„Opet kasniš, Lela!“, doviknula je moja majka iz kuhinje dok sam žurno oblačila kaput. „Znaš da gospodin Kovačević ne voli da čeka na kafu.“
U tom trenutku, dok sam vezivala kosu u rep, osetila sam onaj poznati grč u stomaku. Gospodin Kovačević je bio naš najredovniji gost – svakog jutra, tačno u osam sati, sedeo bi za istim stolom pored prozora, naručivao crnu kafu bez šećera i gledao kroz staklo kao da traži nešto što je odavno izgubio. Nikada nije mnogo govorio. U stvari, nikada nije rekao ništa osim: „Kafu, molim.“
Prvih nekoliko godina sam pokušavala. „Dobro jutro, gospodine Kovačeviću! Kako ste danas?“ Samo bi klimnuo glavom ili me pogledao tim hladnim, sivim očima. Na kraju sam prestala da pokušavam. Uvek sam mislila da je on upravo to – mrzovoljni starac bez ikoga i ničega osim te šoljice kafe.
Jednog jutra, dok sam brisala stolove pre otvaranja, majka mi je tiho prišla: „Lejla, znaš li nešto o njemu? Odakle je? Ima li porodicu?“ Slegnula sam ramenima. „Ne znam, majko. Nikada nije pričao o sebi. Možda nema nikoga.“
Tog dana, gospodin Kovačević nije došao. Ni sledećeg dana. Ni onog posle toga. U početku smo mislili da je bolestan, ali kako su dani prolazili, osećala sam se sve više i više nelagodno. Njegov sto je zijao prazan, i svaki put kada bi zvono na vratima zazvonilo, očekivala sam da se pojavi njegova visoka figura u starom kaputu.
Posle nedelju dana, odlučila sam da odem do njegove zgrade. Znala sam gde živi – uvek je dolazio istim putem, sa torbom prebačenom preko ramena. Zgrada je bila stara, sa trošnim stepeništem i mirisom vlage. Pokucala sam na vrata stana broj 12. Niko se nije javio.
„Tražite li gospodina Kovačevića?“ čula sam glas iza sebe. Okrenula sam se i videla stariju ženu preko hodnika.
„Da… Nije bio u našem kafiću danima. Brinemo se.“
Žena je uzdahnula. „Odveli su ga pre tri dana. Hitna pomoć. Kažu da se razboleo. Nema nikoga… Samo jedna mlada žena, mislim da mu je unuka, povremeno ga je posećivala, ali nije dolazila mesecima.“
Osetila sam kako mi srce propada. Sve ovo vreme mislila sam da je gospodin Kovačević samo još jedna od onih osoba koje su izabrale samoću. Nisam imala pojma koliko je ta samoća stvarna.
Otišla sam kući i ispričala majci šta sam saznala. Sela je preko puta mene i dugo je ćutala.
„Znaš, Lela“, konačno je rekla, „ljudi često nose teret koji ne vidimo. Možda smo trebali više da se potrudimo.“
Te noći nisam mogla da spavam. Slike gospodina Kovačevića kako sedi sam za stolom, pogleda uprtog u prozor, odjekivale su mi u glavi. Šta je gledao? Da li je čekao nekoga? Da li se nadao da će neko doći kod njega?
Tokom narednih nekoliko dana pokušala sam da saznam više o njemu. Pitala sam komšije, pretraživala internet, pa čak i otišla u bolnicu gde je odveden. Rekli su mi da je još živ, ali slab i bez svesti.
Jednog dana, mlada žena se pojavila u našem kafiću. Bila je bleda i umorna, sa tamnim krugovima ispod očiju.
„Jesi li ti Lela?“ tiho me je upitala.
„Da... Jesi li ti njegova unuka?“
Klimnula je glavom i sela za njegov sto.
„Zovem se Andrea. Nisam ga videla dugo... Posvađali smo se oko neke gluposti pre godinu dana. Rekao mi je da više ne dolazim ako ne mogu da poštujem njegove odluke.“
Pogledala me je kroz suze.
„Znam da si mu bila jedina svakodnevna veza sa svetom... Hvala ti na tome.“
Osetila sam kako mi se grlo steže.
„Nisam uradila ništa posebno... Samo sam mu donosila kafu.“
Andrea se osmehnula kroz suze.
„Ne znate koliko mu je to značilo. Svaki put kada bih ga ujutru pitala kako je, rekao bi: 'Lela mi je donela kafu. Neko me još uvek viđa.'“
Nakon što je otišla, dugo sam sedela za praznim stolom gospodina Kovačevića. Prvi put u životu sam želela da vratim vreme – da ga pitam više, da sedim sa njim pet minuta i slušam šta ima da kaže.
Nekoliko dana kasnije, stigla je vest da je preminuo. U kafiću smo upalili sveću na njegovom stolu i ostavili šolju crne kafe bez šećera.
Ljudi su dolazili i pitali gde je nestao tihi starac koji je uvek sedeo pored prozora. Svako od njih je imao svoju verziju priče o njemu – neki su rekli da je bio profesor na univerzitetu pre rata, drugi da mu je porodica otišla u Nemačku.
Niko nije znao istinu.
Dugo nakon toga, razmišljao sam o svemu što se ne izgovara između ljudi koji svakodnevno dele isti prostor – o pogledima koji govore više od reči, o tišini koja ponekad vrišti više od bilo kog razgovora.
Možda smo svi pomalo gospodin Kovačević – zatvoreni u svojim svetovima, čekajući da nas neko primeti ili barem pita kako smo zaista.
Ponekad se pitam: koliko ljudi svakodnevno prolazi pored nas, noseći teret koji ne vidimo? I koliko nas ima hrabrosti da ih pita šta im je potrebno pre nego što bude prekasno?