Stajala sam pored prozora, vrteći venčani prsten u ruci. Ne na prstu, već u ruci. Godinu dana otkako sam ga skinula. Godinu dana otkako nisam znala šta da radim sa njim.
Bacanje je glupo. Prodaja je još gluplja. Čuvanje je bolno.
Napolju je bilo sivo. Decembar, subota, tri sata popodne. Iznajmljeni jednosoban stan mirisao je na kafu i usamljenost. Jedna šolja se hladila u kuhinji. Jedan tanjir na oceđivaču. Jedan život, koji je nekada bio sasvim drugačiji.
Stavila sam prsten u džep kaputa. Na isto mesto gde sam ga stavljala svaki dan. Nisam razumela zašto ga nosim sa sobom. Navika. Ili strah da ću se konačno osloboditi onoga što je već nestalo.
Na zidu je ostao prazan ekser. Tamo je nekada visila fotografija. Nas troje: ja, Igor i njegova majka, Pavica. Fotografiju sam sklonila u fioku komode još leti. Gledati njihova srećna lica bilo je nepodnošljivo.
Pogledala sam na sat. Isti onaj, sa tankom kožnom kaišem, koji mi je Pavica poklonila za našu petu godišnjicu braka. Jedino što mi je ostalo od tog života. Ne računajući prsten u džepu.
Godina. Trista šezdeset pet dana tišine. Ni poziva, ni poruke. Izabrala je sina — tako je. To je normalno. Tako bi trebalo da bude.
Ali to ga ne čini manje bolnim.
Telefon na stolu je vibrirao. Nisam odmah pogledao u ekran. Verovatno posao. Kvartalni izveštaj ne čeka, čak ni u subotu.
Ali to nije bio posao.
Na ekranu je bljesnulo ime koje još uvek nisam obrisala iz kontakata. Jednostavno nisam mogla.
„Svekrva.“
Srce mi je potonulo. Zrila sam u ekran, oklevajući da odgovorim. Pet zvonjenja. Šest. Prst mi je lebdeo iznad dugmeta.
I onda sam pritisnula zelenu slušalicu.
- Zdravo?
Glas Pavke bio je ravnomeran. Isti kao i uvek. Ali nešto se u njemu promenilo. Neka nova nota koju nisam odmah prepoznala.
- Svetlana. Možeš li doći? Danas, ako je moguće. Moram ti nešto dati.
Pauza. Nisam znala šta da kažem. Hiljadu misli mi je odjednom proletelo kroz glavu.
- Šta da mi daš?
- Videćeš kad stigneš tamo. Ovo nije za telefonski razgovor.
Htela sam da pitam nešto drugo. Zašto sada? Zašto posle godinu dana tišine? Šta se desilo. Ali reči su mi zapele u grlu.
„Biću tamo do dva“, rekla sam.
Veza se prekinula.
Ruke su mi se blago tresle. Zurila sam u telefon, pokušavajući da shvatim šta se upravo dogodilo. Godina tišine - a onda odjednom poziv. Godina tišine - a onda, „Moram ti nešto dati.“
Šta želi da mi da? Moje stvari koje su ostale u njihovoj kući? Neka dokumenta? Ili je ovo samo izgovor da me vidi jer ne zna drugačije?
Ili je možda bolesna. Možda je ovo zbogom.
Ova pomisao me je iznutra smrzla.
Obukla sam kaput. Proverila sam džep – prsten je još uvek bio tamo. Nisam znala zašto ga nosim sa sobom. Samo tako. Za svaki slučaj.
Adresa je ista. Kuća koju sam posetila stotine puta tokom proteklih deset godina. Kuća koja je mirisala na pite i staro drvo. Kuća koja mi je zatvorila vrata pre godinu dana.
***
Minibus se ljuljao preko neravnina. Poznate ulice su plutale pored prozora. Gledala sam sive kuće i setila se.
Moj prvi susret sa Pavkom. Imala sam dvadeset šest godina, Igor dvadeset osam. Zabavljali smo se šest meseci, i on je konačno odlučio da me upozna sa svojom majkom.
Bila sam neverovatno nervozna. Zamišljala sam strogu ženu koja bi me procenjivala od glave do pete i pronalazila mi mane.
I ona je otvorila vrata i rekla:
„Jesi li ti Svetlana? Igor mi je mnogo toga rekao. Uđi, supa se hladi.“
I odmah na „ti“. Bez formalnosti, bez ispitivanja. Samo uđi, jedan si od nas.
Odmah sam se zaljubila u nju. Skoro istom brzinom kao u Igora.
Kafe „Romansa“ je promakao ispred prozora. Nas troje smo tamo išli za Pavkin rođendan. Svake godine, deset godina zaredom. Poslednji put je bilo pre dve godine. Igor je tada već „ostajao do kasno na poslu“. Još nisam znala da te kasne noći mirišu na tuđi parfem.
Ali Pavka je verovatno već pogodila. Ona je uvek sve videla. Ali je ćutala. Nije se mešala. „Majka ne bi trebalo da se meša“, rekla mi je jednom davno, kada smo se Igor i ja posvađali oko nečeg trivijalnog. „Vi to sami rešite. A ja ću staviti čaj.“
I rešili smo to. Rešavali smo to deset godina. A onda je otišao zbog druge žene, i nije bilo nikoga sa kim bih o tome pričala.
Minibus se zaustavio. Poznata ulica. Poznata zgrada. Peti sprat, treća vrata levo.
Izašla sam i zastala minut na ulazu. Noge su me izdale, nisam mogla da se pomerim. Ne zato što sam se plašila da ću videti Pavku. Plašila sam se nečeg drugog - da će reći nešto što će stvari učiniti još bolnijim. Ili, obrnuto, da neće reći ništa. I onda bi ova poseta postala samo učtiv oproštaj od prošlosti.
Ušla sam u zgradu. Lift, kao i uvek, nije radio. Pet spratova do njenog stana. Nekada sam mogla da ih pretrčim za minut. Sada je svaki korak bio borba.
Odmorište na petom spratu je mirisalo poznato. Pita od jabuka. Pavka je oduvek pravila pitu od jabuka subotom. „Glavno je da ne štediš na jabukama“, učila me je. Stajale smo u njenoj kuhinji, ja u cvetnoj kecelji, ona u svojoj plavoj tufnastoj. I smejale smo se jer sam stalno nakrivo sekla jabuke.
Pozvonila sam na vrata.
Čekanje.
Vrata su se otvorila.
Pavka je ostarila. Kako to ranije nisam primetila? Kosa joj je seda. Bore su joj dublje. Ali leđa su joj prava. A oči su joj bistre i žive.
„Uđi“, rekla je. „Čajnik je vruć.“
Bez zagrljaja, bez suza, bez dugih pozdrava. Samo uđi. Kao da sam dolazila svake nedelje i nisam nestala na celu godinu.
Ušla sam.
Sve u stanu je bilo isto. Isti tepih na zidu. Ista komoda sa kristalom koji nikada nije izvađen. Iste uramljene fotografije.
Zaledila sam se.
Na zidu su visile slike sa našeg venčanja. Moje i Igorove. Nisu bile odložene. Nisu bile sakrivene.
On i ja stojimo ispod cvetnog luka. Ja nosim belu haljinu koju sam izabrala sa Pavkom. On nosi odelo koje je ona ispeglala jutro pre ceremonije.
"Sedi", Pavka je pokazala na stolicu pored kuhinjskog stola. „Odmah ću doneti čaj.“
Sela sam. Ruke su mi pale na poznatu mušemu. Koliko sam puta sedela za ovim stolom. Koliko razgovora, koliko šoljica čaja, koliko tanjira pita.
Vratila se sa čajnikom i stavila šolju ispred mene.
Odmah sam je prepoznala.
Bela, sa plavim kukuruznim cvetovima. Ista ona šolja koju sam joj kupila za neki praznik. I koju sam uvek smatrala „svojom“ u ovoj kući. „Tvoja omiljena“, govorila bi Pavka kada bih došla u goste.
Zadržala je šolju. Baš ovu je izvadila.
Nešto u meni je zadrhtalo. Mala pukotina u zidu ogorčenosti koji sam gradila celu godinu.
„Kako si?“ upitala je, sipajući čaj.
- Dobro. Radim.
- Jesi li iznajmila stan?
- Da.
- Daleko od posla?
- Tri stanice.
Pričali smo o svemu osim o glavnoj stvari. O vremenu. O cenama u prodavnici. O tome koliko je hladna bila zima ove godine. Obe smo čekale da vidimo ko će prvi progovoriti.
Nisam to mogla da podnesem.
- Pavka, zašto si me zvala?
Spustila je šolju. Pažljivo me je pogledala. Istim onim pogledom koji me je uvek prozirao.
- Sada ću ti pokazati.
Ustala je i otišla u spavaću sobu. Ja sam ostala da sedim, gledajući u svoj čaj. Para se dizala u tankom mlazu. Sat na zidu je otkucavao. Sve je bilo kao pre — a ipak sve je bilo drugačije.
***
Pavka se vratila sa drvenom kutijom u rukama.
Odmah sam je prepoznala. Stara, lakirana, sa izlizanim uglovima. Već sam jednom videla ovu kutiju — na godišnjici braka Pavke i njenog pokojnog muža. U njoj je bio porodični nakit. Zlato od njene bake. Majčine minđuše. Prsten, koji se tradicionalno prenosio snaji.
Zašto ga je izvadila?
„Ovo je za tebe“, rekla je Pavka i stavila kutiju na sto ispred mene.
Nisam razumela.
- Ja? Ali ja više nisam...
- Ne prekidaj.
Sela je preko puta mene. Njene ruke, suve i naborane, ležale su na poklopcu kutije.
- Godinu dana sam razmišljala kako da ovo uradim. Nisam mogao da se nateram da pozovem. Ali više ne mogu da ćutim.
Otvorila je kutiju.
Unutra je bio neki nakit. Videla sam ga ranije — baš na toj godišnjici. Minđuše sa malim kamenjem. Lanac sa priveskom. I prsten — tanak, zlatni, sa sitnim plavim kamenčićem.
„Ovo su bakine minđuše“, pokazala je Pavka na njih. „Ovo je mamin prsten. A ovo je moj, venčani prsten. Po našoj tradiciji, sve ide snaji. Sinovljevoj ženi.“
- Ali ja više nisam njegova žena...
- Ti si moja snaja.
Pavkin glas postade čvršći. Pogleda me je pravo u oči.
- Bila si to deset godina i što se mene tiče bićeš mi snajka dok sam ja živa. Ti i niko više.
Ćutala sam. Nisam mogla da pronađem reči.
„Svetlana, ćutala sam godinu dana. Ne zato što sam bila na njegovoj strani. Zato što se majka ne meša. Moj sin je odrastao - njegov izbor, njegov život, njegove greške. Ali nakit je moj izbor. I ja biram tebe.“
Približila mi je kutiju.
- Bila si mi ćerka. Deset godina. Ona je niko. Moj sin je budala. Rekla sam mu to u lice. Ali ti si moja porodica. Bila si i ostaješ.
Grlo mi se steglo. Pogledala sam kutiju i nisam mogla da verujem šta čujem.
- Pavka, ne mogu ovo da podnesem. Tvoje je. To treba da ostane u porodici. Mora da ostane...
„Porodica“, prekinula me je. „Ostaće u porodici. Ti si moja porodica, Svetlana. Ne ona. Ne ona koketka koja je zbunila mog budalastog sina.“
Zastala je. Zatim je dodala tiše:
- Želim da znaš da će se on razvesti.
- Kada će se razvesti?
Uhvatila sam sebe pomislivši da mi glas drhti.
- Svetlana, ja sam majka. Vidim. Njegovo lice je bilo srećnije kada ste se vi svađali nego sada, kada mu se ona osmehuje. Neće dugo trajati. Ali to više nije tvoja briga.
Zaćutala je. I ja sam ostala bez reči.
Napolju se smrkavalo. Zimi se to dešava brzo — jednog minuta je bilo sivo, a već sledećeg sumrak. Čaj u šoljicama se odavno ohladio. Sat na zidu je odbrojavao sekunde.
Pogledala sam kutiju. Nakit unutra. Pavkine ruke — iste one ruke koje su me toliko puta milovale po glavi kada sam bila loše raspoložena. Koje su mi preko stola dodale tanjir sa pitom. Koje su mi sada davale svoj jedini imetak.
Mislila sam da je porodica muž. Pečat u pasošu. Zajedničko prezime. Izgubiš li muža, izgubio si sve.
Ali evo me, sedim u kući koja mi ne pripada. Sa ženom koja mi nije majka. I osećam se kao kod kuće. Prvi put za godinu dana.
Posegnuo sam u džep kaputa.
Izvadila sam burmu.
- Nosim je sa sobom već godinu dana. Ne na prstu, već u džepu. Nisam znala šta da radim sa njom.
Stavila sam prsten na sto.
- Uzmi je. Neka bude tvoja.
Uzela je prsten. Okretala ga među prstima. Pogledala me je.
„Ne“, rekla je. „Tvoj je. Tih deset godina je bilo. Ne mogu se poništiti. Zadrži ga. Ali ga ne nosi u džepu. Nosi ga na drugoj ruci. Na levoj. Kao podsetnik na ono što je bilo dobro. A bilo je dobrih stvari.“
Vratila je prsten.
Stavila sam ga na levu ruku, na domali prst. Prijanjao mi je kao salivean — nisam se ni ugojila ni smršala godinu dana.
A onda je Pavka izvadila svoj prsten iz kutijice — onaj isti uski sa plavim kamenom — i stavila ga na moj prst. Pored mog.
„Eto“, rekla je. „Tako je.“
Suze su jednostavno počele da teku. Nisam čak ni pokušavala da ih zaustavim. I Pavka je takođe plakala - tiho, bez jecaja. Samo su joj suze lile niz obraze.
Sedeli smo jedna naspram druge u tišini. Reči su bile nepotrebne. Sve je već bilo rečeno.
***
Ostala sam na večeri, a onda na čaju i piti od jabuka.
„Sećaš li se kako si ih sekla?“ upita Pavka.
- Krivo.
- Užasno krivo. Mislila sam da si to radila namerno.
Smejale smo se. Prvi put te večeri, zaista smo se smejale.
„Kuda ideš u ovo doba noći?“ rekla je kada sam počela da se spremam. „Prenoći. Tvoja soba je još uvek tamo.“
Moja soba. Gostinska soba, gde smo Igor i ja ponekad noćili ako bismo ostajali do kasno. Ona ju je i dalje zvala mojom.
Ostala sam.
Jutro je mirisalo na pitu sa jabukama. Ušla sam u kuhinju u ogrtaču koji mi je Pavka dala. Bio mi je takođe poznat - mekan, sa sitnim cvetnim dezenom.
„Sedi“, rekla je. „Sada ćemo doručkovati.“
Jele smo pitu i pile čaj. Baš kao i pre. Kao da se ništa nije promenilo.
„Pavka“, rekoh. „Dolaziću, ako ti ne smeta.“
Spustila je šolju i pogledala me.
- Svetlana, čekam već godinu dana da ovo kažeš. Tužno je biti ovde sam.
- A Igor?
Nisam znala zašto sam pitala. Ali reč mi je izletela.
- Igor svraća. Jednom nedeljno. Sa njom. Sede deset minuta, a onda beže. Kao da su u poseti strancima.
Ćutala je trenutak.
- Zato što je za nju ovo čudan dom. Ali za tebe je bio tvoj.
Pogledao sam u svoje ruke. U sat sa tankim kožnim kaišem.
„Sat“, rekao sam tiho. „Nisam ga skinula. Ni jednom.“
Pavka je klimunla glavom.
- Znam. Videla sam te juče kada si ušla. Zato sam i zvala. Znala sam da ćeš doći.
- Ne razumem.
- Da si ga sikinula, znala bih da si odlučila da prekineš i sa mnom, ali pošto nisi - zato sve ovo vredi.
Samo sam klimunla glavom.
Posle doručka sam se obukla. Kaput, šal, čizme. Pavka je izašla da me isprati.
„Ne zaboravi kutiju“, rekla je.
- Možda bi trebalo da je ostavim kod tebe za sada? Svratiću.
- Ne. Tvoje je. Neka bude tvoje.
Pogledala sam kutiju. Tešku, drvenu, mirisala je na stari lak i još nešto - verovatno vreme. Istoriju porodice kojoj sam se pridružila pre deset godina i koju, ispostavilo se, nikada nisam napustila.
Izašla sam napolje.
Bila je zima, jutro, sunce je bilo nisko. Hladan vazduh mi je pekao pluća. Sneg je škripao pod nogama.
Na zglobu sam nosila sat koji mi je Pavka poklonila. Na prstima ima dva prstena. Njen i moj.
Pre godinu dana stajala sam pored prozora i nisam znala šta da radim sa tim prstenom.
Sada znam.
Porodica nije pečat u opštini, nije zajedničko prezime. Porodica je ona koju ste sami izabrali. I ostali.
Moja svekrva je ostala. To znači da je ona moja porodica.
I ja sam njena.
Okrenula sam se, Pavka je stajala na prozoru i mahala mi.
Uzvratila sam mahanje i osmehnula se.
Prvi put za godinu dana – iz srca.