„Lošeg zdravlja telesnog, zdrave pameti i svojom voljom pišem ovaj tekst koji treba da posluži bližnjim kao pravno važeći testament i želje koje bi bile bogougodne učiniti u slučaju moje prerane smrti, ma kad ona bila”, tako započinje testament Ivica Vdović Vd, muzičar, bubnjar, pionir novog talasa i čovek čiji je život bio isprepletan sa najburnijim godinama jugoslovenske rok scene.
Početak devedesetih doneo je raspad države, društva i muzičke scene koja je samo deceniju ranije stvarala istoriju.
Godine 1992, dok su političke tenzije rušile veze među gradovima i ljudima, muzičari su se našli na suprotnim stranama realnosti koju nisu sami birali.
U Beogradu je nastao projekat „Rimtutituki”, kratkotrajan ali snažan antiratni odgovor generacije koja je muziku doživljavala kao oružje protiv nasilja.
Bend je bio sastavljen od članova Ekatarine Druge, Električnog orgazma i Partibrejkersa – Cane, Anton, Gile, Goran Čavajda i bubnjar Borko Petrović.
Njihova poruka “Slušaj vamo” bila je poziv na razum u vremenu kada ga je najmanje bilo.
U isto vreme, daleko od Beograda koji je nekada voleo, Jure Stublić je u Zagrebu pevao pesmu „E, moj druže, beogradski” – simbole vremena kada je svaka reč odjekivala kao razdvajanje.
A dok se scena urušavala, jedan od njenih najvažnijih stvaralaca – Ivica Vdović Vd – vodio je svoju najtežu i najtišu bitku.
Vdova tiha agonija
Ivica Vdović je sredinom 1992. bio teško bolestan. Bolest ga je menjala fizički i psihički, ali oni koji su ga poznavali tvrde da je do poslednjeg dana ostao isti: blag, nežan, duboko muzikalno biće koje je stvaralo ritam jedne generacije.
Muzički kritičar i istoričar rokenrola Moma Rajin osetio je nadolazeću tragediju:
„Vda sam od sredine osamdesetih sreo svega još dva-tri puta. Pričali smo, sećali se prošlih vremena. Primetio sam da se menja fizički. On je imao tu izvanrednu muzičku sposobnost, razumeo je muziku, znao je kako nešto avangardno može i treba da zvuči. Zašto tako pitomo biće stiže takva sudbina, to je teško objasniti...”
Vd je nosio teret zavisnosti, bolesti i života koji je prebrzo sagoreo svoje najbolje godine.
Iako u javnosti tih, povučen i nenametljiv, u muzici je bio pokretačka snaga – prvo kao bubnjar Šarlo Akrobate, a potom kao osnivač i prvi bubnjar Ekatarine Velike.
Smrt koja je odjeknula više nego posljednji ritam
Ivica Vdović je preminuo 23. septembra 1992. godine na Infektivnoj klinici u Beogradu. Imao je samo 35 godina.
Njegova smrt bila je tihi, ali duboki rez kroz jugoslovensku alternativnu kulturu.
Nisu ga ispratile pompe, ni kamere, ni mediji – ali jesu generacije koje su rasle uz zvuke Šarla Akrobate i EKV-a.
Porodica je dobila brojne telegrama saučešća, ali jedan je posebno odjeknuo: poslao ga je Dušan Dejanović, bubnjar koji je posle Vda svirao u EKV-u.
Njegova sudbina bila je jednako tragična – i on je, osam godina kasnije, preminuo od posledica heroina.
Testament kao poslednja opomena
Vdov testament, napisan jednostavno i iskreno, otkriva čoveka svesnog svoje sudbine, ali i odgovornog prema bližnjima.
Nije pisao s gorčinom, već sa željom da ostavi red, smirenost i svoje poslednje želje kao trag.
Njegove reči danas zvuče kao opomena, molitva i sećanje:
„Draga tetka Branka,
Juče sam saznao da je Ivan napustio ovaj surovi svet, nepodnošljivo bolan za duše poput njegove. Ja to znam, verovatno vam je poznato da se i ja (i pored sve borbe) nekom čudnovatom predodređenošću nalazim u istoj situaciji u kojoj je bio i Ivan. Sada je stvar vremena. Eto, Ivan me je pretekao. Nisam stigao čestito ni da mu zahvalim što mi je tokom cele moje sviračke karijere pozajmljivao bubnjeve svih tih godina. Moj kolega VD i moj prijatelj. Srce mi se steže, tetka Branka, zbog Ivana i zbog Vas. Bože, a hteo sam da vam uputim neku reč utehe. Ima li reči utehe ima li reči saučešća, nisam siguran, ali znam da ima ljubavi. Neka ovu poruku zato završi sveti Pavle. ’A sad ostaje vera, nada, ljubav, ovo troje, ali je ljubav najveća među njima.’ Amin.”
Ivicina poslednja volja: testament ispisan jasnim umom i teškim telom
Dve godine pre nego što je preminuo, dok je još uvek bio svestan težine svoje bolesti, ali i potpuno bistre misli, Ivica Vdović – jedan od najuticajnijih bubnjara beogradske novotalasne scene – sastavio je testament datiran 19. avgusta 1990. godine. Bio je to dokument kojim je ostavio trag svoje prepoznatljive iskrenosti, crnog humora i filozofskog pogleda na život i smrt. U njemu je zapisao svoje želje, većinom kasnije ispoštovane, iako jedna stavka – muzika uz polaganje urne – na kraju nije bila ostvarena.
„Lošeg zdravlja telesnog, zdrave pameti i svojom voljom…“ započeo je Ivica, naglašavajući da želi da njegova smrt bude dočekana bez patetike i bez dramatizovanja. Jasno je naveo da želi da bude kremiran, a urna položena uz jednog od roditelja u Obrenovcu. Posebno je insistirao na tome da se prilikom polaganja urne angažuje džez saksofonista koji bi, umesto tužnog bluesa, svirao „divlje, radosno i pulsativno“. Za njega smrt nije bila događaj koji zahteva suze – više kao poslednji ritam, prirodan i neizbežan.
Muzika života umesto patosa
Veran sebi, Ivica se i u nastavku testamenta poigrao sa idejom o poslednjem ispraćaju. Ukoliko bi se okupilo dovoljno prijatelja, želeo je da čuje ciganske pesme, među kojima obavezno dve numere Harija Belafontea – „Jamajka“ i „Matilda“. Ništa više. Bez govora, bez ceremonija, bez dramatike. Samo ritam i energija koja su ga vodile kroz život – neukroćeno, slobodno, sirovo.
Imovinu je ostavio bratu Darku, uz rečenicu koja nosi i tugu i njegov karakteristični humor: „da poživi i da napravi bar jednog Ivana, kad ja to nisam mogao“. A fotografije – svojevrsni vizuelni trag jedne epohe i njegovog stvaralaštva – poverio je Dušanu Tomanoviću, uz molbu da uz pomoć prijatelja iz SKC-a napravi izložbu u Studentskom kulturnom centru, mestu gde su počele mnoge priče beogradskog novog talasa.
Zamolio je i Srđana Markovića da napiše njegovu biografiju u nekom časopisu, uz osvrt na diskografiju i sećanja kolega muzičara. Nije želeo mitologizaciju ni hvalospeve – želeo je samo da ostane verno ispričana priča o životu koji je vodio.
U post skriptumu, Ivica je ostavio misao koja možda najbolje oslikava njegov pogled na smrt: „Ne pravite puno frke oko toga, smrt je prirodni fenomen… sa preterivanjem slavljenja života odvodi na stranputicu.“ U tim rečima oseća se čovek koji je mnogo toga prošao, ali koji smrt ne vidi kao tragediju, već kao činjenicu.
Najdirljivije je ipak njegovo izvinjenje roditeljima i bratu: „Izvinjenje majci, ocu, bratu zbog bola koji sam im naneo… da sve breme koje nismo tražili pretvore u pero.“ U tim rečima prepoznaje se i griža savesti, i ljubav, i težina koju je nosio. To je možda najintimniji deo testamenta, trenutak kada se maska humora na tren spušta.
Testament završava rečima: „Jedino oružje – humor.“ To je bila njegova životna filozofija, njegova odbrana i njegov način da se nosi sa najtežim trenucima.
Ivica Vdović preminuo je 23. septembra 1992. godine na Infektivnoj klinici u Beogradu. Njegov život, delo i testament ostali su kao svedočanstvo ne samo jedne muzičke generacije, već i duha čoveka koji je živeo prkosno, ranjivo, slobodno i duboko umetnički.
Ljudi koji su Vdovu davali ljubav
U svom testamentu, Ivica Vdović nije samo ostavio uputstva o tome šta da se učini nakon njegove smrti – on je ostavio i trag svoje zahvalnosti. U posebnom odlomku, nabraja osobe koje su mu tokom života pružale ljubav, razumevanje, prijateljstvo i podršku. To je ujedno i intimna mapa njegove emotivne porodice, sastavljena od umetnika, prijatelja, saradnika i ljudi koji su ga voleli uprkos njegovim borbama.
Na toj listi nalaze se: Vladi Metovski, Dušan Tomanović, Srđan Marković, Biljana Lukić, Margita Stefanović, Milica i Ruža Jakovljević, Ljubica Stefanović, Dušan “Šane” Petrović, dr Stevan Sakoman, braća Cvetković, Dragan Vdović, kao i svi oni „koji su primali i davali ljubav“.
Ovaj spisak je i svedočanstvo jedne generacije – ljudi koji su stvarali novi talas, koji su oblikovali kulturnu scenu i koji su često tragično završavali, ali ostavljali neizbrisive tragove.
Knjige je, kao dragocenost i odgovornost, ostavio M. Jakovljević, uz molbu da napiše tekst o njemu, istu onu koju je uputio i Srđanu Markoviću. U svemu je mislio na trag koji želi da ostane posle njega – ne lažan, ne ulešan, već istinit.
„Majko, znam da sam te izneverio, i to boli. Ne uzmite za zlo, bilo je nesvesno, o čemu svedoči i cena“, napisao je, dodajući toj listi i najteže priznanje – priznanje bola koji je i sam nosio, ali i nanosio.
Kako su prijatelji ispunili njegove poslednje želje
Nakon njegove smrti, Vdov testament nije ostao mrtvo slovo na papiru. Njegov prijatelj, slikar i muzičar Srđan Đile Marković, napisao je tekst u „Glasu” ispunjavajući ono što je Ivica želeo – da neko ko ga je poznavao i razumeo ostavi svedočanstvo o njegovom životu i stvaralaštvu.
Marković je napisao da govoriti o “Šarlu akrobati” danas izgleda kao držati čas iz istorije – jer taj bend više nije samo grupa muzičara, već kulturni fenomen. Svoj osvrt završava citatom Igija Popa:
„Bejbi, to ne može propasti / Smrt ne znači ništa.“
(It Can Not Fall – Iggy Pop)
To je bila misao koja je savršeno obuhvatala i duh “Šarla”, i duh Vdovog umetničkog života.
Četrdeset godina kasnije
U novembru 2020. godine, povodom obeležavanja četiri decenije novog talasa, bivši Jugoton – sada Kroacija rekords – snimio je nove spotove za pesme „Ona se budi“ i „Niko kao ja“. Bio je to uvod u obeležavanje jubileja izdanja legendarnog albuma „Paket aranžman“ (1981), temelja jugoslovenskog novog talasa.
Pored toga, objavljena su i reizdanja vinila:
- „Bistriji ili tuplji čovek biva kad“ – Šarlo akrobata
- „Električni orgazam“ – istoimeni album
- „Haustor“ – istoimeni album
Novotalasna trilogija ponovo je zablistala, a kritičari poput Aleksandra Žikića ostali su dosledni: mišljenje koje je imao kada je prvi put čuo Šarla – nije se promenilo.
Žikić podseća da su Vd, Koja i Milan stvarali muziku kao ravnopravni autori:
„Svi su bili kreatori muzike, svi vođe, svi podjednako važni. Vd, Koja i Milan su se u to besprekorno uklopili.“
Ali dodaje još nešto – nešto što najbolje opisuje njihovu poziciju na sceni:
„Bili su suviše ekstremni za mejnstrim, i suviše kompleksni za sledbenike.“
Zato se nije pojavio novi Šarlo – ali su otvorili put mnogima koji su tek kasnije shvatili da sloboda u muzici nema granica. Njihov album ostaje jedan od vrhunaca jugoslovenske umetničke produkcije. I sve to su uradili sa samo dvadesetak godina.
Vd – „više od same svirke”: poslednji odjeci prijatelja
Vdov uticaj nije merljiv samo bubnjarskim umećem, već atmosferom koju je stvarao dok je svirao. Njegov poslednji bubnjar u EKV-u, Marko Milivojević, opisao ga je jednostavno:
„On je bio više od same svirke. On je bio muzika. Njega smo pratili.“
Ivica Vdović Vd preminuo je 25. septembra 1992. godine. Imao je samo 31 godinu.
Vest o njegovoj smrti prenela je glumica Sonja Savić zajedničkom prijatelju Darku Rundeku. Na pitanje kako je umro, odgovorila je jednom od najtragičnijih rečenica jugoslovenske umetničke scene:
„Rekla sam da je samo pao sa kreveta, u nekakvoj infektivnoj kesi koju niko nije hteo da podigne.“