Ana Pejić jedna je od onih majki koje su se, umesto sa radošću, sa porođaja vratile kući sa neizrecivom tugom. Umesto da u naručju ponese novorođenu bebu, iz porodilišta je izašla sa informacijom da joj je dete preminulo. Prvi put se porodila 1988. godine u Sremskoj Mitrovici, carskim rezom, a rečeno joj je da je rodila devojčicu koja, navodno, nije preživela. Međutim, više od dve decenije kasnije suočila se sa potresnom sumnjom – da joj dete zapravo nikada nije umrlo, već da je, kako veruje, ukradeno.
– Prošla sam krug pakla koji su prošle sve žene koje su iz porodilišta izašle bez bebe. To je jedna teška socijalna drama – ne vidiš dete ni živo ni mrtvo, a ipak ti kažu da ga nema – ispričala je Ana.
Pravi šok doživela je 2014. godine, kada je počela da prikuplja dokumentaciju i da, kako kaže, „slaže kockice“ tog događaja. Tada je u papirima primetila nešto što ju je potpuno slomilo.
– U jednom dokumentu piše da sam rodila devojčicu, a u drugom da mi je umro sin. U tom trenutku sam shvatila da nešto ozbiljno ne štima – kaže Ana.
Ta kontradiktornost ju je naterala da nastavi istragu i potraži odgovore na pitanja koja je godinama potiskivala.
– Moj slučaj je završio čak i u Ministarstvu spoljnih poslova. Postoje dokazi da su mnoga deca, po rešenjima DKP-a, iznošena iz zemlje. Tu se, za sada, završava trag o mom detetu. Ja je tražim po celom svetu i nadam se da ću je jednog dana, pre kraja života, pronaći – priča Ana sa nadom koja je, uprkos svemu, nije napustila.
"Babice su menjale decu"
Ana tvrdi da su sudbine mnoge dece, za koju se sumnja da su nestala iz porodilišta, veoma različite.
– Jedan deo te dece je prošao kroz proces usvajanja i njima je rečeno da su ih majke napustile, čak i bacile. Ta deca nose u sebi ogroman gnev i teško se odlučuju da traže svoje poreklo. Drugi deo je "poturen" u porodice kao kukavičje jaje – oni ne znaju da ne pripadaju tim ljudima i istina se otkrije slučajno. Vodilo se računa čak i o fizičkom izgledu – da crnokosa žena dobije crnokoso dete – objašnjava Pejić.
Kao posebno potresan primer navodi slučaj iz Bosne i Hercegovine, u kojem je babica, navodno, na samrti priznala da je zamenila bebu.
- Priča je o Foči, babica je progovorila na samrti. Njoj je dete ispalo, ispala je beba i umrla i to uticajnog lekara i ona je zamenila. Dala joj je tuđe muško dete. Žena koja se porađala bila je muslimanka, a dobila je dete srpske porodice. I odvela ga je u Australiju. Ja sam sa njim pričala i njemu je rečeno da je babica na samrti priznala šta je uradila... On je otišao kod te porodice na vrata i rekao: "Ja sam onaj koji je umro". Obećao je i da će promeniti veru - tvrdi Pejić i dodaje:
Dodaje da su urađene i DNK analize, koje su potvrdile istinu, ali da niko od učesnika te priče ne želi da izlazi u javnost.
- Neće ni on u javnost, a neće ni biološka mama. On je 1982. godište. Kada je saznao otišao je da vidi prave roditelja. Jako liči. Uradili su i DNK, oni su svi smireni. Sve je uredu, svi se slažu, ali neće u javnost - kaže Pejić u emisiji "Životne priče".
Njena ispovest ostaje jedan od najpotresnijih primera borbe majki koje decenijama traže istinu o svojoj deci, vođene nadom da će se, uprkos svemu, jednog dana ipak sresti sa onima koje su izgubile.