"Opet si kupila loš paradajz! Koliko puta ti moram reći da paradajz treba kupovati na pjaci, nikako u prodavnici“, rekao je Viktor ne podižući glavu sa tanjira.
Nadežda je stavila lonac supe na sto i sela preko puta njega. Trideset dve godine braka su je naučile da ne reaguje na takve komentare. Jednostavno ih je ignorisala, kao zvuk kiše ispred prozora.
"Na pijaci je dvostruko skuplje", odgovorila je mirno.
"Ali je ukusan! Da li ti to štediš na nama?"
Njena svekrva, Antonina, koja je živela sa njima poslednjih pet godina, umeša se sa sofe:
"Tačno. U naše vreme, domaćice su znale kako da pravilno rasporede novac. Nisu samo bilo šta stavljale na sto."
Nadežda je ustala i počela da pere sudove. Paradajz je nestao, što je značilo da je bio sasvim jestiv. Viktor je jednostavno voleo da kritikuje. To je bio njegov oblik komunikacije.
Njihov sin, Maksim, došao je uveče sa svojom devojkom. Visoka plavuša u kratkoj haljini, koja je prezrivo gledala po njihovom trosobnom stanu.
"Mama, Veronika i ja smo odlučili da se venčamo."
"Konačno", Nadežda je obrisala ruke o kecelju i pružila ruku devojci.
Veronika ju je s gađenjem slegnula vrhovima prstiju. Kasnije te večeri devojka joj se obratila prvi put za čitavo to veče:
"Maks mi je rekao da imate vikendicu? Gde je?"
"Tu, nedaleko..." započela je Nadežda.
"Koliko zemlje ima oko nje?"
"6 ari".
Veronika je frknula.
"Razumem. Maks, rekao si da tvoji roditelji poseduju određenu imovinu."
"Pa, poseduju!“ zbuni se sin.
"Šest ari nije imovina, to je bašta sa povrćem."
Nadežda je osetila trzaj u sebi. Nasledila je ti "baštu" od roditelja. Tamo su gajili jagode, paradajz i krastavce. Hranili su porodicu džemom cele zime.
„Izvini, mama, Veronika nije htela to da kaže“, požurio je sin.
„Upravo to sam htela da kažem“, odbrusi devojka. „Imam dvadeset tri godine, neću da kopam po zemlji. Kad se venčamo, prodaćeš tu vikendicu, pa ćeš pare uložiti u hipoteku. Pa šta? Svakako će ti biti teško da radiš baštu tamo u tim godinama.“
Viktor, koji nikada nije mogao da odoli svom sinu, klimnu glavom:
„U osnovi, ima smisla. Nađa, i sama si se žalila da te leđa bole posle plevljenja.“
„Odlično“, Veronika je izvadila telefon. „Onda imamo dogovor. Planiramo venčanje za jun, tako da možete da odlučite o prodaji do maja.“
Otišli su, a Nadežda je sedela u kuhinji i gledala kroz prozor. Čitav njen život je prošao iza tog prozora. Ovde je rodila sina, negovala ga dok je bio bolestan, gubila san noću i štedela na sebi kako bi Maksim mogao imati sve.
„Šta sediš tamo?“ zavirila je svekrva. „Moramo da spremimo večeru. Ili misliš da treba da gladujem u svojim godinama?“
Nešto u Nadeždi je kliknulo. Kao prekidač. Jednostavno i konačno.
"Antonina, vi ste apsolutno zdravi. Zašto bih vas ja hranila?," rekla je sasvim mirno.
Svekrva je otvorila usta, ali nije ispustila ni glasa. Ovo se nikada ranije nije desilo. Svih ovih godina, Nadežda se nikada nije protivila.
„I u svakom slučaju“, nastavila je Nadežda, kao da je pukla brana, „imaš stan. Jednosoban stan, ali tvoj. Dakle, od sutra ćeš živeti tamo.“
„Jesi li potpuno sišla s uma?!“ svekrva se prenula. „Viktore!“
Ali iz nekog razloga, Viktor je ćutao. Sedeo je za stolom i gledao ženu kao da je vidi prvi put.
Sledećeg dana, Nadežda je pozvala agenta za nekretnine i stavila vikendicu na prodaju. Bila joj je poklonjena; njen muž nije imao pravo na nju. Nedelju dana kasnije, kupci su pronađeni. Novac je uplatila na poseban račun, dostupan samo njoj.
„Mama, dogovorili smo se nešto!“, ogorčeno reče Maksim.
- Ne, vi ste pričali nešto, a mene niko ništa nije pitao.
- Ali nam treba novac za stan!
„Maksime imaš dvadeset šest godina“, Nadežda je mirno srknula čaj. „Radiš kao inženjer već tri godine, imaš dobru paltu. Uštedi, uzmi kredit, kupi stan i ženi se ako hoćeš.“
„Pa ti mene ne voliš!“, izjavio je sin rečenicu koja je do tada uvek savršeno palila.
„Volim te. Ali voleti te ne znači rešiti sve tvoje probleme umesto tebe. Pogotovo što Veronika još nije ni postala moja snaja, a već zahteva da prodam svoju imovinu.“
Sin je zalupio vrata. Nadežda se nije ni trznula.
Svekrva je otišla nedelju dana kasnije. Tri dana je u kući vladala smrtna tišina. Muž je bio namrgođen, ali se nije žalio. Očigledno je shvatio da je njegova žena ozbiljna.
„Upisala sam se na kurs poslastičarstva“, rekla je jednog dana za večerom.
Viktor se zagrcnuo.
- Za šta?
— Zato što volim kuvanje. I želim da se time bavim profesionalno.
- Imaš preko pedeset godina!
- I šta?
„Pa...“ Viktor je očigledno bio zbunjen. „Ljudi u tim godinama planiraju da se penzionišu, a ne da uče novu profesiju.“
„Još imam osam godina do penzije. Imaću vremena da učim i izgradim bazu klijenata.“
- Kome trebaju tvoji kolači?
- Pa videćemo.
Kursevi su bili zanimljivi. Nadežda se osećala kao da se vratila dvadeset godina unazad. Naučila je recepte napamet, savladala tehnike ukrašavanja i eksperimentisala sa kremovima. Instruktorka, mlada žena po imenu Ana, pohvalila je njen rad.
„Nadežda, vi imate pravi talenat! Jeste li sigurna da se ovim niste ranije profesionalno bavili?“
„Kuvala sam samo za porodicu“, osmehnula se Nadežda.
Prva porudžbina je stigla mesec dana kasnije. Koleginica sa posla ju je zamolila da napravi tortu za rođendan njene ćerke. Bila je na tri sprata, sa fondanom i figuricama princeza. Kada je Nađa donela gotovu tortu na posao, u odeljenju se okupila gomila ljudi.
- Ovo je umetničko delo!
- Nađa, koliko naplaćuješ za ovo?
- Moraš da napraviš tortu za venčanje mog sina.
Porudžbine su stalno stizale. Nadežda je vredno radila uveče i vikendom. Bila je umorna, ali to je bio prijatan umor — ne od rutine, već od nečega što je volela. Novac je stavljala na stranu na isti račun gde je čuvala i prihod od prodaje svoje vikendice.
Maksim se pojavio mesec dana kasnije. Bez Veronike.
— Razišli smo se.
„Šteta“, lagala je Nadežda.
„Ne, nije šteta. Ispostavilo se da je...“ oklevao je, „nije onakva osoba kakvu sam je smatrao.“
- Jasno je.
- Mama, oprosti mi. Bio sam sebičan.
Nadežda je pogledala sina. Zaista je izgledao pokajano. Zrelo, možda.
- Opraštam ti. Da li bi želeo čaj?
Sedeli su u kuhinji, a Maksim im je pričao kako je Veronika tražila od njega sve više i više novca, kako ga optužuje da je siromašan, kako ga poredi sa svojim bivšim momcima. Onda je slučajno video SMS poruku u kojoj ga je ismevala sa prijateljima, razgovarajući o tome kako će „naći budalu da kupi stan“.
„Znaš šta je najneugodnije?“, rekao je. „Zaista sam bio budala. Mislio sam da žena treba da bude lepa i da ništa drugo nije važno. A ti... Mama, žao mi je, ali nikada nisam cenio ono što si učinila za nas.“
„Zato što sam dozvolila da budem potcenjena“, mirno je odgovorila Nadežda. „I moja je krivica.“
Viktor se menjao sporije. Ali se jeste promenio. Prvo, prestao je da kritikuje hranu. Zatim je počeo sam da pere sudove uveče. I jednog dana, došao je kući s posla i ćutke joj je pružio buket cveća.
„Šta je ovo?“, upita Nadežda iznenađeno.
— Baš tako. Nisam ti dugo poklonio cveće.
- Oko dvadeset pet godina, da budem precizna.
Viktor je skrušeno spustio pogled.
- Očigledno sam loš muž.
Nadežda je razmišljala o tome.
— Nisi loš, ali nisi ni najbolji. Negde u sredini. Navikla sam da trpim.
- A ti... hoćeš li mi oprostiti?
- Za šta?
„Zato što sam te trideset dve godine uzimao zdravo za gotovo. Zato što te nisam cenio. Zato što nisam primetio koliko si bila umorna. Zato što sam dozvolio majci da te povredi.“
Nadežda je pogledala svog muža. Ćelavog, sa stomakom, u staroj majici. Ali u njegovim očima je bilo nešto što nije videla godinama - iskrenost.
— Oprostiću ti ako počneš da se menjaš. Zaista, ne samo na nedelju dana.
- Pokušaću.
Šest meseci kasnije, Nadežda je dala otkaz i otvorila svoju malu poslastičarnicu. Dobijala je toliko porudžbina da jedva da je mogla da ih ispuni. Zaposlila je pomoćnicu, mladu ženu po imenu Olja, koja je upravo završila kulinarsku školu.
„Nadežda“, rekla je Olja diveći se, „mogla bi samo da sediš kod kuće i gledaš TV serije. Zašto ti je potrebna sva ta frka u tvojim godinama?“
„U kojim godinama?“ Nadežda se nasmejala. „Imam pedeset tri godine, a ne osamdeset tri. Konačno živim, ne samo postojim. Osećaš li razliku?“
Svekrva se pojavila pre Nove godine.
„Nađa, mogu li doći kod tebe za praznike?“ upitala je tužno.
Nadežda je pogledala ženu koja joj je godinama trovala život. I shvatila je da nema besa. Bio je samo mir, pa čak i nešto slično sažaljenju.
— Da, možeš. Ali kao gost. Sa svojim poklonima i ponudom da pomogneš u kuhinji.
„Naravno, naravno!“ Antonina je klimnu glavom.
Ona se zaista promenila. Pomagala je sa salatama, nije kritikovala, čak je i hvalila tortu koju je Nadežda ispekla za praznik.
„Nađa, mogu li da te pitam nešto?“ rekla je tiho jedne večeri dok su muškarci gledali fudbal. „Kako si... kako si odlučila da sve promeniš?“
Nadežda je spustila nož kojim je ljuštila jabuke.
„Znate, kada sam shvatila da se prema meni postupa kao prema neplaćenoj sluškinji koja ne može ništa da kaže, shvatila sam: moja je krivica. Dozvolila sam sebi da se tako postupa sa mnom. Trpela sam, ćutala sam, popustila sam. A onda sam shvatila: ili ću sada ustati i početi da živim svoj život na svoj način, ili ću umreti kao sluškinja.“
„I nisi se plašila da će Viktor otići? Da će se sin okrenuti protiv tebe?“
„Bilo me je strah. Ali još više sam se plašila da ostanem ista. I znate šta? Kada sam prestala da se savijam, počeli su da me poštuju. Ne odmah, ali jesu.“
Svekrva je zamišljeno klimnula glavom.
„I ja sam se celog života savijala. Pred mužem, pred sinom... A kada si me izbacila, shvatila sam — prvi put u životu, moram da naučim da se brinem o sebi. Bilo je strašno, ali...“ zastala je, „ali sada vidim da si bila u pravu.“
Na Nadeždin rođendan u proleće, cela porodica se okupila oko stola. Maksim je doveo novu devojku — skromnu, prijatnu ženu koja je pomogla u postavljanju stola. Viktor je doneo ogroman buket. Njena svekrva je ispekla pitu.
„Mama“, rekao je Maksim, podižući čašu, „želim da kažem, ti si najkul žena koju poznajem. Hvala ti što si me naučila ne samo da uzimam, već i da dajem.“
„Za mamu“, složio se Viktor. „Zato što mi je pokazala da nikad nije kasno da počneš da živiš.“
Nadežda ih je pogledala i osmehnula se. Ne, život nije postao savršen. Viktor bi ponekad izgubio živce, njihov sin bi zaboravio da pozove, a svekrva je i dalje bila sarkastična. Ali sada je to bio normalan ljudski odnos, a ne jednostrana eksploatacija.
I što je najvažnije, više nije bila ona krotka žena koju je mogao da maltretira bilo ko. Postala je ona sama. Konačno.
I to je bio najbolji poklon koji je mogla sebi dati.