U danima koji su prethodili putovanju, u stanu porodice Kovalčuk vladala je primetna euforija. Koferi su izvučeni ranije nego što je bilo potrebno, kao da su otac i ćerka želeli da produže iščekivanje puta. Oleh Kovalčuk je pažljivo proveravao skijašku opremu, oslanjajući se na rutinu stečenu tokom godina – skije su bile očišćene i povezane, pancerice složene uz zid, a zimske jakne spremne na vešalicama u hodniku.
Natalija Kovalčuk je, po običaju, vodila računa o sitnicama. U njenoj torbi našle su se rukavice, kape, naočare za sneg, ali i beležnica u koju je povremeno zapisivala utiske sa putovanja. Telefon je ostavila da se puni na noćnom stočiću, ne sluteći da će kasnije postati simbol neodgovorenih poziva.
Kod kuće su ostajale majka Irina i dve mlađe sestre, koje su ih posmatrale dok se pakuju. Za njih je ovo bio još jedan „tatin i Natin“ put. Njih dvoje su oduvek činili nerazdvojni tandem za avanture – planinarenja, kampovanja i zimske izlete koje su započeli još dok je Natalija bila dete. Dok su mlađe devojčice radije birale sigurnost doma, Natalija je odrastala uz očev korak i pogled usmeren ka horizontu.
Veče pred polazak proteklo je spokojno. Večera je bila jednostavna, ali ispunjena smehom i planovima. Razgovarali su o stazama, snegu i danima koji ih čekaju. Iryna je, kao i uvek, podsetila da se jave čim stignu i da budu oprezni. Natalija joj je, uz blag osmeh, rekla da nema razloga za brigu.
Ništa u toj večeri nije nosilo nemir. Kuća je utonula u san uverenja da je pred njima samo još jedno bezbrižno putovanje.
Krenuli su srećni, ne sluteći šta će se dogoditi već prve večeri u hotelu
Na dan polaska ustali su pre svitanja. Grad je bio tih dok su Oleh i Natalija tiho izašli iz zgrade, noseći torbe i skije. Automobil je bio pažljivo natovaren, a na zadnjem sedištu ostali su tragovi njihove uzbuđene žurbe. Dok su se udaljavali, u prozoru je ostalo slabo svetlo – Irina i devojčice su ih ispratile bez reči, verujući da će se ubrzo vratiti sa novim pričama.
Put je prolazio mirno. Zaustavljali su se na kratke pauze, pili kafu i prisećali se ranijih avantura. Natalija je bila vedra, razgovorljiva i puna planova. Nije pokazivala nikakve znake brige ili unutrašnje borbe. Delovala je kao neko ko ide tamo gde želi – na sneg, u pokret, zajedno sa ocem.
U kasnim popodnevnim satima stigli su u skijalište. Lagani sneg počeo je da prekriva put, a hotel, smešten uz samu stazu, delovao je toplo i sigurno. Prijavili su se na recepciji, raspakovali stvari i sišli na večeru. Osoblje ih je kasnije opisalo kao skladan dvojac – oca i ćerku povezane razumevanjem.
Ništa nije ukazivalo na to da će se već te prve večeri dogoditi nešto što će zauvek promeniti njihove živote. Nije bilo svađe, niti teških reči. Nakon večere povukli su se u sobu, planirajući rano skijanje sledećeg jutra.
Te noći, dok je sneg padao bez prestanka, niko nije mogao da nasluti da će se trag Natalije Kovalčuk izgubiti upravo tu – na početku puta koji je trebalo da bude još jedna njihova zajednička avantura.
Potraga koja je vodila preko planine, ka zaboravljenoj žičari
Nestanak Natalije Kovalčuk podigao je čitavo skijalište na noge. Već prvog dana, lokalna policija i gorska služba započele su potragu u neposrednoj okolini hotela, a zatim i duž staza koje su bile zatvorene tokom noći njenog izlaska. Otac, Oleh, učestvovao je u svakoj pretrazi, odbijajući da se vrati u hotelsku sobu u kojoj je poslednji put video ćerku.
Kako su sati prelazili u dane, potraga se širila preko cele planine. Helikopteri su nadletali grebene, psi tragači su pretraživali šumske pojaseve, a rendžeri su pregledali i one delove terena koje turisti retko posećuju. Ipak, sneg koji je neumorno padao izbrisao je gotovo svaki mogući trag.
Posebna pažnja posvećena je drugoj strani planine — području koje nije bilo direktno povezano sa glavnim stazama. Tamo se nalazila stara žičara, godinama van upotrebe, koju su lokalci pamtili još iz vremena kada je skijalište bilo znatno manje. Zvanično, do nje se nije moglo lako stići, ali za nekoga ko je imao snage, upornosti i makar osnovno poznavanje terena, put je bio moguć.
Policajci su pretpostavili da bi Natalija, vođena instinktom i željom da se skloni od hladnoće, mogla krenuti upravo tim pravcem. Ipak, ni tamo nisu pronađeni jasni dokazi — samo stari tragovi skija, delimično zatrpani snegom, za koje se nikada nije moglo sa sigurnošću tvrditi da su njeni.
Nakon više od sedam dana neprekidne potrage, operacija je postepeno smanjena. Zvanična potraga je obustavljena, ali slučaj nije zatvoren. Oleh je ostao u skijalištu još nedeljama, svakodnevno se vraćajući na planinu, verujući da ga ćerka negde čeka.
Kolibica u snegu i znak da je bila živa
Desetog dana od Natalijinog nestanka, jedan od policajaca koji je tokom rutinske patrole obilazio zabačene delove planine primetio je nešto neuobičajeno. Nedaleko od stare žičare, sakrivena između borova, nalazila se mala drvena koliba, nekada korišćena kao zaklon za radnike. Dimnjak je bio hladan, ali vrata nisu bila zaključana.
Unutra su zatekli tragove koji su prvi put ulili nadu. Na stolu je stajala metalna šolja, u njoj ostaci čaja. Pored peći, uredno složene rukavice i kapa. U pepelu su se jasno videli tragovi nedavne vatre. Neko se tu grejao. Neko je znao kako da preživi.
Na drvenoj klupi, u snegu koji je ulazio kroz pukotinu na vratima, rendžeri su ugledali reči ispisane prstom:
„Tata, ovde sam bila. Izgubila sam se, upomoć.“
Poruka nije imala datum, niti objašnjenje. Ali za Oleha, bila je dovoljna. Značio je to da je Natalija preživela noći na planini, da je mislila na njega, i da je negde nastavila dalje i da ne ume da se vrati nazad uhotel.
Koliba je postala centralna tačka nove, tiše potrage. Iako više nije bilo masovne akcije, policajci su tokom svojih patrola redovno obilazili područje stare žičare. Porodica Kovalčuk uputila je javni apel, a vest se proširila i van granica zemlje.
Natalijin trag se, međutim, ponovo gubio iza kolibe, na mestu gde se planina strmo spuštala u šumu.
I dok je je zima bila sve jača, jedno pitanje je ostalo da visi u vazduhu — da li je koliba bila samo kratko utočište… ili poslednje mesto na kojem je Natalija želela da bude pronađena?
Ime koje je potvrdilo strahove i nadu u isto vreme
Kada su policajci shvatili da se u kolibici, skrivenoj ispod stare žičare, ne nalazi samo neko ko se slučajno sklonio od hladnoće, već dvoje ljudi koji tu očigledno borave duže vreme, pristup je morao biti izuzetno oprezan. Vođa tima, Patriša Langford, bila je svesna da svaka pogrešna reč ili nagli pokret mogu izazvati paniku.
Kad je policija sa Olegom ušla u kolibu ugledali su prizor gde su na krevetu sedile dve devojke zamotane ćebetom i grejale se na kaminu. Natalija je ugledala oca, skočila mu u zagrljaj i briznula u plač, plakali su i policajci.
Kako je veče odmicalo, Natalija se prisećala te večeri sa jasnoćom koja je skoro bolela. Simon je stajala pored nje, starija, mirna, sa pogledom koji je istovremeno umirivao i plašio. Govorila je Nataliji, ne moramo da detaljišemo, ali je ona želela da ispriča ocu šta se desilo te večeri kad je otišla iz hotela.
"Čula sam se sa Sinom preko društvenih mreža, znamo se sa kampa od prošle godine. Rekla joj je da će biti „samo kratka šetnja“ i da ne govori ocu ništa. Taj dogovor bio je prvi trenutak tajne, prvi korak ka nepoznatom za mene."
Kako su koračale hodnikom, a potom kroz napolju sneg koji se lagano zgužvao pod nogama, Natalija je osećala rastući strah, ali i neku vrstu uzbuđenja. Svaka ulica, svaka senka u hodniku hotela činila se strahom, a dok su izlazile na spoljnu terasu, svetlo lampi bilo je dovoljno da osvetli put, ali ne i da pokaže krajnju tačku puta. Simon ju je držala za ruku, lagano je usmeravala, dok Natalija nije mogla da zna da li će ikada stići nazad.
Svet se širio oko njih, ali znala je da se udaljavaju od svega poznatog. Panika je počela da tinja kada su primetile da se putanja gubi, da ne postoji jasan znak povratka. Simon je govorila reči koje su trebale da umire – „Samo polako, vodiću te“ – ali za Nataliju su zvučale prazno. Svaki korak dalje bio je korak u nepoznato.
Prva koliba i zabluda izolacije
Nabasile su na staru kolibu, skriveni kutak pod žičarom, čije je postojanje Natalija kasnije opisala kao „mesto koje se samo pojavilo“. Koliba je mirisala na dim i vlagu, a unutra je tinjala peć. Bio je to prvi znak da postoji sklonište, ali i mesto gde je strah mogao da se nastani. Simon je objasnila da će ovde biti sigurne, da ih niko neće pronaći, ali Natalija je osećala težinu svake rečenice.
U kolibi su provele prve sate. Natalija je primetila koliko Simon pažljivo nadgleda svaki njen pokret, kako kontroliše sve detalje – raspored ćebadi, metalne šolje, pokrete po kolibi. Bila je sa jedne strane srećna jer su našle utočište i sklonile se od hladnoće, a sa druge strane bilo je strašno jer ih danima niko nije pronalazio.
Ipak, postoji nešto što je Nataliju mučilo duboko unutra: osećaj da je Simon imala planove koji su prelazili granice poverenja. Pokušavala je da se prilagodi, da veruje, ali osećaj nelagode je rastao. Svaki put kada bi Simon pomolila pogled, Natalija je osećala da postoji moć koja nadmašuje njenu sposobnost da odlučuje.
Kada su policajci i otac konačno stigli, Natalija je plakala ne samo od radosti, već i od oslobađanja. Suze su bile mešavina straha, olakšanja i bola zbog svega što je proživela. Osećala je kako je prešla granicu između detinjstva i sveta odraslih – sveta u kojem tajne i manipulacija mogu preplaviti i najsigurnije trenutke.
Simon je, suočena sa dolaskom policije, shvatila da njena uloga više ne može ostati skrivena. Iako je Natalija još bila u senci straha, postupci Simon otvorili su vrata pravdi. Policija je sada mogla da ispita sve okolnosti, razotkrije manipulaciju i zaštiti devojku.
Natalija, dok je gledala oca i ljude koji su došli da je spasu, osećala je kako se svet oko nje polako pomera ka stvarnosti, ali i koliko je krhka linija između poverenja i straha. Svaki trenutak oslobađanja bio je i opomena – da sloboda nosi i odgovornost, i da iskustva koja su je oblikovala neće lako nestati.
Ispostavilo se da je Simon lezbejka i da je imala skrivene namere prema Nataliji koja je imala samo 16 godina.