„Ne, Marija, dok su Marko i Anđela mali, nema šanse da imaš svoje dete!“ Moj otac je udario pesnicom o sto, a šoljica kafe je odskočila na stolnjaku boje lavande. Pogledala sam ga kroz suze, ali nisam imala snage da odgovorim. U tom trenutku, osećala sam se kao da mi je neko iščupao srce iz grudi.
Moja majka, Snežana, samo je ćutala, gledajući u pod. Moj brat Jovan je sedeo pored nje, držeći Anđelu u krilu, dok se Marko igrao igračkama automobilima na tepihu. Svi su znali da moj otac uvek ima poslednju reč. Odrasla sam u Surdulici, u stanu punom mirisa kafe i stalnih svađa oko sitnica. Jovan je bio zlatno dete – odličan učenik, sportista, uvek prvi u svemu. Ja sam bila ta koja je pomagala, koja je pazila, koja je ćutala.
Sećam se dana kada je Jovan prvi put doveo Aleksandru kući. Moj otac je bio ponosan, rekao je da će konačno imati unuke. Kada su se Marko i anđela rodili, cela porodica se okretala oko njih. Imala sam tada 27 godina i prvi put sam ozbiljno razmišljala da imam svoje dete sa Nikolom, mojim dugogodišnjim dečkom iz Leskovca. Ali moj otac je bio jasan: „Ne možeš sada da rodiš! Moraš da pomogneš Aleksandri, ona je sama sa dvoje male dece dok Jovan radi u Nemačkoj! Ako se sada razdvojimo sa više strana, naša porodica će se raspasti!“
Godinama sam potiskivala svoje želje. Nikola me je gledao sa tugom: „Marija, dokle još? Hoćemo li celog života čekati da tvoj otac odluči kada možemo da živimo?“ Nisam imala odgovor. Svaki put kada bih pokušala da razgovaram sa majkom, ona bi samo tiho rekla: „Znaš kakav je tvoj otac...“ I tako sam ćutala.
Jedne večeri, dok sam uspavavala Anđelu jer je Mirela imala temperaturu, Lejla me je pitala: „Tetka, zašto ne rodiš svoju bebu?“ Zastala sam, srce mi je stalo. „Možda jednog dana, ljubavi moja“, uspela sam da kažem kroz knedlu u grlu.
Nikoli je bilo sve teže da podnese situaciju. Počeli smo da se svađamo. „Marija, volim te, ali ne mogu više da čekam! Mama već pita kada ćemo imati decu. Svi oko nas žive svoje živote, osim nas!“ Plakala sam celu noć. Osećala sam se kao da izdajem svoju porodicu ako idem protiv očeve želje, ali istovremeno sam izdavala i sebe.
Jednog dana Aleksandra mi je priznala: „Marija, znam da ti nije lako. Ali bih volela da imaš svoju decu. Ne možeš biti tetka ceo život.“ Zagrlila me je i prvi put posle dugo vremena osetila sam toplinu i razumevanje.
Ali moj otac nije hteo da popusti. Kada sam mu rekla da razmišljam da se preselim u Leskovac sa Nikolom i započnem svoj život, pogledao me je kao stranca: „Ako odeš, ne vraćaj se! Ova kuća više nije tvoja!“ Mama je plakala, brat me je molio da ne idem: „Marija, znaš da tata tako ne misli... On samo želi da porodica ostane na okupu.“
Ali šta je sa mojom srećom? Šta je sa mojim životom? Osećala sam se kao da stojim na ivici litice – s jedne strane, moja porodica kojoj sam bila potrebna i kojoj sam sve dugovala, a s druge, moja sopstvena budućnost koja mi je izmicala iz ruku.
Jedne noći sam spakovala torbu. Nikola me je čekao ispred zgrade. Još jednom sam pogledala kroz prozor dečije sobe gde su Anđela i Marko spavali. Suze su mi se kotrljale niz lice. Ostavila sam majci poruku: „Volim vas sve, ali moram da pokušam da budem srećna.“
Život u Leskovcu nije bio lak. Nedostajali su mi svi – čak i otac, koji nije odgovarao na moje pozive. Nikola i ja smo konačno počeli da planiramo porodicu. Kada sam zatrudnela, osećanja su mi bila pomešana – sreća i krivica su se svakodnevno borile u meni.
Nakon što se rodila naša ćerka Hana, poslala sam majci sliku. Nije prošlo mnogo vremena pre nego što je zazvonio telefon. Bio je to moj brat: „Tata želi da vidi svoju unuku... Možda je vreme da se vratiš kući.“ Srce mi je lupalo dok sam ulazila u stan u sa Hanom u naručju. Moj otac je dugo ćutao, a onda ju je nežno uzeo u naručje.
„Možda nisam bio fer prema tebi“, rekao je tiho. „Ali sam se plašio... Plašio sam se da će se naša porodica raspasti kao što se raspala porodica mog brata kada je svako krenuo svojim putem.“ To je bio prvi put da sam ga videla ranjivog.
Danas živim između dva grada i još uvek pokušavam da pronađem ravnotežu između svojih želja i ljubavi moje porodice. Ponekad se pitam: Da li sam bila sebična ili hrabra? Koliko dugo treba da se žrtvujemo za druge? Šta biste vi uradili na mom mestu?