„Nemaš pravo da zadržiš prezime mog sina posle razvoda!“, vrisnula je Ljubica, moja svekrva, trsući rukama nad stolom prekrivenim ostacima ručka. U tom trenutku, učinilo mi se da je cela kuća u Kaluđerici utihnula, čak su i golubovi na prozoru prestali da guguću. Aca je sedeo pored nje, pognute glave, gledajući u svoj tanjir kao da će mu grašak dati odgovor na sve naše probleme.
„Ljubice, molim te, ne pravi scenu pred Ilijom“, pokušala sam da ostanem mirna, iako mi je srce lupalo. Ilija, naš sin, sedeo je na drugom kraju stola, zbunjeno gledajući čas mene, čas moju baku. Imao je samo osam godina, ali je već previše puta bio svedok naših porodičnih drama.
„Scena? Ti praviš scenu! Godinama mi uzimaš sina, a sada želiš njegovo prezime? Sram te bilo!“ Ljubica je ustala, a stolica je zaškripala na starom parketu. Aca je i dalje ćutao. U tom trenutku sam shvatila – nisam izgubila samo muža, izgubila sam celu porodicu.
Zovem se Ivana Kovačević. Rođena sam blizu Novog Sada, odrasla sam u skromnoj porodici gde su se poštovali ljudi, a ne prezimena. Kada sam se udala za Aleksandra, preselila sam se u Beograd, misleći da počinjem novi život. Prvih nekoliko godina bilo je puno nada i snova, ali ubrzo su počele borbe. Aca je radio ceo dan, a ja sam ostala sama sa Ilijom i njegovom majkom, koja je od prvog dana jasno stavila do znanja da nisam dovoljno dobra za njenog sina.
Sećam se jedne večeri kada sam zakasnila sa posla. Ljubica me je dočekala na vratima sa prezirom u očima. „Dobra žena ne ostavlja dete samo sa bakom“, rekla je. Nisam imala snage ni da odgovorim. Aca je bio odsutan, uvek sa izgovorom da mora da radi prekovremeno. Počela sam da osećam da sam sama protiv celog sveta.
Kada smo Aca i ja odlučili da se razvedemo, pomislila sam da će bar tada pritisak prestati. Ali nisam shvatala koliko će biti teško kada je u pitanju prezime. „Ivana, zašto ti je toliko stalo do našeg prezimena?“, pitao me je on jedne večeri dok smo sedeli u tišini našeg stana.
„Zato što ga imam već deset godina. Zato što ga naš sin ima. Zato što sam prošla kroz sve sa tim prezimenom – i dobro i loše. Ne želim da Ilija misli da sam ga napustila. Ako promenim prezime, to je kao da brišem deo sebe i njega.“
Aca je samo slegnuo ramenima. „Moja mama to nikada neće prihvatiti.“
„A ti?“
Nije odgovorio. U tom trenutku, znala sam da sam sama.
Posle razvoda, Ljubica je počela da dolazi svaki drugi dan, donoseći Iliji poklone i slatkiše, ali me nije ni pogledala. Jednom, dok sam prala sudove, tiho mi je prišla i šapnula: „Znaš li koliko je teško biti žena u ovoj kući? Trpim svog muža, sada trpim i tebe. Ali nećeš nositi prezime mog sina.“
Te reči su me povredile više nego što bih želela da priznam. Počela sam da preispitujem sve – ko sam ja bez tog prezimena? Šta znači biti majka u društvu gde žena uvek mora da se dokazuje? U Srbiji, prezime nije samo reč – to je identitet, pripadnost, sigurnost. Ako ga izgubim, hoću li izgubiti deo sebe?
Jedne večeri, dok sam čitala Iliji priču za laku noć, on me je pitao: „Mama, hoćeš li sada promeniti ime?“
„Ne, dušo. Ja sam tvoja mama, uvek ću biti tvoja mama.“
Ali nisam bila sigurna da li to govorim njemu ili sebi.
Počela sam da istražujem šta zakon kaže o zadržavanju prezimena nakon razvoda. Prijateljica iz Novog Sada, Sanja, rekla mi je: „Imaš pravo da zadržiš svoje prezime ako želiš. Neka Ljubica kaže šta hoće.“ Ali reči moje svekrve odjekivale su mi u glavi svaki put kada bih potpisala neki dokument ili kada bi me neko oslovio sa „gospođo Kovačević“.
Jednog dana, dok sam vodila Iliju u školu, srela sam staru komšinicu, gospođu Zoru. „Ivana, drži se. Znam kako se osećaš. Zadržala sam prezime zbog svoje dece nakon razvoda. Ljudi će uvek pričati, ali ti znaš šta je najbolje za tvoje dete.“
Te reči su mi dale snagu. Počela sam da ignorišem Ljubičine komentare. Kada bi došla po Emira, pozdravila bih je sa osmehom i ljubaznošću. Nije imala pravo, ali više nije imala ni moć nada mnom.
Jednog dana, Ilija je doneo crtež iz škole – nacrtao je našu malu porodicu: njega, mene i baku Ljubicu. Sve smo imale isto prezime ispod slike. Pogledala sam je i srce mi se ispunilo toplinom.
Možda nikada neću biti dovoljno dobra za Ljubicu. Možda ću celog života nositi teret tuđih očekivanja i osuđivanja. Ali znam jedno – moje prezime nije samo slovo na papiru. To je priča o borbi, ljubavi i majčinstvu.
Ponekad se pitam: Zašto društvo uvek traži od žene da se odrekne dela sebe kada se brak završi? Zar nismo već dovoljno izgubile? Šta mislite – da li žena treba da zadrži svoje prezime nakon razvoda za svoje dete ili za sebe?