Zimski raspust bi, po svojoj suštini, trebalo da bude vreme odmora, porodične bliskosti i bezbrižne igre. Dani bez školskih obaveza zamišljeni su kao prilika da se dete regeneriše, fizički i mentalno. Međutim, realnost je često sasvim drugačija. Umesto igre na snegu, sankanja i druženja, veliki deo raspusta provede se ispred televizora, tableta i mobilnih telefona.
Dr Ranko Rajović, specijalista interne medicine, magistar neurofiziologije i doktor sportskih nauka, upozorava da ovakav „odmor“ ne obnavlja dečji mozak, već ga dodatno pasivizira. Ekrani umiruju dete na kratko, ali dugoročno umanjuju njegovu sposobnost razmišljanja, pažnje i samostalnosti.
Dete tokom raspusta ne treba opterećivati školskim gradivom, ali jednako je štetno prepustiti ga potpunoj pasivnosti. Ključ zdravog odmora leži u ravnoteži — u igri, kretanju i kontaktu sa drugom decom. Trčanje, skakanje, grudvanje, sankanje i boravak napolju stimulišu razvoj mozga na način koji nijedna aplikacija ne može da zameni.
Upravo zimski raspust pruža roditeljima dragocenu priliku da pomognu deci koja imaju problema sa pažnjom i koncentracijom, a takvih je danas, nažalost, sve više.
Zašto deca sve teže zadržavaju pažnju
U Evropi i regionu sve češće se govori o pojavi koju stručnjaci nazivaju hiperpažnja. Reč je o stanju u kojem dete ne može da se fokusira duže od deset do petnaest minuta. Uzrok tome nije lenjost, niti manjak inteligencije, već način na koji se savremeni mozak stimuliše.
Deca svakodnevno gledaju brze video-sadržaje, igraju igrice koje se smenjuju u sekundama i neprestano menjaju izvore informacija. Mozak prima ogromnu količinu podataka, ali ih obrađuje površno. Ne ostaje dovoljno vremena za dublje razmišljanje, povezivanje informacija i njihovo trajno pamćenje.
Zbog toga dete ne može da uči pola sata bez prekida, teško prati duža objašnjenja i brzo gubi interesovanje. Posledice su već vidljive u školama — svaka nova generacija ima slabiju koncentraciju, siromašniji rečnik, slabije opšte znanje i sve veće poteškoće sa čitanjem, pisanjem i slušanjem.
Zašto je dosada važna za razvoj deteta
Jedna od najvećih razlika između današnje dece i njihovih roditelja jeste odnos prema dosadi. Ranije generacije su bile primorane da same pronađu način da ispune vreme. Danas je dovoljno pružiti detetu ekran i problem naizgled nestaje.
Međutim, upravo u dosadi nastaje kreativnost. Kada dete nema gotovu zabavu, ono počinje da razmišlja, izmišlja igre, povezuje ideje i razvija samostalnost. U tim trenucima mozak radi najintenzivnije.
Ako detetu stalno nudimo gotova rešenja i ne dozvolimo mu da mu bude „dosadno“, oduzimamo mu priliku da razvija važne mentalne sposobnosti. Zato je važno da roditelji ne rešavaju svaki trenutak detetove dosade, već da mu daju prostor da samo pronađe način da se zabavi — kroz igru, kretanje i maštu.
Zimski raspust ne mora da bude savršen, ali može da bude koristan. Manje ekrana, više kretanja i malo dosade često su najbolji poklon za razvoj dečjeg mozga.
Zimski raspust i kretanje – zašto je pokret ključan za razvoj mozga
Zimski raspust često donosi jednu nevidljivu opasnost – drastično smanjenje fizičke aktivnosti. Hladno vreme, kraći dani i navika boravka u zatvorenom prostoru dodatno guraju decu ka ekranima, a telo i mozak ostaju u stanju pasivnosti. Stručnjaci upozoravaju da takav način života direktno utiče na razvoj dečjeg mozga.
Nauka je jasna: mozak se razvija kroz pokret. Svaki skok, trčanje, penjanje, balansiranje i okretanje aktiviraju različite moždane centre i stvaraju nove nervne veze. Upravo kroz kretanje dolazi do povezivanja regija mozga koje su kasnije zadužene za razmišljanje, pamćenje, koncentraciju i rešavanje problema.
Kada dete nema dovoljno kretanja, nervni putevi ostaju slabije razvijeni. Posledice se ne vide odmah, ali se kasnije ispoljavaju kroz probleme sa pažnjom, učenjem, pamćenjem i organizacijom misli. Zato zimski raspust ne bi smeo da bude period potpunog mirovanja, već vreme drugačije, ali podjednako intenzivne igre.
Koliko kretanja je zaista potrebno detetu
Preporuke stručnjaka su vrlo konkretne. Dete od pet godina trebalo bi svakodnevno da pređe najmanje pet kilometara kroz igru i spontano kretanje, dok dete od deset godina treba da dostigne oko deset kilometara dnevno. To ne podrazumeva laganu šetnju po tržnom centru ili odlazak do prodavnice, već aktivnu igru.
Grudvanje, sankanje, klizanje, trčanje po dvorištu ili igralištu, preskakanje prepreka i igre na snegu predstavljaju idealan oblik fizičke aktivnosti. One istovremeno jačaju telo, razvijaju koordinaciju i stimulišu mozak. Deca tada ne vežbaju samo mišiće, već i sposobnost planiranja, procene prostora i brzog donošenja odluka.
Genetika nije dovoljna – okruženje odlučuje
Mnogi roditelji veruju da je inteligencija uglavnom nasledna i da dete „ili ima potencijal ili nema“. Međutim, savremena nauka pokazuje da genetika predstavlja samo osnovu – potencijal koji bez pravog okruženja može ostati potpuno neiskorišćen.
Dete može imati izuzetne genetske predispozicije, ali ako odrasta bez kretanja, igre, razgovora, izazova i podsticaja, te sposobnosti neće doći do izražaja. Posebno su važne prve godine života, a stručnjaci ističu da porodično okruženje ima presudnu ulogu u prvih šest godina.
Upravo tada se postavljaju temelji za kasnije učenje, koncentraciju i emocionalnu stabilnost. Zimski raspust može biti dragocen period za jačanje tih temelja.
Jednostavan, ali važan pokazatelj razvoja
Jedan od zanimljivih pokazatelja neurološkog razvoja jeste sposobnost deteta da skoči unazad. U pojedinim evropskim gradovima primećeno je da veliki procenat dece to ne može da uradi, što stručnjaci ne smatraju bezazlenim podatkom.
Skok unazad zahteva složenu koordinaciju, prostornu orijentaciju i planiranje pokreta u mozgu. Dete koje nema razvijene ovakve obrasce kretanja često kasnije ima poteškoće sa apstraktnim pojmovima, uključujući razumevanje negativnih brojeva u matematici, ali i sa logičkim razmišljanjem uopšte.
Ovakvi primeri jasno pokazuju koliko su pokret i mentalni razvoj neraskidivo povezani.
Šta roditelji mogu da urade tokom zimskog raspusta
Zimski raspust je idealna prilika da se deci vrate osnovne vrednosti detinjstva – igra, kretanje, razgovor i slobodno vreme bez stalne stimulacije ekranima. Roditelji ne moraju da budu savršeni animatori niti da stalno osmišljavaju aktivnosti.
Dovoljno je da obezbede prostor, vreme i slobodu. Dete će samo pronaći način da se igra, istražuje i razvija svoj um, ukoliko mu se za to pruži prilika. Ponekad je najbolja odluka jednostavno – izaći napolje, bez plana i bez žurbe.
Pažnja današnje dece često traje svega desetak minuta. To nije njihova krivica, već posledica savremenog načina života. Upravo zato odgovornost odraslih postaje još veća – da deci pomognu da ponovo nauče da se kreću, da razmišljaju, da se dosađuju i, što je najvažnije, da budu deca.