Listajući stare, požutele albume svoje pokojne nane (majke moje majke), zastao sam kod fotografije koja kao da prkosi današnjim standardima svile i raskoši.
Na njoj nana pozira u predivnoj crvenoj haljini koju je, kako mi je majka pričala, sama sašila njena nastarija setra noćima pre velikog dana. Taj prizor me je naterao da se zapitam, šta se to usput promenilo jureći za savršenim Instagram venčanjima.
Život u Jugoslaviji sedamdesetih nosio je drugačije vrednosti. Dok danas ljudi broje lajkove i biraju najskuplji ketering, nekada se sreća merila iskrenošću zagrljaja.
Samo najuži krug
Za razliku od današnjih svadbi koje podsećaju na korporativne događaje sa stotinama zvanica koje mladenci jedva poznaju, jugoslovenska venčanja bila su rezervisana za najbliže. Pozivali su se porodica, kumovi i šačica pravih prijatelja. Ta brojčana skromnost omogućavala je ono što danas retko viđamo, a to je da mladenci zaista provedu vreme sa svakim gostom.
Atmosfera je bila opuštena, bez pritiska da se zadivi masa, što je rezultiralo istinskom, neusiljenom radošću.
Hrana koja ima dušu
Danas su meniji postali drugačiji i ekskluzivniji: suši, tartar biftek, tartufi. U Jugoslaviji, hrana je bila jednostavna, domaća i umerena. Služilo se ono što se imalo, ali pripremljeno s ljubavlju.
Rakija iz porodičnog podruma, domaća supa, sarma i pečenje bili su nezaobilazni, ali niko nije patio za egzotičnim ukusima. Ljudi su bili siti i zadovoljni, a piće se točilo taman toliko da se podigne atmosfera, bez preterivanja.
Prva zajednička kafa tek posle potpisa
Jedna od najvećih razlika odnosi se i na sam početak zajedničkog života.
Danas je sasvim prirodno da parovi godinama žive zajedno pre braka, a u vreme naših baka to je bio redak scenario, često skriven od očiju javnosti zbog straha od osude jer nisu u braku. To je jedna od razlika koja je bila bespotrebna i sa kojom moderno vreme s pravom može da se pohvali i ističe.
Koferi su se pakovali tek nakon što bi matičar izgovorio sudbonosno "da". Taj prelazak u zajednički dom nosio je posebnu dozu uzbuđenja i neizvesnosti, čineći prve bračne dane mnogo intenzivnijim.
Kreativnost umesto kataloga, sreća i skromnost
Možda najlepši deo priče o starim venčanjima jeste autentičnost. Neke neveste su često same krojile svoju venčanicu ili davale sestri ili prijateljici da im sašiju ili pomognu, a ni nana nije bila izuzetak. Njena starija rođena sestra napravila joj je heklanu crvenu haljinu za njenu veridbu i proslavu, a za samo građansko venčanje nosila je beli sako i suknju koju je kupila, koristeći je i kasnije u svojim dnevnim kombinacijama.
Njena crvena haljina bila je simbol ručnog rada, sreće i zajedništva, bez ikakvog aludiranja na ideologiju komunizma.
Neke druge svadbe bile su raskošnije, ali se sve svodilo na neku centralnu tačku izražavanja skromnosti. Barem kada je broj gostiju bio u pitanju. Postojala su skupi automobili, postojala je skupa garderoba, postojali su šljašteći detalji, ali se težilo nekoj skromnosti, ili barem njenom prizvuku.
Ljudi tada su slavili trenutak. Tadašnja venčanja bila su događaj za ljude sa fokusom na sreću mladenaca, a ne predstava za javnost, što je stvar zbog koje su definitivno bili srećniji. Ljudi su bili srećniji jer nisu bili opterećeni perfekcijom koja se danas zahteva. Njihov dan je bio prirodno stanje, a ne marketinški trik. Nisu morali da se dokazuju nikome, jer su bili potpuno prisutni u tom trenutku, bez potrebe da bilo koga zadive osim njih same.
Žene su tada nosile haljine u kojima su mogle da igraju celo veče. Te haljine su kasnije često prepravljane i nošene u drugim prilikama, što govori o svesti i skromnosti tog vremena.
Gledajući te fotografije, ne mogu da se otmem utisku da su ljudi tada bili nekako srećniji. Bez organizatora venčanja, dronova i filtera, imali su ono najvažnije: jedno drugo i zajednicu koja ih iskreno podržava.