Telefon je zazvonio tačno u 15:40 časova.
Margaret Meknalti je sedela za svojim stolom na radnom mestu u časopisu „Trejdin tajms“, već skupljajući stvari da požuri kući. Njen sin Džejson je pozvao nekoliko minuta ranije - Ejmi se nije vratila iz škole. Margaretine ruke su drhtale dok je posezala za slušalicom, svaki živac u njenom telu je vrištao da nešto strašno nije u redu.
Onda je čula glas svoje ćerke.
„Kako je bilo na probnom upisu?“ upitala je Margaret, olakšanje je preplavilo.
„U redu“, rekla je Ejmi.
„Kako si?“
„Dobro“.
Reči su bile bezizražajne. Prazne. Ne brbljanje desetogodišnje devojčice koja je volela da priča, koja je svaki razgovor ispunjavala suncem i pričama o konjima i svojim prijateljima i šta se tog dana dogodilo u školi. Margaretinom stomaku se steglo. Nešto u tim jednorečnim odgovorima delovalo je pogrešno – očajnički, zastrašujuće pogrešno.
„To je bio poslednji put da sam razgovarala sa svojom ćerkom“, rekla je kasnije Margaret, glas joj se lomio decenijama nakon tog oktobarskog popodneva 1989. godine.
Ono što Margaret nije znala – ono što nije mogla znati – bilo je da Ejmi uopšte nije zvala od kuće. Stranac je stajao pored njene desetogodišnje ćerke, slušajući svaku reč, kontrolišući šta je govorila. Taj telefonski poziv mu je kupio dragoceno vreme da nestane sa Ejmi u sve bleđem dnevnom svetlu petka popodne u Bej Vilidžu, Ohajo.
Obećanje koje je namamilo dete
Ejmi Mihaljević je bila sve čemu roditelj može da se nada – bistra, ljubazna učenica petog razreda koja je volela životinje, posebno konje, i sanjala je da postane veterinarka. Imala je ravnu plavu kosu, smeđe oči i osmeh koji je obasjavao svaku sobu u koju bi ušla. Sa visinom od 1,28 metara i težinom od četrdeset kilograma, bila je sitna za svoje godine, ali neustrašiva duhom.
Takođe je bila oprezna prema odraslima – ljubazna, ali stidljiva, nijebila dete koje bi prilazilo strancima. Njen otac Mark ju je opisao kao „moćno dete“, koje je bilo aktivno i imalo je mnogo prijatelja.
To je ono što se sledeće dogodilo učinilo tako jezivim.
U danima pre 27. oktobra 1989. godine, Ejmi je dobijala telefonske pozive kod kuće od čoveka koga nije poznavala. Rekao joj je da radi sa njenom majkom. Znao je da je Margaret upravo dobila unapređenje u Trejdin Tajmsu. Znao je detalje o Ejminoj porodici koji su njegovu priču činili verodostojnom i pouzdanom.
Čovek je ponudio Ejmi: Naći će se sa njim u tržnom centru Bej Skver posle škole, a on će je odvesti u veći tržni centar da izabere poseban poklon za majku kako bi proslavila unapređenje. Dao bi joj četrdeset pet dolara za trošenje.
Ejmi je bila uzbuđena. Ispričala je nekoliko svojih prijatelja o tajnom šopingu. Nije videla nikakvu opasnost u tome. Zašto bi? Ovaj čovek je poznavao njenu majku. Znao je za unapređenje. Zvučao je ljubazno i velikodušno.
Popodne koje je sve promenilo
Petak, 27. oktobar 1989. godine, počeo je kao i svaki drugi jesenji dan u Bej Vilidžu, Ohajo - mirnom predgrađu na obali jezera Iri gde su deca slobodno vozila bicikle, gde su komšije pazile jedne na druge, gde se ništa zaista strašno nikada nije dogodilo. Grad nije tokom cele godine zabeležio nijedno ubistvo, nijedno silovanje, nijednu otmicu. Trebalo je da bude jedno od najbezbednijih mesta na Zemlji.
Ejmi je tog jutra nosila bledozelenu trenerku sa lavanda rubom. Spakovala je svoj teksas ranac sa crvenim papirima i crnim plastičnim kopčama. Unutra je bila crna kožna Bjuik fascikla koju joj je otac poklonio, ukrašena natpisom „Najbolji u klasi“ - poklon sa posla u Dženeral Motorsu. Nosila je svoje omiljene minđuše: sitne tirkizne konjske glave na zlatnim nitovima. Na nogama je imala karakteristične crne kožne čizme do članka sa vertikalnim redovima srebrnih klinova, prekrivene skočnim zglobom.
Poljubila je majku na rastanku i uputila se ka osnovnoj školi Bej, gde ju je posle časa čekao njen akva bicikl sa belom pletenom korpom.
U 15:00 časova, svedoci su videli Ejmi u tržnom centru Bej skver. Nekoliko njenih drugova iz razreda je primetilo kako razgovara sa belcem za koga se procenjuje da ima tridesetak godina, blizu berbernice. Delovala je udobno, bez straha. Prošetala je parkingom sa njim, ćaskajući. Niko nije video vozilo. Niko ju nije čuo kako plače u pomoć.
Tržni centar se nalazio direktno preko puta sedišta policije Bej Vilidža.
Otmica se dogodila usred bela dana, pred očima desetina ljudi, pravo ispred nosa organa reda. Bilo je smelo. Proračunato. Zastrašujuće dobro isplanirano.
U 15:14 časova, Ejmin trinaestogodišnji brat Džejson pozvao je njihovu majku. „Ejmi još nije kod kuće“, rekao je. Deca Mihaljevića su uvek zvala mamu odmah nakon što bi se vratila kući iz škole – svakog dana, bez izuzetka. Džejsonov alarm u roku od nekoliko minuta od očekivanog vremena Ejminog dolaska bio je prvi domino u onome što će postati najveća potraga za detetom u istoriji Ohaja.
Margaret mu je rekla da ne brine, da je Ejmi pomenula da se angažovala u horskoj grupi. Ali majčina intuicija je vrištala drugačije. „Bio je to osećaj“, kasnije će se prisetiti Margaret, „veoma loš osećaj“.
Zatim je usledio telefonski poziv - Ejmin glas je govorio da je dobro, odgovarajući odsečenim, jednorečnim odgovorima, toliko različitim od njene brbljive prirode.
Stručnjaci FBI-ja će kasnije sa sigurnošću utvrditi da je Ejmin otmičar stajao pored nje tokom tog poziva, govoreći joj tačno šta da kaže. Znao je da treba da pozove kući. Znao je porodičnu rutinu. Naterao ju je da laže sopstvenu majku kako bi sebi kupio vreme za bekstvo.
„To mu je kupilo sat vremena ili više“, rekao je detektiv Džim Tompkins, glavni istražitelj na slučaju od prvog dana. „To je bilo ključno.“
Kada je Margaret stigla kući u 16:30 i shvatila da Ejmi još uvek nemaa, odvezla se pravo do srednje škole Bej. Zgrada je bila zatvorena. Parking je bio prazan. Osim jednog vozila. Ejmin akva bicikl sa belom pletenom korpom stajao je sam na stalaku za bicikle, napušten.
„Odmah sam znala da je u pitanju nešto strašno“, rekla je Margaret, boreći se sa suzama decenijama kasnije. „Bilo mi je mučno, tresla sam se. Znala sam da se nešto strašno dogodilo Ejmi.“
Odvezla se direktno do policijske uprave Bej Vilidža i utrčala unutra.
Potraga koja je progutala zajednicu
Policajka Barbara Slepecki je odmah izvršila procenu koja je sve promenila. Uprkos odsustvu konkretnih dokaza o nelegalnoj igri, iako je Ejmi bila odsutna samo nekoliko sati, Slepecki je to klasifikovala kao otmicu deteta na licu mesta. Policija Bej Vilidža je odmah prešla na „punu akciju“.
Do 17:14, bilteni sa Ejminim potpunim opisom poslati su svakoj policijskoj upravi u regionu. Do 18:00, kada se Mark Mihaljević vratio kući sa posla predstavnika korisničke službe Dženeral Motorsa, već se formirala vojska dobrovoljaca.
„Rekli su mi da je samo... nestala“, prisetio se Mark, glas mu je bio odmeren i težak. „Policija je bila tamo, i pretražio sam celu kuću sa njima od vrha do dna.“
Prijatelji su mu se pridružili da pretraže jarugu koja se proteže od komšiluka do jezera Iri. „Prešli smo celu put, svaki centimetar, dozivajući je po imenu“, rekao je Mark. „Ejmi... Ejmi...“.
Do 19:00 časova, pre nego što je poslednja svetlost napustila oktobarsko nebo, počela je velika potraga. Bej Vilidž se transformisao u komandni centar. Dobrovoljci su preplavili policijsku stanicu baterijskim lampama, hranom, zalihama, čamcima za skeniranje obale jezera i psima za pretragu šume.
Tiha policijska stanica u predgrađu postala je nervni centar očajničke nade. Dobrovoljci koji nikada nisu upoznali Ejmi nudili su sve što su imali.
Hauard Kimbal, dugogodišnji stanovnik Bej Vilidža, pojavio se kao blagi komandant onoga što će se nazvati „Ejmina vojska“. „Štamparija je donirala sav štamparski rad i insistirala da nikada ne pomenemo njihovo ime“, prisetio se Kimbal. „Avio-kompanije, TV stanice, restorani – tražili smo papir, i toliko ga je stiglo u jednom danu da smo morali da ga prenesemo u vatrogasnu stanicu.“
Prva noć je prošla u agoniji. Svi su znali statistiku: šanse za preživljavanje otetog deteta padaju posle prvih šest sati.
Subotnje ujutro, 28. oktobra, manje od četrnaest sati nakon što je Ejmi nestala, FBI se pridružio istrazi. Specijalni agent Dik Ren je živeo u Bej Vilidžu. Imao je decu Ejminih godina. Kupovao je u Bej Skveru. Kada je komšija tog jutra pozvao sa vešću, Ren je odmah shvatio kakva se noćna mora odvija u njegovoj zajednici.
Dok su Ren i Tompkins obilazili komšiluk, bliski Ejmin prijatelj je pružio informacije koje su sve promenile. Ejmi nije slučajno oteta. Čovek koji ju je odveo zvao ju je više puta kod kuće. Znao je njen broj telefona. Znao je gde živi. Znao je intimne detalje o njenoj porodici.
Telefonom ju je pripremao, stičući njeno poverenje malo po malo, sve dok se nije osećala bezbedno da ga sastane nasamo.
„Ovo nije bio neki mentalno zaostali čovek koji je počinio impulsivan zločin“, shvatili su istražitelji. „Ovo je bilo stvorenje koje je odvojilo vreme, smislilo plan i uživalo u detaljima zverstva.“
Leci sa Ejminom slikom prekrili su region - stotine lokacija do podneva, hiljade do zalaska sunca. Potraga se proširila na tri države. Stručnjaci FBI-ja za profajlere doleteli su iz Kvantika. Stanovnici Bej Vilidža su napustili sve u svom životu da bi tražili jednu malu devojčicu.
Napori zajednice bili su toliko ogromni da se nisu mogli opisati. Restorani su donirali hranu. Avio-kompanije su obezbeđivale besplatan prevoz za timove za pretragu. Televizijske stanice su emitovale Ejmino lice 24 sata dnevno. Dva miliona postera je na kraju kružilo kroz svih pedeset država, pa čak i u Evropi i Australiji.
Savezne, državne, okružne i lokalne snage reda zabeležile su više od 60.000 službenih sati – i još hiljade van radnog vremena. Istražitelji su obavili 20.000 intervjua. Pratili su 8.000 tragova. Istražili su 120 potencijalnih osumnjičenih.
Sto pet dana, potraga je nastavljena neumornim intenzitetom. Ali Ejmi nikada nije došla kući.
Polje u okrugu Ašland
U tmurnom sivom jutru 8. februara 1990. godine, Dženet Sibold je trčala duž Okružnog puta 1181 u ruralnom okrugu Ašland, oko osamdeset kilometara od Bej Vilidža. Put je bio tih, pust - onakav gde biste mogli da vozite kilometrima, a da ne vidite ni dušu.
Zaustavila se u mestu. Mala figura u bledozelenoj trenerci ležala je licem nadole u korovu pored puta.
Sibold je pretrčala četvrt milje do najbliže seoske kuće i zakucala na vrata. Šerifi okruga Ašland su odgovorili na poziv 911 u 7:30 ujutru. Mesecima su bili u pripravnosti, znajući da ova strašna mogućnost postoji. Obezbedili su mesto događaja i odmah pozvali FBI.
Specijalni agenti Ren i Tompkins otišli su u kuću Mihaljevića sa šefom policije Bej Vilidža Garoom i sveštenikom Tomom Madenom. „Bilo mi je užasno što sam morao to da uradim“, tiho je rekao Ren. „Mediji su već bili tamo.“
Herojski napor Ejmine vojske završio se na tom pustom polju.
Islednik okruga Kajahoga, Elizabet Balradž, utvrdila je da je Ejmi ubijena ubrzo nakon otmice, verovatno u roku od nekoliko dana. Pojela je barem jedan obrok dok je bila u zatočeništvu, možda i više. Njena smrt je bila brutalna, ali brza - snažan udarac u glavu, zatim dva uboda nožem u vrat.
Pronađena je u istoj bledozelenoj trenerci koju je nosila 27. oktobra. Ali njene crne kožne čizme do članka sa srebrnim klinovima su nestale. Njen teksas ranac je nestao. Fascikla „Najbolji u klasi“ sa Bjuika od njenog oca je nestala. Njene tirkizne minđuše u obliku konjske glave su uklonjene.
Stručnjaci FBI-ja veruju da su ovi predmeti bili trofeji - uspomene po kojima je ubica želeo da je se seća.
Na oko trista metara od Ejminog tela, istražitelji su pronašli bež ćebe i domaću zavesu boje avokada, napravljenu od nečega što je izgledalo kao prekrivač ili jorgan. Zavesa je imala karakteristične gornje trake i izgledala je kao da je ručno rađena. Ejmino telo je bilo umotano u ove predmete.
Mikroskopska analiza je otkrila nešto ključno: pseće dlake na zavesi i ćebetu odgovarale su Ejminom psu. Dlake su se prenele kada je bila umotana u materijale, što potvrđuje da ovi predmeti potiču sa mesta zločina i da su korišćeni za transport njenog tela.
Dodatnim forenzičkim testiranjem pronađena su mikroskopska vlakna na Ejminoj odeći koja se mogu pratiti do automobilskog tepiha boje kamile iz vozila Dženeral motorsa proizvedenih između 1975. i 1978. godine.
Ubica je dobro poznavao Bej Vilidž. Tačno je znao gde da pronađe Ejmi. Takođe je poznavao okrug Ašland - poznavao je taj usamljeni deo Okružnog puta 1181, znao je da može da baci njeno telo odmah preko plitkog grebena i da očekuje da će ostati neotkriveno nedeljama ili mesecima.
„Ovo nije bilo slučajno“, objasnio je nadzorni specijalni agent FBI-ja Vejn Lord. „Kada se rešavate nečega što bi vam moglo uništiti ceo život, bićete oprezni. On je znao tu lokaciju.“
Tri decenije slomljenog srca
Mark i Margaret Mihaljević su se razveli manje od dve godine nakon Ejmine smrti. „Da, to je igralo ulogu“, tiho je priznala Margaret. „Nije bila jedina stvar, ali je učinila...“ Glas joj je zamro. „Bilo nam je teško oboma.“
Ejmi je sahranjena blizu Markovih roditelja u Milvokiju. Jednostavan spomenik stoji na imanju gradske kuće Bej Vilidža, kupljen putem prikupljanja sredstava kao počast devojčici koja je toliko značila mnogima.
„Često ga posećujem“, rekla je Margaret. „Do danas ljudi ostavljaju cveće, poruke i plišane životinje. Ona je volela svoje plišane životinje.“
Ejmin brat Džejson je diplomirao na Državnom univerzitetu Kent i oženio se, posvetivši svoj život pomaganju deci u ruralnim područjima. Mark se ponovo oženio godinama kasnije. Margaret je ostala sama, njen život je zauvek obeležen tim oktobarskim popodnevom kada je njena ćerka pozvala da kaže da je dobro.