„Jelena, šta si to uradila?“ – glas moje svekrve, Dragice, presekao je tišinu kao nož kroz hleb. Stajala sam u hodniku, još uvek u pidžami, dok su njene reči odzvanjale kroz kuću. Moj muž, Marko, gledao me je zbunjeno, ali već sa senkom sumnje u očima. Bilo je to veče koje je promenilo sve.
Te noći, dok je grad bio obavijen sparinom, Dragica je upala u naš stan bez najave. U rukama je držala telefon i mahala njime kao dokazom. „Sve sam videla! Poruke! Slike! Sram te bilo! Kako si mogla da prevariš mog sina?“
Zanemela sam. Nisam imala pojma o čemu govori. Marko je ćutao, ali sam videla kako mu vilica podrhtava. „Mama, o čemu pričaš?“ pitao je tiho, ali nije mogao da sakrije paniku.
Dragica je bacila telefon na sto. „Evo! Pogledaj! Tvoja žena se dopisuje sa nekim Milanom! Pogledaj slike!“
Uzela sam telefon drhtavim rukama. Poruke su bile tu – ali nisu bile moje. Bio je to broj koji nisam prepoznala, slike koje nikada nisam poslala. „Ovo nije moj broj! Neko se igra!“ viknula sam, ali niko me nije slušao.
Marko je ćutao. Dragica je plakala. Ja sam pokušavala da objasnim, ali reči su mi se gubile u grlu. „Znaš li ti koliko sam ja žrtvovala za ovu porodicu?“ pitala me je Dragica kroz suze. „A ti ovako?“
Te noći nisam spavala. Marko je otišao kod svojih roditelja. Ostala sam sama u stanu koji smo zajedno uređivali, gledajući zidove na kojima su još visile naše slike sa svadbe.
Sutradan sam pokušala da razgovaram sa Markom. „Molim te, veruj mi. Nisam ja! Neko nam želi zlo!“
On je samo odmahnuo glavom. „Jelena, ne znam šta da mislim. Mama nikada ne bi lagala o ovome.“
Tih dana, komšije su počele da šapuću iza mojih leđa. U prodavnici su me gledali ispod oka. Moja najbolja prijateljica, Ana, pokušala je da me uteši: „Jeco, moraš da dokažeš istinu! Ne smeš da odustaneš!“
Ali kako da dokažem nešto što nisam uradila? Policija nije mogla da pomogne – rekli su mi da je to privatna stvar. Marko se sve više udaljavao. Dragica je svakodnevno dolazila i unosila nemir u moj dom.
Jednog dana, dok sam sedela sama u kuhinji, Dragica je došla bez kucanja. „Znaš li ti koliko si nas osramotila? Moj sin više ne jede, ne spava! Ti si uništila ovu porodicu!“
Pogledala sam je pravo u oči: „Dragice, kunem se životom svog deteta da nisam uradila ništa loše! Zašto mi ne verujete?“
Ona se nasmejala hladno: „Ti si uvek bila dobra glumica. Ali istina uvek izađe na videlo.“
Nakon toga, Marko mi je saopštio: „Jelena, mislim da nam treba pauza. Odlazim kod mame dok ne razjasnimo ovo.“
Ostala sam sama sa našom ćerkom Milicom, koja nije razumela zašto tata više ne dolazi kući. Svake večeri me pitala: „Mama, kad će tata doći?“ Nisam imala odgovor.
Dani su prolazili u agoniji. Počela sam da sumnjam u sve – čak i u samu sebe. Da li sam nešto propustila? Da li sam nekome stala na žulj?
Jedne večeri, Ana mi je donela vest: „Jeco, čula sam da Dragica priča po komšiluku kako si ti kriva za sve probleme u porodici. Kaže da si htela da uništiš Marka jer ti je dosadilo da budeš domaćica.“
Srce mi se slomilo na hiljadu delova. Sve što sam godinama gradila – poverenje, ljubav, porodicu – nestajalo je pred mojim očima.
Onda sam odlučila da istražim sama. Prijatelj iz IT sektora pomogao mi je da otkrijem ko stoji iza lažnih poruka. Ispostavilo se da je broj registrovan na ime žene iz Markovog sela – stare simpatije iz mladosti.
Sa dokazima u rukama otišla sam kod Marka i Dragice. „Evo vam istina! Neko nas je namerno razdvojio!“Породичне игре
Marko je ćutao dugo, a onda rekao: „Ne znam više kome da verujem… Ali kasno je za nas, Jelena. Previše toga je uništeno.“
Dragica nije ni pogledala dok sam izlazila iz njihove kuće.
Danas živim sama sa Milicom. Svaki dan gledam njene oči i pitam se: Da li će ona jednog dana moći da veruje ljudima? Da li će znati koliko boli kada te najbliži izdaju?
Možda ste i vi doživeli nešto slično? Da li ste ikada morali da birate između istine i porodice?