„Ne, Milane, neću da sedim za stolom sa njom. Ako hoćeš da dođeš za Božić – dođi sam. Ako dolazi ona, nemojte ni dolaziti.“ Moj glas je drhtao, ali nisam popuštala. Sa druge strane telefona muk. Znam da ga boli, ali mene boli više. Jer ja sam ta koja je sve izgubila.
Nisam ni sanjala da ću dočekati starost ovako – sama, ali ne usamljena. Imam koga da zagrlim za praznike, ali to nije moje dete. To je žena koju je moj sin ostavio kao staru krpu. I dete koje je meni postalo važnije od sopstvenog sina.
Zovem se Ljiljana. Imam šezdeset i dve godine. Ceo život sam radila kao medicinska sestra u Domu zdravlja na Voždovcu. Udala sam se mlada, iz ljubavi, za Dragana – bio je šarmantan, duhovit, obećavao kule i gradove. Posle dve godine rodio se Milan. Dragan je ubrzo pokazao svoje pravo lice: kafana, karta, vikendom nestane, a ja sama sa detetom i kreditom za stan. Razvela sam se kad je Milan imao pet godina. Nikad nisam žalila zbog te odluke.
Milan je bio sve što sam imala. Radila sam dve smene, radila privatno kod starijih ljudi da im dajem injekcije i merim pritisak, samo da njemu ništa ne fali. Nije bilo vremena za izlaske ni prijatelje. Sve sam podredila njemu.
Kad je završio fakultet, upoznao je Anu. Tiha, vredna devojka iz Kragujevca. Zavolela sam je kao rođenu ćerku. Prvih godina braka živeli su kod mene dok nisu skupili za svoj stan na Mirijevu. Ana mi je pomagala oko svega – zajedno smo pravile zimnicu, išle na pijacu subotom, gledale serije dok Milan radi prekovremeno. Kad su dobili Luku, prvi put sam osetila šta znači prava sreća.
Ali sreća uvek kratko traje u mom životu.
Pre tri godine Milan mi je saopštio da se razvodi. „Zaljubio sam se u drugu ženu, mama. Ne mogu više sa Anom.“ Gledala sam ga kao stranca. „A Luka? A Ana?“ – pitala sam kroz suze.
„Ana će se snaći. Luka će me viđati kad god poželi. Ne mogu protiv sebe.“
Nisam mogla da verujem šta slušam. Moj sin, koji je znao koliko boli kad te otac napusti, sada isto to radi svom detetu? I ženi koja mu je bila oslonac dok nije imao ništa?
Nisam ga podržala. Nisam mogla.
Nova žena – Jovana – pojavila se brzo u našem životu. Glasna, uvek na telefonu, stalno nešto komentariše po društvenim mrežama, stalno joj nešto smeta: „Zašto ti je stan ovako mračan? Kako možeš da jedeš ovu supu? Što ne ideš kod frizera češće?“ Prvi put kad su došli zajedno na ručak, Luka je ćutao i gledao u pod.
Posle toga sam rekla Milanu: „Ne dovodi mi je više u kuću. Ako hoćeš da dođeš sa Lukom ili sam – vrata su ti otvorena. Ali ona ovde nije dobrodošla.“ On se naljutio: „Mama, to je moja žena! Moraš da poštuješ moj izbor!“
„Poštujem tvoj izbor, ali ne moram da ga volim,“ odgovorila sam tiho.
Ana i ja smo ostale bliske. Dolazila je kod mene s Lukom svake nedelje na supu i pitu od jabuka. Pomagala mi kad sam slomila ruku prošle zime – donosila lekove, kuvala ručak, vodila me kod lekara. Nikad nije rekla ružnu reč o Milanu pred Lukom ili predamnom.
A Jovana? Jednom me pozvala telefonom: „Ljiljana, mislim da nije u redu što ste stalno sa Anom i Lukom! Milan pati zbog vas!“
„Neka pati,“ rekla sam joj hladno. „Neka pati kao što ja patim što mi je sin postao stranac.“ Spustila mi je slušalicu.
Praznici su postali najteži deo godine. Milan bi zvao dan ranije: „Mama, dolazimo sutra.“ Ja bih pitala: „Ko dolazi?“ On bi ćutao pa rekao: „Jovana i ja.“ Ja bih odgovorila: „Ne dolazite.“ Onda bi prošli dani tišine.
Ana bi došla sa Lukom na Badnje veče. Seli bismo za sto – tri tanjira, sveće, ruska salata, pečenje iz rerne koje miriše na detinjstvo. Luka bi otvarao poklone ispod jelke koju smo zajedno kitili dan ranije. Ana bi mi stisla ruku: „Hvala vam što ste uz nas.“ Ja bih joj šapnula: „Ti si meni ćerka koju nisam rodila.“ Obe bismo pustile suzu.
Komšinica Vera me jednom pitala na stepeništu: „Ljiljo, zar ti nije žao što nemaš sina za stolom?“
„Imam unuka i imam nekog ko me nikad nije izdao,“ odgovorila sam joj.
Milan mi je jednom došao sam na vrata. Bio je bled i nervozan.
„Mama… Jovana hoće da idemo kod njenih za Uskrs. Kaže da joj je kod tebe dosadno i da stalno pričamo o Ani i Luki…“
„A šta ti hoćeš?“ pitala sam ga.
Slegnuo je ramenima: „Ne znam više ni sam… Ana ti je važnija od mene?“
„Nije stvar u tome ko mi je važan,“ rekla sam mu kroz knedlu u grlu. „Stvar je u tome ko me nije ostavio kad mi je bilo najteže.“ Pogledao me kao stranca i otišao bez pozdrava.
Od tada se nismo čuli mesecima.
Znam da će mnogi reći da sam loša majka jer biram bivšu snajku umesto sina i njegove nove žene. Ali ja biram mir u svojoj kući i ljude koji znaju šta znači odanost i zahvalnost.
Ponekad noću ležim budna i pitam se: gde sam pogrešila? Da li sam previše volela sina pa ga razmazila? Da li sam trebala više da ga učim odgovornosti? Ali onda pogledam Luku kako spava na mom kauču posle igranja društvenih igara i shvatim – nisam pogrešila što volim one koji mene vole iskreno.
Za Božić ću opet spremiti supu od domaće koke i pitu od jabuka. Ana će doneti kolače iz Kragujevca, Luka će kititi jelku i smejati se mojim starim vicevima. Biće nas troje za stolom – ali to će biti porodica.
A Milan? Možda će jednog dana shvatiti šta znači porodica i kome treba da bude zahvalan.
Možda nisam savršena majka – ali bar znam kome mogu da verujem.
Da li vi mislite da grešim što biram bivšu snajku umesto sina? Da li krv mora biti važnija od duše?