Iz pakla logora Aušvic ostale su samo fotografije da svedoče o grozotama kroz koje su zatvorenci prolazili i to između ostalog i zahvaljujući hrabrosti mladog Jevreja koji je bio zadužen za slikanje drugih zatvorenika.
Između ostalih i fotografiju mlade Poljakinje Česlave Kvoke, zatvorenice 26947, koja je ubijena u Aušvicu 1943. godine, napravio je Vilhelm Brase.
Česlava Kvoka je imala samo 14 godina kada je ubijena u koncentracionom logoru Aušvic 12. marta 1943. godine.
Fotografija Česlave je jedna od najznačajnijih. Brase se sećao svakog detalja svog iskustva. „Bila je tako mlada i tako prestravljena“, ispričao je u dokumentarcu. „Devojka nije razumela zašto je tamo i šta joj govore. Onda je jedna žena čuvar iz logora, uzela štap i udarila je u lice.
Ta Nemica je samo iskaljivala svoj bes na devojci. Tako lepoj i nevinoj devojčici. Plakala je, ali nije mogla ništa da učini. Pre nego što je fotografija snimljena, devojka je obrisala suze i krv sa posekotine na usni. Da budem iskren, osećao sam se kao da sam i ja udaren, ali nisam mogao da intervenišem. Bilo bi kobno. Nisi mogao apsolutno ništa da kažeš.“
Česlava je bila jedna od približno 230.000 dece i adolescenata mlađih od osamnaest godina deportovanih tamo između 1940. i 1945. godine.
Bila je Poljakinja, rođena u selu Volka Zlojecka, ćerka katolkinje koja je takođe umrla u Aušvicu mesec dana ranije.
Česlavine uplašene oči gledaju u objektiv kamere. Iza vizira nije nacistički vojnik, već Vilhelm Brase, sazarobljenik, broj 3444, takođe Poljak, i samo deset godina stariji od nje. Godine 1939, nakon nemačke invazije na Poljsku, SS mu je ponudio priliku da se zakune na vernost Hitleru i prijavi se u Vermaht. Brase, mladi portretni fotograf koji je naučio zanat od svoje tetke u svom studiju u Katovicama, odbio je, osećajući se Poljakom i ne želeći da izda svoju domovinu. Za to odbijanje platio je zatvorom.
Iako ga njegov rad nije zaista učinio „slobodnim“ – gorko ironična referenca na provokativni moto logora „Arbeit macht frei“ (Rad oslobađa) – spasao mu je život. Njemu i drugim fotografima je naređeno da dokumentuju aktivnosti i zatvorenike u logoru (zadatak sličan onome što su Žorž Anželi uradili u Buhenvaldu ili Fransisko Boa u Mauthauzenu).
Brase je napravio desetine hiljada fotografija. Svakog dana, lica onih koji su stizali u Aušvic prolazila su ispred njega. Posmatrao ih je sa bolom, bespomoćno. Čak je bio primoran da fotografiše žrtve užasnih eksperimenata koje je sprovodio „Anđeo smrti“, kriminalni nacistički lekar Jozef Mengele. To su bile fotografije koje nikada nisu bile namenjene da prežive: kada su Sovjeti ušli u Poljsku početkom 1945. godine, nacisti su naredili Braseu da uništi fotografije i negative.
Ali on je ponovo bio neposlušan, sakrivši većinu svojih preko 40.000 fotografija u kasarni, omogućavajući im da stignu do Pokreta otpora i da ih Sovjeti na kraju vrate. Brasea su potom nacisti deportovali, zajedno sa hiljadama drugih zatvorenika, u logore Mauthauzen-Guzen, a zatim Ebenze u Austriji, gde je ostao zatvoren do savezničkog oslobođenja u maju 1945. godine.
Oslobođen, ali sa neizbrisivim tragovima nacističkih zločina urezanim u njegovo sećanje, Brase se vratio u Živjec, svoje rodno mesto nedaleko od Aušvica. Više nikada nije napravio fotografiju. Otvorio je prodavnicu delikatesa, oženio se i dobio dvoje dece, Lidiju i Ježija. „Uprkos tome što sam imao Kodakov fotoaparat, nisam mogao da se nateram da ponovo fotografišem; imao sam odbojnost prema njemu“, prisetio se.
Njegova priča je takođe ispričana u knjizi „Il fotografo di Auschwitz“ („Fotograf Aušvica“) autora Luke Kripe i Mauricija Onisa. Brase je preminuo 23. oktobra 2012. godine u 94. godini.
Fotografija Česlave je jedna od najznačajnijih. Danas govore Česlavine oči, ostavljajući nas bez reči, prenošene kroz jednu fotografiju.
Ove fotografije nas podsećaju da je svaki istorijski zločin zbir bezbrojnih pojedinačnih tragedija i da imamo svečanu dužnost da se sećamo njihove čovečnosti i da osiguramo da se njihova tiha pitanja – „Zašto?“ – nikada ne zaborave.