Postoje ljubavi koje vreme ne može izbrisati. One prve, mladalačke, koje nas oblikuju i u koje verujemo celim bićem — čak i kada se putevi raziđu i kada život nemilosrdno povuče svakog na svoju stranu. Takve ljubavi ostanu zauvek u srcu, kao tiha uspomena koja greje i boli u isto vreme.
Upravo o jednoj takvoj priči govori i ispovest Dine, 64-godišnje udovice, koja priznaje da je najveću ljubav svog života pustila da ode — ne zato što osećanja nisu bila dovoljna, već zato što je ponos bio jači. Njihova romansa rasla je u burnim sedamdesetim godinama: prvi poljupci puni nade, planovi o zajedničkoj budućnosti, pa onda rastanak zbog vojske, sumnje i tuđe reči koje su ih razdvojile. Suze, zakletve, pogrešne odluke — i život je nastavio dalje, ali srce nije.
Danas, živeći u Danskoj, Dina i dalje nosi u sebi tu neprežaljenu ljubav, dok je sudbina njenog voljenog odvela preko okeana, u Ameriku. I posle toliko godina, ona se vraća tim uspomenama kao da su juče bile — jer neke ljubavi nikada ne umiru, samo se pretvore u priču koju nosimo zauvek.
"Imala sam 17 godina, a moja tadašnja velika ljubav 20. Nakon spontanog upoznavanja, počeli smo da se zabavljamo. Ljubav je bila obostrana, voleli smo se i uživali u zajedničkim trenucima. Upoznao me je sa svojom porodicom, koja me uvek lepo primila kad bismo ih posećivali. Isto je bilo i sa mojom porodicom – zavoleli su ga, a i on njih", započinje Dina svoje pismo.
Zatim opisuje trenutak kada je morao u vojsku.
"Bio je to težak rastanak. Predložio mi je da se verimo, ali nisam pristala jer sam smatrala da se nismo dovoljno upoznali, što sam mu i rekla. Bio je tužan, ali me razumeo. Dopisivali smo se redovno i svako pismo sam čekala s nestrpljenjem", poverava se Dina.
Kobne lažne glasine
"Ne mogu opisati emocije koje bi me preplavile dok sam čitala njegova pisma – svaki put bih plakala. Povremeno bi dolazio na odsustvo, a na rastanku smo zajedno plakali i zaklinjali se na večnu ljubav. Sve je bilo kao u ljubavnim filmovima dok jedno njegovo pismo nije donelo veliko razočaranje. Napisao mi je: 'Prevarila si me.' Pisala sam mu da to nije istina i pitala ga otkud mu takva pomisao. Do danas ne znam ko mu je rekao tako nešto.
Rekao je da ga je neko obavestio da me video zagrljenu s nekim mladićem u gradu. Dani su prolazili u suzama i bolu. Kad se vratio iz vojske, moja mlađa sestra me pozvala da izađem, jer je on napolju čekao i želeo da pričamo.
Znam da je to bio trenutak o kojem sam sanjala i želela sam da me zamoli za oproštaj. Ali kroz suze sam govorila porodici da ne mogu da izađem. Imala sam svoj stav i držala ga se. Bolelo je do beskonačnosti. Sada znam da je to bio neki oblik ponosa. Kad je otišao, znala sam da je to zauvek", priznaje Dina.
Ona u Danskoj, on u Americi
"Godine moje tuge su prolazile. U firmi gde sam radila srela sam njegovu rođaku koja mi je rekla da se oženio. Praznina i bol u srcu su me gušili. Prolazilo je vreme, dobio je ćerku koju je nazvao po meni. Ja sam imala nekoliko kratkih veza, ali sam uvek mislila na njega i upoređivala ih s njim. Udala sam se za čoveka koji me je osvojio svojim lepim osobinama. Imali smo dva sina i živeli smo lepo, trudeći se da im pružimo ljubav i obrazovanje."
Tokom rata, njena porodica se preselila u Dansku.
"Otišli smo u Dansku, a moja nezaboravljena ljubav živi u Americi. Danas imam 64 godine i muž mi je preminuo pre tri godine. Godinu dana posle njegove smrti, poželela sam da stupim u kontakt sa bivšom ljubavi i javila sam mu se porukom."
Nema mesta za žaljenje
"Odgovorio mi je i rekao da želi da me pozove. Razgovarali smo i sada smo prijatelji na Fejsbuku. Dopisujemo se, a od njega ponekad dobijem pesme o našoj ljubavi. Moram priznati da sam pregledala njegove fotografije i objave koje je postavljao kroz godine i našla pesme koje govore o bivšoj ljubavi koja se ne zaboravlja. Poželela sam mu srećan život s porodicom. Duboko u srcu nosim tu ljubav, ali sudbina nije bila na našoj strani", završava svoje dirljivo pismo gospođa Dina.
(Moje vrijeme)