„Bane, ne možeš ga tek tako ostaviti!“ vrisnula je Marina, suze su joj se slivale niz lice. Stajao sam na vratima naše male kuhinje stisnutih pesnica, gledajući u pod. „On nije moj sin, Marina! Koliko puta ti ovo moram reći? Nisam ga tražio!“
Tišina je na trenutak ispunila stan, iz susednog stana se čula samo tiha muzika – neko je slavio rođendan. U meni je ključao bes, ali i nešto drugo, nešto što nisam mogao ni sebi da priznam. Marina je sedela za stolom, držeći glavu u rukama. „On nema nikoga drugog, Bane. Njegov otac je nestao pre tri godine. Ti si jedino što mu je ostalo.“
Setio sam se dana kada sam prvi put upoznao Leona. Imao je sedam godina, sa velikim smeđim očima i pogledom straha. Marina i ja smo tada bili zajedno samo nekoliko meseci. Nisam planirao da budem očuh, nisam planirao ništa osim mirnog života – posao u banci, vikende na Dunavu, možda jednog dana i svoje dete. Ali život ne pita.
„Bane, molim te...“ šapnula je Marina. „Ne mogu sama.“
Pogledao sam kroz prozor. Spoljni svet je bio siv, kiša je udarala o prozorsko okno. Krivica i ponos su se borili u meni. Moji roditelji su uvek govorili: „Čuvaj svoje, pusti tuđe.“ Moj otac je bio strog čovek, radio je u fabrici, nikada nije pokazivao emocije. Moja majka je bila tiha žena, uvek je stajala iza njega.
Setio sam se razgovora sa ocem prošlog leta:
„Šta će ti tuđa deca? Nikome ništa ne duguješ! Čuvaj sebe i svoje!“
Ali Leon nije bio samo „tuđe dete“. Bio je jedan dečak koji me je čekao da mu čitam priču za laku noć svake večeri, koji me je zvao „Bane“ umesto „tata“, ali je jednom nacrtao sliku i napisao: „Hvala ti što si ovde“. Bio je jedan dečak koji se plašio mraka i koji je plakao kada bi neko pomenuo njegovog oca.
Te večeri sam napustio stan. Hodao sam po kiši bez kišobrana, pokušavajući da shvatim šta osećam. Da li je ljubav prema Marini dovoljna da prihvatim njeno dete? Da li je moguće voleti nekoga ko nije tvoja krv? Ili sam samo kukavica koja beži od odgovornosti?
Narednih nekoliko dana, atmosfera u stanu je bila ledena. Marina me je izbegavala, Leon me je gledao sa nesigurnošću. Jedne večeri dok sam gledala utakmicu, Leon mi je tiho prišao.
„Bane... mogu li te nešto pitati?“
„Reci mi, Leone.“
„Jesi li ljut na mene jer nisam tvoj sin?“
Smrzao sam se. Nisam znao šta da kažem. U njegovim očima sam video strah koji sam osećao kao dete kada bih uradio nešto pogrešno.
„Nisam ljut na tebe... samo... ponekad mi je teško.“
Nije ništa rekao, samo je seo pored mene i zurio u ekran. Te noći nisam mogao da spavam.
Tokom narednih nekoliko nedelja, problemi su se gomilali. Marina je radila prekovremeno u bolnici, Leon je imao problema u školi – učiteljica mi je rekla da se povukao u sebe, da ne razgovara sa drugom decom. Počeo sam da osećam odgovornost koju nisam želeo.
Jednog dana mi je zazvonio mobilni telefon dok sam bio na poslu.
„Bane, Leon je nestao iz škole! Nigde ga nema!“
Srce mi je stalo. Trčao sam kroz grad kao lud, tražeći ga u parku, zvao sve njegove prijatelje. Pronašao sam ga na klupi pored reke, mokrog od kiše.
„Zašto si pobegao?“, pitao sam ga drhteći.
„Ne želim da tei smetam... Ako ostaviš mamu zbog mene, biće mi žao...“
Tada sam shvatio – on nije bio teret meni, ja sam bio teret njemu. Moje nesigurnosti su ga povredile više od svega.
Te večeri smo svi seli za sto.
„Marina... Leone... Želim da pokušam da budem bolji čovek. Ne znam da li ću ikada biti pravi otac, ali želim da budem tu za vas oboje. Ako mi dozvolite.“
Marina me je zagrlila kroz suze. Leon me je prvi put nazvao „tata“.
Godine su prolazile. Bilo je uspona i padova – svađa oko škole, novca, svakodnevnih sitnica. Moji roditelji nikada nisu prihvatili Leona kao unuka, ali ja jesam. Naučio sam da ljubav nije krv već izbor koji praviš svaki dan.
Danas Leon ima 18 godina i sprema se da ide na fakulte. Kada ga gledam kako odlazi od kuće sa svojim snovima i strahovima, pitam se: Da li sam mogao bolje? Da li sam bio dovoljno dobar?
Možda nikada neću znati odgovor na to pitanje. Ali znam jedno – nije važno čije si dete, važno je ko te voli kada ti je najpotrebnije.