Jedna žena, koja je htela da ostane anonimna, ispričala je svoju priču o tome kako se nosi sa problemima svog deteta.
Ona tvrdi da joj ti problemi otežavaju život, brak i ugrožavaju njenu drugu decu, ali je majčinska ljubav ipak veoma jaka u njoj.
U nastavku vam prenosimo njenu ispovest koju je dala za britanski list "Dejli mejl":
Zagrljaj modrih grudi
Svako jutro se pripremam za prvi udarac. Navikla sam da šminkom prikrivam masnice na očima, posekotine i rascvetane usne. Pažljivo se oblačim kako bi modrice koje prekrivaju moje telo ostale sakrivene.
Uvrede su takođe redovna pojava. Izgubila sam broj koliko puta me je nazvao pogrdnim imenima. Osećam se kao zatvorenik u sopstvenom domu, zarobljena u nasilnoj vezi. Previše se bojim da svetu priznam istinu. Moja deca su takođe povređena, što mi slama srce i potpuno je uništilo njihov osećaj sigurnosti.
Možda se pitate zašto jednostavno ne odem, ako ne zbog sebe, onda zbog njih. Ali ovo nije klasičan slučaj porodičnog nasilja; moj zlostavljač nije suprug sa kojim sam 20 godina. Zapravo, i on je meta. Moj napadač je naš devetogodišnji sin, Henri, koji ima težak oblik autizma. On je toliko nasilan, a njegove potrebe su toliko nadvladale naš dom, da mogu nedvosmisleno reći da mi je uništio život, kao i život mog muža i naše ostalo troje dece.
Majčinska ljubav
Cena koju je uzeo od našeg braka, emocija, zdravlja, finansija i društvenog života je ništa manje nego razarajuća. Naravno, priznati tako nešto i dalje je tabu. Čini se da bezuslovna majčinska ljubav podrazumeva ulepšavanje mračnih stvarnosti poput ove.
Ali nije da ja ne volim Henrija. On je i dalje moj sin, to je ono što samu sebe prisiljavam da zapamtim dok me udara i šutira. Međutim, mrzim i prezirem koliko je jadna postala egzistencija naše porodice. Henri me napada gotovo svakodnevno i prestravljena sam da će, kako bude bivao stariji i jači, rascvetane usne i masnice postati polomljene kosti. Ili da bi jednog dana mogao nekoga zaista da ubije. Možda mene, pošto sam mu ja meta broj jedan.
Stručnjaci kažu da agresiju iskaljuje na meni jer sam ja njegov siguran prostor, ona za koju zna da može da se osloni da će uvek biti tu. Bez obzira na sve. To nije Henrijeva krivica, već način na koji mu je mozak umrežen. I zato, ja moram da podnesem glavni teret, bez prigovora ili uzvraćanja.
Od snova o velikoj porodici do izolacije
Oduvek sam samo želela da budem majka. Bila sam uspešna u školi, pa na univerzitetu, i izgradila karijeru u IT prodaji, karijeru koja je postala još jedna žrtva naše situacije. Želela sam šestoro dece, koje bi donela ljubav i radost. Kada sam 2008. upoznala Nika (46), i on je želeo veliku porodicu.
Zamišljali smo našu bandu dece kako se nedeljom ujutru uvlači u krevet da se mazi, duge šetnje psom pored reke i srećne izlete u parkove i na plaže. Redom su dolazili Amber (16), Džordž (13) i Freja (11), i upravo je tako i bilo. Sve dok se u julu 2017. nije rodio Henri, kada sam imala 36 godina.
Kada je imao tri godine, primetila sam da mu govor kasni, nikada se nije igrao igračkama i počeo je da napada. Prvi incident koji nikada neću zaboraviti dogodio se kada je imao četiri godine. Henri je pokušao da udari Amber, tada dvanaestogodišnjakinju, jer ga je sprečila da pobegne kroz ulazna vrata. Kada sam intervenisala, okrenuo se na mene, besno me šutirajući i udarajući pesnicama. Trebalo mu je 45 minuta da se smiri. Posle toga sam zagrlila ostalu decu i zajedno smo plakali dok sam negovala svoje rane i modrice.
Dijagnoza koja nije donela olakšanje
Ubrzo smo dobili dijagnozu: autizam praćen generalizovanim anksioznim poremećajem. Simptomi uključuju potpuni slom zbog prevelikog broja informacija i senzornog preopterećenja. Dobio je lekove za smirenje, ali je i pored njih nastavio da uništava stvari, čupa utičnice iz zidova i beži.
Moja plata od 30.000 funti (oko 35 000 evra) godišnje i svaka sloboda koju sam imala nestali su u trenutku, jer sam morala da budem kod kuće s njim. Henri po cele dane provodi u pidžami ispred ekrana. Ako pokušam da ga nateram da se obuče, on me udara.
U međuvremenu, bez moje plate, pod ogromnim smo finansijskim pritiskom. Moj siroti muž radi danonoćno kako bi otplatio hipoteku i račune. Naša kuća se raspada jer Henri stalno nešto uništava: do danas je razbio tri televizora, razna vrata, ukrase i prozorska okna. Ozbiljno se povredio udarajući u staklo, da bi samo nekoliko dana kasnije nogom probio drugo.
Život u kavezu bez izlaza
Pošto Henri ne toleriše posetioce, ne može mi doći ni prijateljica na kafu. Moja starija deca ne mogu da zovu prijatelje. Vikendom nema izleta jer neko od nas mora biti kući s njim. Ne smem čak ni da skoknem do prodavnice ako mi zafali sastojak za ručak.
Nema odmora. Odbija da spava bilo gde osim u našem krevetu, između Nika i mene. Ne ide čak ni u kupatilo a da ja ne čekam ispred vrata. Nik i ja smo dobili uputstva da ne smemo reći "ne!" ili "stani!", jer njegov autizam ima komponentu poznatu kao patološko izbegavanje zahteva (PDA). Razgovor sa njim je kao razgovor sa bombom koja može da eksplodira svake sekunde.
Moja porodica se strašno brine. Pre dve godine smo pozvali mog oca za Božić, samo da bi on prisustvovao Henrijevom strašnom nervnom slomu. "Ne radi to mami!", vikao je otac dok sam pokušavala da legnem preko Henrija da ga smirim (metoda pritiska koja mu pomaže da reguliše nervni sistem).
U međuvremenu, moj najstariji sin je već dva puta uzvratio udarac Henriju. Rekao je: "Henri mi je uništio život." Moja najmlađa ćerka je nedavno plakala: "Mrzim ga, svi ga mrze. Svaki dan se budim i želim da sam mrtva!" Te reči su me uništile.
Najcrnje misli i strah od budućnosti
Teško je ne kriviti Henrija. Ponekad ga toliko prezirem da razmišljam o hraniteljstvu ili internatu. Bar bi tada moja druga deca dobila svoje živote nazad, a Nik i ja bismo možda spasili brak. I dalje smo prijatelji, ali intime nema već godinama. Čak smo razgovarali o razvodu, misleći da bi nam to dalo makar kratak predah ako podelimo starateljstvo. Ali onda shvatimo da nijedno od nas ne bi moglo samo da izađe na kraj s njim.
U najmračnijim trenucima pitala sam se da li bi oduzimanje sopstvenog života pomoglo mojoj drugoj deci da dobiju terapiju koja im je potrebna. A onda, s vremena na vreme, Henri kaže: "Ti si najbolja mama na svetu!", i tada mrzim sebe što sam uopšte imala takve misli.
Ipak, moj najveći strah je za njega, da će jednog dana uraditi nešto toliko strašno da će završiti u zatvoru, gde ne bi preživeo. Sada imamo nešto mirniji period jer mu je lekar povećao dozu lekova, pa je bar prestao da napada braću i sestre.
Ali da li smo osuđeni da zauvek živimo u ovom malom, izolovanom svetu? Sa 45 godina, imam malo nade za budućnost. Henri nikada ne bi tolerisao unuke o kojima smo sanjali. I tako svi mi nastavljamo dalje, prosto postojimo. Jer nemamo drugog izbora.