Jedna od najvećih misterija koja okružuje Uskršnje ostrvo (Rapa Nui) možda je konačno rešena. Naučnici su utvrdili ko je gradio ikonične kamene glave pre više od 900 godina.
Ranije su istraživači pretpostavljali da bi statue, teške između 12 i 80 tona, zahtevale udružene napore stotina radnika za izgradnju i pomeranje. Međutim, novi arheološki dokazi pokazuju da statue, poznate kao moai, nisu klesane od strane jedne moćne plemenske zajednice.
Umesto toga, svaki moai je klesao mali klan ili pojedinačna porodica, sa samo četiri do šest ljudi koji su radili na jednoj statui, što je bio neočekivan rezultat u odnosu na ranije razmatranje.
Svaki klan imao je svoj stil pravljenja
Koristeći novi 3D model glavnog kamenoloma moaija na ostrvu, arheolozi su identifikovali 30 jedinstvenih "radionica" gde su statue proizvođene. Istraživači su otkrili da je svaki klan izgleda imao svoj jedinstveni umetnički stil, specijalizovane tehnike i preferirane lokacije za klesanje, piše "Dejli mejl".
Glavni autor, profesor Karl Lipo sa Univerziteta Bingamton, kaže: "Vidimo odvojene radionice koje su zaista usklađene sa različitim klanovskim grupama koje intenzivno rade u svojim specifičnim oblastima. Grafikonski zaista možete videti iz konstrukcije da se ovde pravi serija statua, ovde druga serija statua, i da su postavljene jedne pored drugih."
Proizvodnja moaija na Uskršnjem ostrvu počela je oko 13. veka, kada su polinežanske zajednice počele da klešu sve veće spomenike. Do trenutka kada su prvi zapadni istraživači stigli u 18. veku, postojalo je skoro 1.000 statua raštrkanih po ostrvu, sa još mnogim nedovršenim unutar kamenoloma Rano Raraku.
Međutim, kako i zašto je ova ostrvska zajednica uložila tako ogromne resurse u izgradnju ovih spomenika, ostalo je misterija.
"Kamenolom je kao arheološki Diznilend," kaže profesor Lipo. "Uvek je bio riznica informacija i kulturnog nasleđa, ali je izuzetno slabo dokumentovan."
U novoj studiji, objavljenoj u časopisu "PLoS One", profesor Lipo i njegove kolege pokušali su da reše ovu zagonetku kreiranjem detaljne digitalne mape kamenoloma. Koristeći dron, istraživači su snimili oko 22.000 slika lokacije i spojili ih u jedinstveni 3D model koji svako može da istraži. Pored očuvanja lokacije za buduće studije, ova neverovatna mapa je takođe otkrila neke iznenađujuće detalje koji su ostali skriveni u prethodnim istraživanjima.
Profesor Lipo kaže: "Možete videti stvari koje niste mogli videti na zemlji. Možete videti vrhove i strane i sve vrste područja do kojih nikada ne biste mogli doći pešice."
Važno je da je ovo otkrilo koliko su zaista bile različite svaka od radionica.
Na primer, moai su obično klesani tako što bi se prvo doradili detalji lica pre nego što bi se obrisala glava i telo. Ali drugi su prvo klesali ceo blok pre nego što bi počeli sa licem, dok su neki radili bočno u litice.
Isto tako, neki moai nose jasne znakove jedinstvene umetničke vizije, uključujući i neke koji imaju izrazito ženstven izgled.
Čini se da su radionice bile podeljene prirodnim karakteristikama stene, a ne širokim geografskim područjima. Istraživači kažu da to pokazuje da pristup kamenolomu nije kontrolisala jedna vlast, već da su pojedinačne grupe međusobno pregovarale. Ovi nalazi osporavaju gledište da su veliki spomenici poput moaija dokaz postojanja velike, moćne hijerarhije koja je mobilisala mnogo ljudi na jednom projektu.
Ovo podržava sve veći broj dokaza da izgradnja i pomeranje moaija ne bi zahtevalo ni približno toliko rada koliko su raniji istraživači verovali.
Kako su starosedeoci uspeli da prenesu teške moaije?
Ranije se smatralo da su moai vučeni na leđima od kamenoloma do svojih konačnih pozicija, što bi zahtevalo ogroman napor. Ali u nedavnoj studiji, antropolozi su otkrili da su ljudi Rapa Nuija verovatno koristili konopce da ljuljaju statue u cik-cak obrascu. Pričvršćivanjem konopaca sa obe strane glave i povlačenjem napred-nazad, moai se mogu ljuljati s jedne strane na drugu i pomicati napred pokretom "hodanja".
Ova tehnika bi omogućila malim timovima ljudi da pomere ogromne moaie na velike udaljenosti sa relativno malo napora. Kamene glave su zatim pomerane duž posebno napravljenih "moai puteva", koji su povezivali kamenolom sa njihovom krajnjom destinacijom. Putevi su pravljeni da budu široki oko 4,5 metara sa konkavnim profilom, a istraživači su otkrili da je specifičan oblik ovih puteva pomogao da se statue stabilizuju i učinio ih verovatnijim klackanju napred.
Koristeći kombinaciju 3D modeliranja i eksperimenata u stvarnom životu, profesor Lipo i njegovi saradnici su prethodno otkrili da mogu "prošetati" moaija sa samo 18 ljudi. Ova metoda se pokazala toliko lakom da je ljudima bilo potrebno da vuku konopce samo jednom rukom nakon što bi ljuljanje počelo.
Ovo je dodatni dokaz da se proizvodnja moaija verovatno odvijala na malom nivou, sa samo nekoliko ljudi koji su bili potrebni u bilo kom trenutku.
Istraživači procenjuju da bi izrada jednog moaija zahtevala samo četiri do šest klesara i svega 10 do 20 dodatnih ljudi za nošenje zaliha i pomoć u proizvodnji alata i konopaca. Ovo ima smisla, jer politički antropolozi veruju da Rapa Nui nije bio politički ujedinjen, već se sastojao od mnogih malih i nezavisnih porodičnih grupa.
Profesor Lipo kaže: "Kada pogledamo sposobnost ljudi da pomere džinovske statue, ne treba mnogo ljudi da se to uradi. Tako da se zaista povezuju sve tačke između broja ljudi potrebnih za pomeranje statua, broja mesta, razmere u kojoj se vrši klesanje i razmere zajednica."