„Da li stvarno misliš da si bolja od nas? Da možeš sama?“ – glas moje svekrve, Dragice, sekao je vazduh kao nož. Sedela sam za stolom u njihovoj kuhinji na Novom Beogradu, dok su tanjiri sa testeninom još bili topli, a atmosfera već ključala. Moj muž, Darko, ćutke je gledao u sto. Znala sam da je ovo trenutak kada će se sve promeniti.
„Dragice, mi samo želimo naš mir. Nije protiv tebe“, pokušala sam da smirim situaciju, ali ona je već bila na nogama.
„Mir? Mir se ne može kupiti stanom! Mir se gradi u porodici! Ako ti moj sin nije dovoljan, možda si pogrešila adresu!“
Darko je ćutao. Njegova sestra Ivana je prevrnula očima, a moj svekar Stevan je samo uzdahnuo. Osetila sam kako mi srce lupa u grlu. Nisam ni slutila da će obična večera postati početak mog kraja.
Te noći, Darko i ja smo se prvi put posvađali otkako smo zajedno. „Zašto joj nisi rekao da je to naša odluka? Zašto uvek ćutiš kada napada?“, pitala sam ga kroz suze.
„Ne razumeš... Ona mi je majka. Ne mogu joj okrenuti leđa. Znaš kako je naše...“
„A ja? Ja sam tvoja žena! Zar ne vidiš kako me gazi?“
Darko je slegnuo ramenima. „Ne mogu da biram između vas.“
Od tog trenutka sve se promenilo. Dragica je zvala Darka svaki dan, govoreći mu kako ga guram od porodice, koliko sam sebična i nezahvalna. Počela je da dolazi nenajavljeno, donoseći kolače i ručkove, ali uvek sa nekim pasivno-agresivnim komentarom: „Pa, dakle, ne moraš, kada si već toliko umorna od posla i planiranja tih svojih kredita.“
Bila sam iscrpljena na poslu, ali me je kod kuće čekala još veća borba. Darko je postajao sve distanciraniji. Počeo je kasno da dolazi kući, da izlazi sa prijateljima i da me optužuje da sam previše osetljiva.
Jedne večeri, nakon još jedne svađe oko Dragice, otišla sam kod moje prijateljice Ane na Zvezdaru. Sedela sam na njenom balkonu i plakala kao dete.
„Znaš šta, Jasmina“, rekla mi je Ana, „Ima jedna izreka: 'Ko ne zna da preseče pupčanu vrpcu, nikada neće biti svoj čovek.' Udala si se za njega, a ne za njegovu majku.“
Te reči su mi odzvanjale u glavi danima. Počela sam da razmišljam o svemu što sam žrtvovala – svom starom kraju, poslu koji sam volela, prijateljima koje sam ostavila zbog Darka. Sve zbog obećanja da ćemo izgraditi nešto svoje.
Ali svaki put kada bih pokušala da razgovaram sa njim, on bi odustajao ili bi me optuživao da sam ga terala da bira.
Vrhunac je bio kada smo konačno pronašli mali stan na Voždovcu. Bila sam presrećna – konačno nešto svoje! Ali kada smo stigli kući sa predugovorom, Dragica nas je čekala.
„Nećeš valjda uzeti taj stan? To je rupište! I tako daleko od nas! Darko, nisi dovoljno lud da dozvoliš da te žena odvoji od porodice?“
Dario me je pogledao kao da traži dozvolu da popusti.
„Možda bismo ipak trebali da sačekamo...“ promrmljao je.
Tada sam shvatila – nikada neću biti prva. Nikada neću imati partnera koji će biti uz mene.
Te noći sam spakovala nekoliko stvari i otišla kod Ane. Plakala sam celu noć. Narednih dana, Darko me je zvao, pisao mi poruke: „Vrati se. Sve će biti bolje.“ Ali više nisam mogla da živim između tuđih očekivanja i svojih snova.
Počela sam ispočetka – pronašla sam iznajmljeni stan na Konjarniku, vratila se na svoj stari posao. Bilo je teško, ali svakog dana kada bih pogledala kroz prozor svog malog stana i videla svetla grada, osećala sam mir koji nikada nisam imala kada sam bila sa Darkom i njegovom porodicom.
Ponekad mi nedostaje ono što smo imali na početku – naši planovi, naš smeh, naše zajedničke šetnje po keju. Ali više od toga, nedostajem ja – Jasmina koja nije morala da bira između svoje i tuđe krvi.
Ponekad se pitam: Da li je ljubav dovoljna ako nema hrabrosti? Može li iko biti tvoj ako ne zna kako da bude sam?