„Prestani više da plačeš, Milice!“ povikao sam, glas mi je drhtao, a ruke su mi bile hladne i znojave. Sat je pokazivao 2:47 posle ponoći. Jelena je sedela na ivici kreveta, bleda, sa podočnjacima koji su svedočili o nedeljama nespavanja. Milica je vrištala iz sveg glasa, kao da joj je ceo svet stao na grudi. U tom trenutku, osećao sam se kao stranac u sopstvenoj kući.
„Marko, molim te, pokušaj da je umiriš… Ja više ne mogu,“ prošaptala je Jelena, glasom koji je bio na ivici suza. Pogledao sam je, ali nisam imao snage ni da je zagrlim ni da joj kažem da će sve biti u redu. Nisam znao kako.
U poslednjih nekoliko meseci, sve se promenilo. Milica se porodila pre sedam meseci i od tada ništa nije bilo isto. Jelena je postala tiha, povučena, često bi satima gledala kroz prozor ili plakala bez razloga. Ja sam radio po ceo dan u banci, vraćao se kući kasno i osećao se kao gost u sopstvenom životu. Nismo više razgovarali kao pre. Samo tišina i povremeni trzaji besa ili očaja.
Te noći, dok sam ljuljao Milicu u naručju, osetio sam kako mi se zidovi približavaju. „Ne mogu više ovako,“ promrmljao sam sebi. Jelena me je pogledala, oči su joj bile crvene. „Možda bi trebalo da odemo kod moje mame u Niš na neko vreme… Možda će nam tamo biti lakše,“ rekla je tiho.
„Možda je to najbolje,“ odgovorio sam, iako me je ta pomisao bolela više nego što sam želeo da priznam. Osećao sam se kao da gubim porodicu, ali nisam znao kako da ih zadržim.
Sutradan smo spakovali stvari. Jelena je ćutala dok je pakovala Milicine stvari u malu torbu sa medvedićima. Ja sam stajao na vratima i gledao ih kao da ih poslednji put vidim. „Zvaću te čim stignemo,“ rekla je Jelena, izbegavajući moj pogled.
Stan je nakon njihovog odlaska bio sablasno tih. Prvi put posle mnogo meseci mogao sam da spavam celu noć, ali taj san bio je težak i siv. Dani su prolazili sporo. Radio sam još više, vraćao se kući kasno i gledao stare slike na telefonu. Milica se smeje na jednoj od njih, Jelena je drži u naručju i gleda me s ljubavlju koju više nisam prepoznavao.
Jedne večeri, dok sam sedeo za stolom sa čašom rakije, zazvonio je telefon. „Marko?“ bio je to Jelenin glas, tih i nesiguran. „Mama kaže da bi trebalo da pričamo… O svemu. O meni. O tebi. O nama.“
„Jelena… Nedostajete mi obe,“ rekao sam iskreno prvi put posle dugo vremena.
„I ti nama… Ali ja nisam dobro, Marko. Mislim da imam depresiju. Mama mi pomaže, ali treba mi pomoć stručnjaka. Nisam to htela da priznam sebi… ni tebi.“
Tišina s druge strane linije bila je teža od bilo kakve svađe koju smo ikada imali.
„Jelena… Žao mi je što nisam video koliko ti je teško. Bio sam sebičan… Plašio sam se svega ovoga.“
„I ja sam se plašila. Ali možda možemo zajedno kroz ovo? Ako želiš…“
Te reči su mi dale nadu koju nisam osećao mesecima.
Sledećih nedelja počeli smo da razgovaramo iskreno, bez skrivanja iza svakodnevnih obaveza ili lažnih osmeha. Jelena je krenula kod psihologa u Nišu, a ja sam odlazio vikendom kod njih. Prvi susret bio je težak – Milica me nije prepoznala odmah, Jelena je bila umorna ali odlučna.
Jedne večeri sedeli smo svi zajedno u dnevnoj sobi njene majke. „Marko, znaš… Nije sramota tražiti pomoć,“ rekla mi je Jelenina mama, gospođa Ljubica. „Svi mi ponekad puknemo pod pritiskom života. Bitno je šta radimo posle toga.“ Pogledao sam Jelenu i prvi put video tračak one žene u koju sam se zaljubio.
Počeli smo polako da gradimo poverenje iznova. Pričali smo o svemu – o strahu od roditeljstva, o pritisku koji nam nameće društvo da budemo savršeni roditelji i supružnici, o tome kako nas niko nije naučio kako da budemo ranjivi jedno pred drugim.
Jednog vikenda Jelena mi je rekla: „Hoću da pokušamo ponovo – ali polako. Da budemo porodica koja ne beži od problema nego ih rešava zajedno.“ Pristao sam bez razmišljanja.
Vratili su se u Beograd posle tri meseca. Nije bilo lako – bilo je dana kada smo oboje želeli da odustanemo. Ali sada smo znali da možemo da pričamo o svemu, čak i kada boli.
Danas, godinu dana kasnije, Milica trči po stanu i smeje se iz sveg glasa. Jelena radi pola radnog vremena i nastavlja terapiju. Ja sam naučio da slušam – ne samo reči već i tišinu između njih.
Ponekad se setim one noći kada je tišina vrištala jače od bilo kakvog plača. Da li bih danas imao hrabrosti da donesem istu odluku? Da li smo svi mi spremni da priznamo sebi kada nam treba pomoć – ili čekamo dok ne bude prekasno?