„Ne laži, mama! Znam šta si uradila!“ Milicin glas je odjeknuo kroz stan kao grom. Stajala sam nasred dnevne sobe, držeći šolju kafe koja mi se tresla u ruci. Pogledala sam u nju, u te oči koje sam toliko puta ljubila dok je bila mala, i nisam mogla da verujem šta čujem.
„Milice, dušo, ne znam o čemu pričaš…“
„Nemoj da se praviš luda! Svi već znaju! Tata zna, baka zna, cela porodica priča o tome!“
Osećala sam kako mi se noge tresu. Srce mi je tuklo kao ludo. Nisam imala pojma šta se dešava. Pre samo nekoliko dana slavili smo njen rođendan, smejali se, grlili. A sada… sada me gleda kao stranca.
Sve je počelo tog jutra kada je moj muž, Dragan, došao s posla ranije nego obično. Bio je bled, ćutljiv, izbegavao mi pogled. Osetila sam da nešto nije u redu, ali nisam želela da zapitkujem. Uveče je Milica došla kući uplakana. Zatvorila se u sobu i nije želela da razgovara ni sa kim. Pomislila sam da je nešto u školi, možda ljubavni problemi. Nisam ni slutila da će sledećeg dana cela kuća biti na nogama zbog mene.
Dragan me je pogledao preko stola dok smo doručkovali.
„Ljiljana, moramo da razgovaramo.“
„O čemu?“
„Milica kaže da si joj uzela novac iz kasice. Da si lagala da bi ga potrošila na sebe.“
Zanemela sam. Novac iz kasice? Nikada ne bih uzela ni dinar od svog deteta! Pogotovo ne iza njenih leđa.
„Dragane, kunem ti se, to nije istina! Nikada ne bih…“
Ali on me je prekinuo podizanjem ruke.
„Milica nema razloga da laže. Rekla je da te je videla kako preturaš po njenoj sobi.“
Pogledala sam ga u neverici. Da li je moguće da mi ni muž ne veruje?
Tog dana počeo je moj pakao. Milica nije želela da razgovara sa mnom. Dragan je bio hladan i distanciran. Moja svekrva, Radmila, zvala me je telefonom i rekla: „Sram te bilo! Kako možeš tako nešto da uradiš detetu?“
Pokušavala sam da objasnim svima da nisam kriva. Da nikada ne bih povredila Milicu. Ali niko nije želeo da me sluša. Komšije su počele da me gledaju ispod oka. U prodavnici su šaputali iza mojih leđa.
Nedelje su prolazile. Milica je prestala da mi govori „mama“. Zvala me je Ljiljana. Dragan je sve češće ostajao na poslu do kasno. Počela sam da sumnjam da ima nekoga drugog.
Jedne večeri, dok sam sedela sama u kuhinji i plakala, došla je moja sestra Jelena.
„Ljiljo, moraš nešto da uradiš. Ne možeš ovako da živiš.“
„Šta da radim? Da priznam nešto što nisam uradila? Da molim za oproštaj za tuđu laž?“
Jelena me je zagrlila.
„Znam te ceo život. Znam da nisi kriva. Ali moraš da saznaš zašto Milica laže. Neko joj puni glavu.“
Te reči su mi odzvanjale u glavi danima. Počela sam da pratim šta se dešava u kući. Primetila sam da Radmila često dolazi dok mene nema. Da šapuće sa Milicom po ćoškovima.
Jednog dana sam slučajno čula njihov razgovor.
„Ne brini, dušo, mama će otići kad-tad. Tata će biti srećniji bez nje. Samo budi hrabra i drži se svoje priče.“
Osetila sam kako mi se svet ruši pod nogama. Moja svekrva manipuliše mojim detetom protiv mene! Sve zbog toga što me nikada nije volela i želela je da Dragan bude sa nekom drugom ženom koju je ona izabrala.
Pokušala sam da razgovaram sa Draganom.
„Draganče, molim te, otvori oči! Tvoja majka okreće Milicu protiv mene!“
On me je pogledao umorno.
„Dosta više s tim tvojim paranojama, Ljiljana! Milica je dete, ne zna ni sama šta priča! Ali ti… ti si odrasla žena i treba da snosiš odgovornost za svoje postupke!“
Te noći sam spakovala nekoliko stvari i otišla kod Jelene. Nisam imala snage više da se borim protiv svih.
Meseci su prolazili u tišini i samoći. Povremeno bih videla Milicu na ulici – prolazila bi pored mene kao pored stranca. Srce mi se kidalo svaki put kad bih pomislila na nju kao na onu malu devojčicu koja me zvala „mama“ i tražila zagrljaj pred spavanje.
Jelena mi je bila jedina podrška.
„Ljiljo, moraš da nastaviš dalje. Ne možeš zauvek čekati da ti oproste za nešto što nisi uradila.“
Ali kako? Kako nastaviti dalje kad ti sopstveno dete okrene leđa?
Godinu dana kasnije stiglo mi je pismo od Milice.
„Draga Ljiljana,
Žao mi je zbog svega što se desilo. Sada znam istinu – baka mi je priznala šta je uradila i zašto me je nagovorila da slažem. Bila sam dete i nisam znala bolje. Nadam se da ćeš mi jednog dana oprostiti.
Milica“
Plakala sam satima držeći to pismo u rukama. Osećala sam olakšanje, ali i gorčinu – toliko izgubljenih godina, toliko bola zbog jedne laži.
Danas živim sama u malom stanu na Novom Beogradu. Povremeno se čujem sa Milicom – još uvek nismo uspele potpuno da obnovimo odnos, ali bar postoji nada.
Ponekad se pitam: Da li porodica može preživeti izdaju? Da li ljubav može pobediti laž? I koliko puta čovek može oprostiti pre nego što potpuno izgubi sebe?