Sveti Nikolaj Velimirović isticao je da Crkva sažaljeva bogataše ne zbog njihovog bogatstva, već zbog duhovne praznine koju ono nosi.
Eto zbog čega Crkva, bez zavisti i mržnje, ima samo sažaljenje za bogataše. Uzeti ovo sažaljenje kao slabost Crkve prema bogatašima i kao težnju njenu da opravda „stalež“ bogataški, daleko je od istine kao zvezde od raketi. Crkva nije staleška no sveljudska.
- Vi grmite protiv bogataša, i to je, mislite, moderno. Pre svega, ispitajte sebe. Recimo, vama se ukaže prilika da postanete bogataš – da li biste vi to odbili? I da li onda ne bi zaćutali? Vi se ljutite na Crkvu što se i ona ne bori protiv bogataša.
A zar Crkva to ne čini? I zar nije činila i pre vašeg rođenja, i pre rođenja vašeg dede i čukundede?
Vladika je naveo da postoji razlika između prekora, jer Crkva to radi iz sažaljenja a ljudi iz zavisti.
Sažaljenje Crkve prema bogatašima
„I kada vaša usta zamuknu u grobu, zar će i usta Crkve prestati da govore?“ – pitao je vladika Nikolaj Velimirović, naglašavajući večnu ulogu Crkve u vođenju ljudi ka Bogu. On je podsetio da apostoli, još pre devetnaest vekova, upozoravaju svoje sledbenike da bogatstvo ovoga sveta ne sme biti izvor sigurnosti ili ponosa, već da se ljudi oslanjaju na Boga živoga.
Razlika između sveta i Crkve, prema vladici, ogleda se u načinu ophođenja prema bogatima. Ljudi često kritikuju bogataše iz zavisti ili mržnje, dok Crkva ima sažaljenje prema njima. „Ako vi u bogatašu vidite samo bogataša, Crkva u bogatašu traži čoveka“, rekao je Velimirović.
Bogatstvo i duhovna slabost
Vladika je istakao da bogataši često spadaju u „kritičnu grupu“: oni su naizgled moćni i obasuti materijalnim blagom, ali u duhovnom smislu često su prazni. „Teško onom koji umnožava što nije njegovo i koji se ugnjezdi u blatu pohlepe – tako još govori glas starozavetne Crkve. Obložen zlatom i srebrom, a bez duha, bogataš je u očima Crkve najopterećeniji bednik, najteži bolesnik. Punoća njegovih sanduka često odražava očajnu prazninu njegove duše.“
Crkva, zato, ne osuđuje bogatstvo samo po sebi, već vidi težinu i iskušenja koja ono nosi. Njeno sažaljenje je usmereno ka čoveku unutar bogataša, prema njegovim slabostima i duhovnim potrebama.
Duhovni dar – put ka milosti
Velimirović naglašava da osuda bogataša, bez razumevanja, vodi samo do njihovog još većeg vezivanja za materijalno. „Prezrite njihovo bogatstvo i oni će ga sami prezreti. Prezrete li ih kao ljude, oni će još više zagrabiti u bogatstvo svoje. Ali darujte im neki duhovni dar – recimo sažaljenje – i oni će biti spremni da se otvore i daruju siromašnima ono što imaju.“
Poruka je jasna: Crkva traži milost i sažaljenje prema bogatašima, jer je bogatstvo samo sredstvo, a pravi cilj je čovek, njegova duša i njegovo spasenje. Umesto mržnje i kritike, pružanje razumevanja i duhovnog vođstva može otvoriti put ka istinskoj darežljivosti i unutrašnjem miru.
Stil / Religija.republika.rs