„Gde je krevetac, Dušane?“ drhti mi glas dok stojim na vratima dnevne sobe, sa malom Sarom u naručju, umotanom u bolničko ćebe. Pogled mi luta po stanu – pelene su razbacane po stolu, kutije sa bebi odećom još uvek neotvorene, a vazduh miriše na ustajali dim od cigareta.
Dušan sedi za računarom, okrenut leđima meni, žurno kuca nešto. „Nisam stigao, dušo. Pozvao me je šef, morao sam duže da ostanem. Znaš kako je na poslu...“ odgovara, ne gledajući me.
U tom trenutku, osećam kako mi se tlo pod nogama ruši. Devet meseci sanjam o ovom trenutku –Sara počinje da plače, a ja ne znam gde da je presvučem. Suze mi naviru na oči, ali ih gutam – ne mogu sada biti slaba.
„Mama će doći sutra“, mrmlja Dušan, konačno se okrećući ka meni. „Ona će ti pomoći u svemu.“
„A ti? Gde si ti u svemu ovome?“, pitam ga tiho, ali mi glas drhti od besa. Samo sleže ramenima i vraća se ekranu. Osećam se nevidljivo.
Prve noći, Sara ne prestaje da plače. Hodam po stanu, ljuljam je, pevam joj uspavanke koje sam čula od mame. Dušan spava na kauču, okrenut ka zidu. Svaki put kada Sara glasnije plače, on nervozno uzdahne i pokrije glavu jastukom. U jednom trenutku, želim da vrištim – ne zbog deteta, već zbog njega.
Sledećeg jutra dolazi moja mama, Jasna. Unosi svežinu u stan – otvara prozore, kuva supu, presvlači Saru sa lakoćom koju ja još nemam. Zabrinuto me gleda: „Dušo, moraš da jedeš. Ne možeš to ovako da podneseš.“ Klimam glavom, ali knedla u grlu ne prolazi.
Dušan nestaje na posao pre nego što Sara otvori oči. Vraća se kasno noću, umoran i ćutljiv. Svaki dan izgleda isto: Sara i ja protiv sveta, moja mama pokušava da popuni prazninu koju je ostavio. Ponekad ga pitam da li želi da drži Saru - on je uzima nesigurno, kao da drži nešto krhko što bi moglo da eksplodira u njegovim rukama.
Jedne večeri, dok Sara spava, sedim za kuhinjskim stolom sa mamom. „Jesi li razgovarala sa Dušanom?“, tiho me pita.
„Više se ne slušamo“, šapućem. „Kao da smo dva stranca pod istim krovom. Sve što sam zamišljala o porodici nestalo je kada sam prešla ovaj prag.“
Mama me grli i ćuti. Znam da ni ona nema odgovore.
Nedelje prolaze u magli umora i tuge. Moji prijatelji šalju poruke podrške, ali retko dolaze - svi su zauzeti svojim životima. Jedino što me drži na površini je Sarin osmeh kada se probudi i pogleda me tim velikim smeđim očima.
Jedne noći, Sara ima temperaturu. Panika me hvata – zovem Dušana, koji opet radi do kasno. „Ne mogu sada da dođem“, kaže hladno. „Pitaj mamu ili idi na hitnu ako treba.“ U tom trenutku shvatim da sam sama.
Nosim Saru kroz noćni grad do pedijatrijske ordinacije. U čekaonici sedi još nekoliko majki – sve izgledaju isto: umorne, zabrinute, same. Jedna od njih, Marija, pogleda me i tiho pita: „Prvi put?“ Klimam glavom i suze mi teku niz lice. Pruža mi ruku: „Proći će. Sve će proći. Samo moraš biti jaka zbog nje.“ Te reči ostaju duboko urezane u mom srcu.
Sara je dobro – obična prehlada. Vraćamo se kući pre zore. Dušan spava kao da se ništa nije dogodilo.
Narednih dana, sve više razgovaram sa Marijom putem SMS poruka – ona postaje podrška kakva Dušan nikada nije bio. Počinjemo da se viđamo u parku sa decom; pričamo o svemu što nas boli i čini srećnim. Osećam se kao da nisam jedina koja se oseća izgubljeno.
Jednog dana Dušan dolazi kući rano i zatiče Saru i mene kako se smejemo na podu dnevne sobe dok Marija sedi pored nas sa kafom u ruci. Njegov pogled postaje hladan: „Ko je ona? Zar ti nije dosta što ti mama stalno visi ovdje? Sad još i prijateljice…”
„Muka mi je da budem sama!“ izletelo mi je pre nego što sam mogla da razmislim. „Muka mi je da si stalno odsutan! Sari trebaš! Meni trebaš!“
Dušan dugo ćuti, a onda samo izađe iz stana i zalupi vratima.
Te večeri sedim sama sa Sarom u naručju i gledam kroz prozor u svetla grada. Po prvi put osećam mir – možda zato što sam konačno rekla ono što me guši mesecima.
Dani prolaze, a Dušan je sve češće odsutan iz kuće. Mama se vraća u svoj stan; Marija mi ostaje podrška. Počinjem da razmišljam šta znači biti majka bez podrške partnera – koliko žena oko mene živi istu priču?
Jednog jutra Dušan pakuje svoje stvari bez reči. Samo mi ostavlja poruku na stolu: „Nisam spreman za ovo.“ Ne plačem – suze su mi se osušile one noći kada sam nosila Saru kroz grad sama.
Vremenom učim da budem sama – ne usamljena, već svoja. Sara raste sa osmehom i ljubavlju koju joj ja i ljudi koji su ostali uz nas možemo pružiti.
Ponekad se pitam: Da li je bolje biti sam nego deliti život sa nekim ko te ne vidi? Koliko nas ćuti i pati zbog slike savršene porodice? Možda je vreme da progovorimo.