Priča o Ljubici iz Zemuna je istinita, ali su imena promenjena da bi se zaštitili akteri.
Bila je žena kakvih je sve manje, gotovo da ih više i nema. Ne po bogatstvu, ne po položaju u društvu, već po nečemu daleko ređem – po iskrenoj dobroti. Živela je lepo, ali nikad skromno. Nije volela da kuva, hranili su se isključivo po restoranima ili im je na kućnu adresu stizala dostava. Najkvalitetnija hrana, nikada ona brza i loša.
Mogla je sebi sve da priušti, ali je takođe volela i da deli sa drugima.
Ceo kraj je znao da je ona galantna žena, poželjna u društvu, otvorena, glasna, vedra i nasmejana.
Ljubav koja je počela kasno, ali trajala zauvek
Sa suprugom Arturom delila je život kakav se danas retko viđa. Artur je bio poreklom Nemac, ali je u Zemunu ostao još davne 1968. godine, kada je zbog Ljubice odlučio da promeni ceo svoj dotadašnji put. Oženili su se kasno, bez velike svadbe i pompe, ali sa dubokim poštovanjem koje se osećalo u svakom njihovom pokretu i pogledu. Živeli su kao gospoda – uredno i s merom. Ljubica je radila kao službenica, savesna i tačna, dok je Artur bio prevodilac nemačkog jezika, čovek blagih manira, preciznih reči i smirenog duha.
Iako nisu imali dece, njihova kuća nikada nije bila prazna. Pomagali su onima kojima je pomoć bila potrebna, bez pitanja i bez očekivanja zahvalnosti. Često su hranili siromašne, davali ono što su imali i delili s onima koje je život gurnuo na margine. Među njima je bio i prosjak Laza – dečak o kojem se priča vrti i koga je Ljubica godinama susretala ispred crkve. Za njihovim stolom uvek je bilo mesta, a u njihovim srcima razumevanja. Smatrali su da je pomaganje drugima prirodan deo života, isto kao jutarnja kafa ili tiha večernja šetnja.
Kuća puna uspomena u Zemunu
Njihova kuća pamtila je decenije zajedničkog života. U dvorištu su rasle ruže koje je Artur sadio s posebnom pažnjom, a Ljubica ih je svakog jutra zalivala. Zidovi su čuvali uspomene na godine mira, rutine i međusobnog poštovanja.
Jednostavna jutra i mali rituali
Nakon što su oboje otišli u penziju, Ljubičina jutra dobila su svoj ustaljeni ritam. Budila se rano, oblačila kaput i izlazila iz kuće dok je Zemun još bio pospan. Uvek bi svratila u istu malu pekaru, kupila hleb i jogurt, a zatim se uputila ka pijaci.
Na putu ka pijaci, svakog jutra, ispred crkve u Zemunu, čekao ju je isti prizor. Na hladnim stepenicama sedeo je dečak Laza, ne stariji od desetak godina, u staroj, prevelikoj jakni. Nije govorio, nije molio. Samo je pružao ruku i gledao svet očima koje su prerano videle previše.
Ljubica nikada nije prošla pored njega a da mu ne ostavi sto dinara.
„Za doručak, dušo“, govorila bi tiho.
Laza bi klimnuo glavom i stegao novac u šaci. Nije znala kako se zove, niti je pitala. Znala je samo da ne može drugačije. U njenom srcu to nije bio prosjak, već dete koje je život prerano naterao da se bori.
Godinama je trajala njihova razmena – sto dinara, pogled i osmeh koji se jedva video, ali se osećao. Bila je to mala, gotovo neprimetna rutina, ali rutina koja je nosila smisao. Ljubica nije znala koliko joj ti susreti znače, sve dok jednog dana nisu prestali.
Kada se svet iznenada zaustavi
Jednog decembra, njen svet se srušio. Artur je iznenada preminuo od srčanog udara. Bez oproštaja, bez poslednjih reči. Kuća je odjednom postala prevelika, a tišina preglasna. Ljubica je ostala sama, sa praznim stolom i danima koji su se sporo vukli. Prestala je da ide na pijacu. Nije imala snage ni da prođe pored crkve.
Dani su prolazili bez smisla i ritma. Ljubica je postojala, ali nije živela. Sve dok se, na dan sahrane, po povratku kući, nije dogodilo nešto što će zauvek promeniti tok njenog bola.
Kesa ispred vrata i poruka koja lomi srce
Ispred vrata je zatekla kesu. U njoj – cveće, čokolada i mala, pažljivo presavijena cedulja.
Na cedulji je pisalo:
„Ne znam kako da vam se zahvalim. Hvala što ste svaki dan bili čovek prema meni. Sad želim da ja budem čovek prema vama. Nisam zaboravio. Vaš Laza.“
Dečak koji je zapamtio
Suze su same krenule niz njeno lice. Dečak Laza koji nikada nije govorio, sada je rekao sve. Pustila ga je u kuću, skuhala čaj i prvi put posle smrti supruga osetila da nije sama.
Laza je sada bio u domu za nezbrinutu decu, išao u školu i započeo novi život. Ali Ljubicu nije zaboravio. Dolazio je vikendom, pomagao oko dvorišta, slušao njene priče o Arturu i starim vremenima. Kuća u kojoj je dugo stanovala tišina ponovo je dobila glas.
Testament pisan srcem
Godinu dana kasnije, Ljubica je napisala testament. Sve što je imala – kuću, dvorište i malu radionicu – ostavila je Lazi.
„Ovo je dete koje me nije zaboravilo“, rekla je komšiji tiho. „I to se ne zaboravlja.“
Ponekad jedno malo dobro delo, učinjeno bez očekivanja, pronađe put nazad baš onda kada nam je najpotrebnije. Ljubica i Laza su dokaz da se dobrota ne meri novcem, već srcem.
I da prava zahvalnost – uvek pronađe put.