„Nemoj da brineš, sine, sve će biti u redu. Samo mi treba ta operacija, doktori kažu da ne smem da čekam!“ Otac mi je drhtavim glasom govorio preko telefona, dok sam sedeo u kancelariji, gledajući kroz prozor na sivilo beogradskog jutra. Srce mi je lupalo kao ludo. Znao sam da je tata ponos porodice, čovek koji je ceo život radio u fabrici, nikada nije tražio ništa osim poštovanja. Ali sada je tražio nešto mnogo više – tražio je moj mir, moju sigurnost, moju budućnost.
„Koliko ti treba?“ pitao sam, gutajući knedlu.
„Dva miliona dinara. Znam da si sad šef odeljenja, imaš dobru platu… Ja nemam kome drugom da se obratim.“
Nisam ni trepnuo. U banci su me gledali sumnjičavo, ali su mi odobrili kredit zbog stabilnog posla. Potpisao sam papire sa rukama koje su se tresle. U glavi mi je odzvanjalo: „Život tvog oca zavisi od tebe.“
Novac sam mu predao u kešu, gledajući ga kako ga stavlja u staru torbu. „Hvala ti, sine. Nikad ti ovo neću zaboraviti.“
Narednih dana nisam mogao da spavam. Zvao sam ga svakog jutra: „Jesi li zakazao operaciju? Kako si? Treba li ti nešto?“ Odgovarao je kratko, izbegavao detalje. „Sve je pod kontrolom, sine. Ne brini.“
Jednog dana, dok sam bio na poslu, stigla mi je poruka od komšije iz zgrade gde otac živi: „Jel’ tvoj otac na moru? Nema ga već nedelju dana.“ Srce mi je stalo. Zvao sam ga odmah, ali nije se javljao. Majka je umrla pre nekoliko godina, sestra živi u Nemačkoj – bio sam sam.
Posle tri dana agonije, zazvonio je telefon: „Sine, sve je super! Malo sam otišao do Zlatibora da se oporavim pre operacije.“
„Zlatibor? Tata, šta radiš tamo? Jesi li bio kod lekara?“
„Ma jesam, sve će biti u redu… Ne brini ti za mene.“
Nisam mogao da spavam te noći. Sutradan sam otišao do njegove zgrade i pronašao komšiju koji mi je rekao: „Video sam ga kako ulazi u taksi sa nekim koferima… Pričao je nešto o Beogradu i kockarnici.“
Krv mi se sledila u žilama. Kockarnica? Moj otac? Nikada nije ni kartao s prijateljima! Seo sam u auto i krenuo prema Beogradu. Počeo sam da zovem sve njegove prijatelje iz mladosti – niko nije znao ništa.
Nakon dva dana potrage i bezbroj poziva, stigla mi je poruka sa nepoznatog broja: „Tvoj otac je ovde kod mene na Dorćolu. Dođi ako hoćeš da ga vidiš.“
Ušao sam u stan pun dima i mirisa alkohola. Otac je sedeo za stolom, crvenih očiju, okružen praznim flašama i žetonima iz kockarnice.
„Tata… Šta si uradio? Gde su pare?“
Pogledao me je kao dete uhvaćeno u laži. „Sine… Nisam mogao više da izdržim taj pritisak. Ceo život sam radio za druge, nikad nisam imao ništa svoje… Hteo sam bar jednom da osetim kako je to kad si slobodan!“
„Slobodan? Tata, ja sada vraćam kredit narednih deset godina! Lagao si me! Rekao si da umireš!“
Počeo je da plače kao dete. „Znam… Znam da sam pogrešio… Ali nisam mogao drugačije… Ti si uspešan sada, imaš sve… Ja nemam ništa osim uspomena na mladost koju sam prokockao radeći za crkavicu!“
U meni se lomilo sve što sam znao o porodici, poverenju i ljubavi. Seo sam pored njega i ćutao dugo.
Narednih meseci vraćao sam kredit iz meseca u mesec, gledajući kako mi život prolazi kroz prste zbog tuđe slabosti. Otac se povukao u sebe, prestao da izlazi iz stana, a ja sam pokušavao da razumem – gde smo pogrešili kao porodica?
Jedne večeri, dok smo sedeli zajedno uz tišinu koja je bolela više od bilo koje reči, rekao mi je: „Sine… Da li ćeš mi ikada oprostiti?“
Nisam znao šta da odgovorim...