Praznični period i slavasu uvek bili posebni u našoj kući, ispunjeni mirisom kolačića, treperenjem lampica i porodičnom vrevom. Moja majka se pobrinula da svaki detalj bude savršen, ali godinama sam osećala nešto uznemirujuće u vazduhu . U njenim očima, samo jedna osoba je uvek bila posebno važna - moja sestra.
Znala sam da njena naklonost nikada nije bila ravnomerno raspoređena, ali nikada nisam sumnjala da će se ovog puta nešto zaista slomiti. Slava je ove godine trebala da bude drugačiji, iako niko od nas još nije shvatio da će jedna reč moje majke biti dovoljna da sve preokrene i da će se naša porodična harmonija srušiti u tren oka.
Uvek sam osećala kao da ne pripadam ovoj porodici
Sedela sam na kauču, pokušavajući da čitam knjigu, ali su mi misli lutale, seala sam se prethodnih godina. Uvek sam se osećala kao da sam drugorazredna, kao da je moje mesto pored stola, nikada u njegovom centru. Moja sestra, s druge strane, uvej je bila zvezda ove porodice.
Trudila sam se da ignorišem te sitne gestove moje majke koji su otkivali da više voli sestru, ali srce me je bolelo sa svakim osmehom upućenim isključivo njoj.
Moja sestra se vratila iz kuhinje sa poslužavnikom kolačića i odmah je privukla majčinu pažnju. Njene reči su bile lagane, njen smeh je odjekivao, i osetila sam poznati čvor u stomaku. Svaki pogled koji je majka uputila mojoj sestri bio je kao potvrda neizrečene hijerarhije u kojoj nikada nisam bila prva.
Obrisala sam ruke o kolena i duboko udahnula, pokušavajući da smirim lupanje srca. Podsvesno sam osetila da se nešto približava, nešto što će promeniti ovaj dan.
Svi smo seli za sto ćaskali smo o sitnicama, razmenjivale ljubaznosti, a ja sam posmatrala svaki pokret moje majke i sestre. Moja sestra, nesvesna mojih osećanja, pričala je o svojim planovima za narednu godinu, o malim uspesima na poslu, o novim poznanstvima.
Napetost je dostigla vrhunac kada je mama naglo prekinula razgovor, stojeći nasred dnevne sobe sa rukama prekrštenim na grudima. Pogledala nas je sve , a u njenim očima se videlo nešto što nikada ranije nisam videla - odlučnost i sigurnost koja je najavljivala da će reči koje će sve promeniti uskoro biti izgovorene. U tom trenutku, osetila sam kako mi se stomak steže. Znala sam da će se nešto dogoditi.
„Ove godine za Novu godinu svi ppokloni idu Milici“, rekla je mama iznenada, mirnim glasom, kao da je to najprirodnija odluka na svetu.
Zurila sam u nju, zapanjena. Milica, moja sestra, gledala me je sa osmehom koji je sada delovao trijumfalno, pun samopouzdanja.
„Nije fer“, konačno sam rekla, a moje reči su odjekivale. „Oduvek je bilo isto, a sada… sada si otišla predaleko!“
Mama me je mirno pogledala, kao da ne razume zašto sam uznemirena.
"Milica je ove godine zaista sve zaslužila", odgovorila je.
"A ja nisam?", pitala sam
Na moje zaprepašćenje samo je nastavila sa uvredama. Rekla je da sam joj oduvek samo teret, još od malena. "I kao devojčica si bila naporna, sa tobom je sve bilo teško. Nisi nimalo kao tvoja sestra. Sa tobom ne može normalno da se razgovara. Nezahvalna si, a pogledaj kakvu porodicu imaš, sve smo ti obezbedili. Sa Milom je sve išlo lagano i bez problema, a ti kao da nisi naša".
Pokupila sam stvari i otišla. Reči majke mi još uvek odzvanjaju u glavi.