„Majda, možeš li doneti još jednu činiju salate? I molim te, pripazi na malog, opet je prolio sok!“ Glas moje svekrve, gospođe Ljubice, odjekivao je kuhinjom dok sam pokušavala da žongliram s tanjirima, bebom u naručju i sopstvenim mislima koje su pretile da me zadave. Osećala sam kako mi srce lupa u grudima i kako mi se ruke tresu. Danilo je sedeo za stolom sa ocem i bratom, smejući se nekoj šali koju nisam ni čula. Nisam ni pokušala da se pridružim – bila sam nevidljiva mesecima.
„Majda, jesi li dobro? Izgledaš bledo“, upitala me je jetrva Ivana, ali pre nego što sam stigla da odgovorim, sve mi se zamaglilo. Sve čega se sećam je zvuk pada tanjira na pod i uzdasi okupljenih. Sledeće čega se sećam je da ležim na podu dnevne sobe, zabrinuta lica iznad mene. „Majda! Majda! Probudi se!“ Čula sam Danilov glas, ali u njemu nije bilo nežnosti – više nelagodnosti što sam pokvarila atmosferu.
Kada sam se osvestila, svekrva je već šaputala: „Verovatno nije ništa ozbiljno, samo umor. Znate kakve su žene posle porođaja...“ Osećala sam se kao da me guši stid. Nisam želela da plačem pred svima, ali suze su same krenule. Niko me nije pitao kako se zaista osećam. Niko me nije pitao šta mi treba.
Te večeri, dok je Danilo uspavljivao našeg sina Leona, sedela sam na balkonu i gledala svetla grada. Bol je ključao u meni – ne fizički, već onaj koji se nagomilao godinama ćutanja. Sećala sam se dana kada smo Danilo i ja bili srećni, kada smo sanjali o zajedničkoj porodici. Ali nakon što se Leon rodio, sve se promenilo. Postao je odsutan, uvek umoran ili zauzet poslom. Njegova majka je preuzela sve – od toga kako sam hranila dete do toga šta sam kuvala za ručak.
„Majda, nisi sama“, šapnula sam sebi kroz suze. Ali osećala sam se kao duh u sopstvenom domu.
U narednim danima, svi su izbegavali da me gledaju u oči. Moja svekrva je šapnula Danilu da me odvede kod lekara. „Možda joj treba nešto da je smiri“, rekla je jednom kada je mislila da ne čujem. Danilo bi me samo potapšao po ramenu: „Biće bolje, Majda. Samo si umorna.“
Ali nisam bila samo umorna. Bila sam slomljena.
Jedne noći, dok je Leon plakao, a Dailo okrenuo leđa i pravio se da spava, osetila sam da mi ponestaje daha. Ustala sam i otišla u kupatilo. Pogledala sam se u ogledalo – oči su mi bile crvene, lice iscrpljeno. „Ko si ti?“, pitala sam svoj odraz.
Sledećeg dana sam pozvala sestru Anu u Zrenjaninu. „Ana, više ne mogu ovo“, šapnula sam kroz suze. Ćutala je nekoliko trenutaka, a onda rekla: „Majda, dođi kod mene na nekoliko dana. Potrebna ti je pauza i neko ko će te saslušati bez osude.“ Nisam imala ni snage da spakujem stvari – Ana je došla po mene već sledećeg dana.
Kada sam stigla kod nje, prvi put posle dugo vremena osetila sam miris kafe bez gorčine u grlu. Ana me je zagrlila i pustila me da plačem koliko god mi je bilo potrebno. „Znaš, nije tvoja krivica što si umorna. Nije tvoja krivica što si sama u svemu ovome“, rekla mi je tiho.
Tih nekoliko dana kod Ane bilo je kao terapija. Satima smo razgovarale o svemu – o tome kako nas društvo i dalje oblikuje u savršenu ženu i majku, o tome kako niko ne pita ženu šta joj je potrebno nakon porođaja osim da li je beba nahranjena i presvučena.
Vratila sam se kući odlučna da nešto promenim. Prvo sam razgovarala sa Danilom. „Ne mogu više ovo da radim“, rekla sam mu drhtavim glasom. „Osećam se kao sluškinja u sopstvenoj kući. Potreban si mi kao partner, a ne još jedno dete o kome treba da se brinem.“ Pogledao me je zbunjeno, ali prvi put nije odmahnuo rukom.
„Majda... Nisam znao da ti je tako teško“, rekao je tiho.
„Nisi znao jer nisi pitao“, odgovorila sam iskreno.
Nije bilo lako – trebali su nam meseci da ponovo naučimo da razgovaramo. Zajedno smo išli kod bračnog savetnika. Moja svekrva se uvredila što više ne dolazim na ručak svakog vikenda i što joj ne dozvoljavam da komentariše moje roditeljstvo.
Ali polako sam se vratila – upisala sam se na kurs slikanja, počela sama da šetam pored reke, upoznala nove ljude van porodičnog kruga.
Danas, godinu dana nakon tog pada na zabavi, osećam se jače nego ikad. Leon odrasta okružen ljubavlju oba roditelja koji uče da budu bolji jedno prema drugom i prema sebi.
Ponekad se pitam – koliko nas žena ćuti dok ne padne? Koliko nas mora da padne pre nego što nas neko konačno čuje?