se očekivalo da osnuju porodicu. Do početka 1980-ih, mladi ljudi bi se kratko sastajali, šetajući ruku pod ruku parkom, i ni pod kojim uslovima ne bi provodili noć zajedno. Osim toga, gde je bilo mesta za boravak? Tipično, mnoge porodice su se zbijale u malim stanovima.
Vreme između prvog susreta i braka bilo je veoma kratko. Ljudi se nisu trudili da se pravilno upoznaju i išli su pravo u matičnu službu. Zašto? Prvo, da bi izbegli društvenu osudu, a drugo, znali su da venčani ljudi imaju veće šanse za napredovanje u karijeri i obezbeđivanje sopstvenog doma.
Kad smo već kod individualnog stanovanja, koncept hipoteke nije postojao u Jugoslaviji, a iznajmljivanje stanova je bilo prilično nerazvijeno. Jedini način da se mladi par skući, bilo je kupovina placa i gradnja kuće, a mali broj srećnia je dobijao državni stan, tj. od firme.
Po pravilu, u to vreme su stanovi dodeljivani sa standardnom površinom od 9 kvadratnih metara po osobi, tako da je većina jugoslovenskih porodica živela u skučenim uslovima. Kada bi se deca rodila, standardna površina više nije bila ispunjena. Mnogi su se tada pridružili listi čekanja za bolje uslove života. Nije vredelo zavaravati sebe. Ponekad ste morali da čekate 10, 15, pa čak i 20 godina na stan.
U Jugoslaviji se rođak i rodbina poštovala. Ovo se posebno odnosilo na stariju generaciju. Ostavljanje roditelja pod stare dane, smatranao je sramotom. Mladi ljudi su godinama nosili teret odgovornosti za starije. Brinuli su o njima koliko su mogli. Ponekad su morali da angažuju negovatelja da im pomogne, ponekad je žena prestajala da radi i kod kuće vodila računa o starim roditeljima i deci, ali to nije bilo lako.
Velike gozbe i grandiozne proslave, gde bi se okupljala cela porodica, bile su sastavni deo života svakog građanina u Jugosalviji. Svi bi se okupljali u svom stanu, a ne u kafićima kao što su mnogi danas navikli, i sami bi pripremali obroke. Domaćice bi se opskrbljivale oskudnim namirnicama i počinjale bi sa pripremama nekoliko dana pre proslave, često prihvatajući pomoć rođaka i prijatelja u poseti.
Rođendani, godišnjice, venčanja i druge proslave uvek su privlačile najmanje 30 ljudi! Čak su i daleki rođaci dolazili, jer su svi želeli da slave i zabave se, a pozivi i razmena inormacija poput pametnih telefona i interneta, tada nisu postojale. Zato su svi razmenjivali najnovije vesti isključivo uz zveckanje kristalnih čaša.
Vaspitanje dece u to vreme se značajno razlikovalo od onoga što danas poznajemo. Moderni roditelji se trude da se sa svojom decom obraćaju kao ravnopravni, razumevajući i negujući njihova osećanja. U Jugoslaviji su deca odgajana strogo, a kaiševi i šamari bili su uobičajeni deo „nastavnog plana i programa“.
Takođe su voleli da javno grde dete, kako bi se osetilo posramljeno i ne bi ponovo napravilo greške. Možda je odatle nastala izreka „Ako te bije, znači da te voli“, budući da su roditelji uvek želeli najbolje za svoje dete.
Odrasli su uvek smatrani autoritetima. Niste mogli da im protivrečite kada branite svoja prava, a kamoli da budete grubi. Roditelji, nastavnici, pa čak i starije komšije uvek su znali više i stoga ste ih morali slušati. I to je to! Imali su mnogo toga da kažu i mnogo toga da vas nauče, jer tada internet sa svojim neograničenim informacijama nije postojao.
Često se takvo poštovanje gradilo na strahu: neposlušnost je pretila fizičkom kaznom.