Tužna je to priča, ali vredi je zapamtiti. Muž je odlučio da ostavi ženu. Zaljubio se u drugu ženu. Stalno su se svađali, a njega je sve iritiralo, trudio se da provodi što manje vremena kod kuće. Imao je dvoje male dece, sličnih godina, veš, kuvanje, kućne poslove i buku.
A žena se ugojila, izgubila nekadašnju lepotu i pričala je o svakodnevnim temama... Muž je bio umoran. A onda se pojavila privlačna devojka. Javio se osećaj, onaj muževni. I muž je jednog dana došao kući i rekao ženi da želi razvod. I da živi sa svojom voljenom devojkom koja miriše na parfem.
Žena je u početku plakala. Ali shvatila je da je njen muž nepokolebljiv. Sve joj je jasno objasnio. Odluka je doneta! A ona je tražila samo jedno: da žive kod kuće još mesec dana. Ali samo na dobar, iskren način. Da dolazi rano, da večeraju zajedno, da ponekad odu u šetnju. Budi ljubazan prema meni, rekla je. Kao oproštajni poklon, daj mi samo: mesec dana dobrog tretmana i prisustva kod kuće.
Muž je shvatio ženinu varku. Ona ga je mamila! A devojka mu je takođe objasnila da je to prevara. Hteli su da ga zadrže kod kuće, da ga pritvore! Ali pošto je njegova žena obećala da neće postavljati nikakve zahteve, da će se odreći svega — osim onoga na šta deca imaju pravo — muž je pristao. Odlučio je da nadmudri ženinu prevaru.
Stigao je u sedam uveče. Večerao je sa porodicom. Igrao se sa decom i nežno razgovarao sa svojom ženom. Šetao je sa decom. A njegova žena je hodala pored njega - i on joj je ljubazno razgovarao. I pomagao je po kući. Spolja, izgledalo je kao savršena, voljena porodica. Bez svađa, bez žalbi - oproštajni mesec. Kao medeni mesec, samo bez intimnosti.
Oproštajni mesec je došao do kraja. I muž je primetio da je njegova žena mnogo smršala. Ošišala se veoma kratko — dobro joj je stajalo. I nije čak ni želeo da ode. Počeli su sukobi sa devojkom. Ali njegova žena je bila nežna, ljubazna. Slatka. I bilo je lepo kod kuće. Ispostavilo se da možete lepo živeti zajedno. I nije tako teško pomoći oko dece i po kući.
I muž je sedeo sa ženom na kauču, grlio je i tiho govorio da je odlučio da ostane. Da je devojci sve rekao. Čak je i zamolio ženu za oproštaj. Kakav je to divan mesec bio! Neka bude početak novog života. Početak sreće i ljubavi!
Ali i žena je govorila tiho, da deca ne bi čula: „Ovo je oproštajni mesec. Teško sam bolesna, zar ne vidiš kako sam se promenila. Uskoro se zauvek rastajemo. Ali sam želela da deca pamte koliko smo dobro živeli. Kakvu smo divnu porodicu imali. Kakav si ti voljeni otac i muž. Zato sam te zamolila da ostaneš mesec dana!“
I sada je muž briznuo u plač. Ali ništa se nije moglo promeniti, kao što kaže priča. I mesec se zaista ispostavio kao oproštajni.
Sve je moglo biti drugačije, sve je moglo biti u redu, da je muž cenio ono što ima. Da je cenio svoj dom, svoju porodicu, ljubav svoje žene...
Ljudi često ne cene ono što imaju. Naviknu se na to. Umaraju se čak i od monotonije i sitnih svakodnevnih briga. Dosadi im sreća. A voljeni postaju zamorni i dosadni. Dok ne shvatite da dolazi razdvajanje. Dok ne nestanu oni koji su vas toliko iritirali i dosađivali dok su bili tu...
Autor Ana Kirjanova, psiholog