„Ne možeš da mi uzmeš kuću, Milane! Ovo je sve što mi je ostalo!“ vrištala sam, dok su mi ruke drhtale iznad stola prepunog papira. Milan, brat mog pokojnogmuža, stajao je naspram mene, hladan kao led, sa pogledom koji mi je bio stran. „Jelena, znaš i sama da je dug ogroman. Banka neće čekati. Ako ne platiš, sve ide na doboš.“ Njegove reči su mi odzvanjale u glavi kao udarci čekića. Nisam mogla da verujem da je ovo moj život, da sam ostala sama, bez ikoga na koga mogu da se oslonim.
Pre samo mesec dana, moj muž Marko je iznenada preminuo. Srce. Sve se desilo u jednom trenutku – jedan običan dan, kafa, poljubac na vratima, i onda poziv iz bolnice. Od tada, moj svet je postao lavirint iz kojeg nisam znala kako da izađem. Prvo sam mislila da je najgore to što ga više nema, ali prava noćna mora je tek počinjala. Pronašla sam fasciklu sa dokumentima u njegovoj fioci – dugovi, krediti, pozajmice od ljudi za koje nisam ni znala da postoje. Sve je bilo na moje ime. Marko je sve sakrio od mene, štiteći me, ili možda štiteći sebe. Nisam znala šta da mislim.
Milan je dolazio svakog dana, navodno da mi pomogne, ali svaki put bi me podsećao da je vreme da prodam kuću, da se rešim svega, da krenem iz početka. „Znaš, Jelena, Marko je bio moj brat, ali nije bio svetac. Zadužio se kod pogrešnih ljudi. Ako ne platiš, nećeš imati gde da živiš.“ Njegove reči su me bolele više od svega. Gde je nestala ona porodica koja me je nekad dočekivala raširenih ruku?
Moja majka, Milica, pokušavala je da me uteši, ali i ona je bila izgubljena. „Ćerko, možda je najbolje da prodaš kuću. Počni iz početka, negde gde te ništa ne podseća na njega.“ Ali kako da ostavim sve što sam gradila godinama? Kako da zaboravim svaki kutak, svaki miris, svaki trag Marka u ovom stanu?
Jedne večeri, dok sam sedela sama u dnevnoj sobi, zazvonio je telefon. Nepoznat broj. „Jelena? Ovde je Ivana, Markova stara prijateljica. Znam da ti je teško, ali moramo da se vidimo. Znam nešto što bi trebalo da čuješ.“ Glas joj je bio tih, ali odlučan. Nisam znala šta da očekujem, ali pristala sam.
Sutradan smo se našle u malom kafiću na Dorćolu. Ivana je izgledala umorno, ali u očima joj je bilo nešto što nisam mogla da protumačim. „Jelena, Marko je bio u nevolji, ali nije sve onako kako izgleda. Znam da ti je ostavio dugove, ali nije sve na tebi. Postoji nešto što ti nije rekao.“ Iz torbe je izvadila kovertu i gurnula je prema meni. „Ovo je ugovor o zajmu koji je Marko potpisao sa Milanom. Milan je znao za sve, i čak mu je pozajmljivao novac uz kamatu. Sve vreme je znao da ćeš ti ostati bez ičega.“
Osećala sam kako mi se krv ledi u žilama. Milan, čovek kome sam verovala, brat mog muža, bio je taj koji je vukao konce iz senke. „Zašto bi to radio?“ pitala sam, glasom koji je jedva izlazio iz mene. Ivana je slegnula ramenima. „Novac, Jelena. I možda nešto više. Zavideo je Marku na svemu – na tebi, na kući, na životu koji ste imali.“
Vratila sam se kući sa kovertom u ruci, osećajući se kao da sam izgubila tlo pod nogama. Te noći nisam spavala. Razmišljala sam o svemu – o Marku, o Milanu, o sebi. Da li sam bila slepa? Da li sam previše verovala ljudima?
Sutradan sam pozvala advokata. Sve što sam imala, stavila sam na sto. „Gospodine Petroviću, neću da izgubim kuću. Neću da dozvolim da me brat mog muža izbaci na ulicu.“ On je pažljivo pregledao papire, a onda me pogledao sa blagim osmehom. „Jelena, imate šanse. Ovaj ugovor je nezakonit. Milan je zloupotrebio vaše poverenje. Možemo da ga tužimo.“
Počela je borba. Dani su prolazili u advokatskim kancelarijama, na sudu, u razgovorima sa ljudima za koje nisam ni znala da postoje. Milan je pokušavao da me zastraši, slao mi poruke, pretio. Ali nisam odustajala. Prvi put u životu, osećala sam da imam snagu da se borim za sebe.
U najtežim trenucima, Ivana je bila uz mene. „Nisi sama, Jelena. Zaslužuješ istinu. Zaslužuješ pravdu.“ Njene reči su mi bile uteha, ali i podsetnik da u životu ponekad pomoć dođe od onih od kojih najmanje očekuješ.
Na kraju, sud je presudio u moju korist. Milan je morao da plati kaznu, a ja sam zadržala kuću. Ali cena je bila visoka – izgubila sam poverenje u ljude, izgubila sam deo sebe. Ipak, naučila sam da oprostim. Ne zbog njih, već zbog sebe. Da bih mogla da nastavim dalje.
Sada, dok sedim u svojoj dnevnoj sobi, gledam slike Marka i pitam se: Da li sam mogla nešto da promenim? Da li je moguće ponovo verovati ljudima, kad te izdaju oni koje najviše voliš? Možda je vreme da naučim da verujem sebi. Šta vi mislite – da li je oproštaj slabost ili snaga?