„Lažeš! To dete nije moje!“ Branko je vikao tako glasno da su komšije u zgradi morale čuti svaku reč. Stajala sam u kuhinji, držeći malog Leona u naručju, suze su mi se slivale niz lice. Nikada nisam mislila da će mi život postati takva sapunica, ali evo me – u malon stanu na Novom Beogradu, gde se zidovi tresu od vriske, a poverenje se raspada kao stari malter.
Sve je počelo kada sam rodila Leona. Branko je bio čudan, distanciran, a onda su krenule glasine. Njegova sestra Marina, uvek spremna na tračeve, šapnula mu je da me je viđala sa Dejanom iz komšiluka. „Dejan uvek dolazi kod tebe kada Branko nije kod kuće“, rekla je. Nisam ni slutila da će te reči biti dovoljne da poseju seme sumnje koje će izrasti u čudovište.
„Branko, molim te, pogledaj ga! Ima tvoje oči!“ Pokušala sam da ga ubedim, ali je samo odmahnuo glavom. „Baš me briga! Ako si siguran, uradi DNK test!“
Nedelje su prolazile u tišini i hladnoći. Branko je spavao na kauču, a ja sam plakala svake noći u Leonovoj sobi. Moja majka, Jasna, dolazila je svaki dan i pokušavala da me uteši. „Draga, muškarci su takvi... Ali ako si sigurna u sebe, nemaš čega da se plašiš.“
Ali ja sam se plašila. Ne rezultata testa – znala sam istinu – već onoga što će ostati od nas kada sve ovo prođe. Branko je pristao na test tek kada ga je njegov otac Steva pritisnuo: „Sine, nemoj da sramotiš porodicu. Ako imaš sumnje, reši to kao muškarac.“
Test smo uradili u jednoj privatnoj klinici. Sećam se hladne ruke medicinske sestre i pogleda koji mi je uputila – kao da sam već osuđena na propast. Branko nije rekao ni reč celim putem kući.
Rezultati su trebali biti za dve nedelje. U međuvremenu, Marina je organizovala porodični roštilj kod svoje porodice na Avali. „Cela porodica će biti tamo, dođite svi!“, rekla je kroz stisnute zube, gledajući me kao uljeza.
Tog dana nebo je bilo sivo, ali dvorište je bilo puno smeha i mirisa ćevapa. Deca su trčala oko stola, dok su odrasli ispijali pivo i razgovarali o politici. Sedela sam sa strane, osećajući se kao duh.
Kada je došlo vreme za desert, ustala sam i pozvala sve za sto. „Imam nešto važno da kažem“, počela sam drhtavim glasom. Svi su zaćutali. Izvadila sam kovertu sa rezultatima DNK testa iz torbe.
„Branko me je optužio da sam lagala da je Leon njegov sin. Pristala sam na test jer nemam šta da krijem. Evo rezultata.“ Gledala sam ga pravo u oči dok sam otvarala kovertu.
Marina je prevrnula očima, a Steva se namrštio. Branko je izgledao kao da će se razboleti.
Čitala sam naglas: „Podudaranje od 99,99%. Branko Kovačević je biološki otac Leona Kovačevića.“
Nastala je tišina. Čak su i deca prestala da trče. Branko je spustio glavu i ostao je nem. Marina je pocrvenela od stida.
Moja majka je prva progovorila: „Eto te! Sram te bilo!“
Branko je ustao i pokušao da me zagrli, ali sam se odvojila. „Mesecima si me mučio sumnjama, slušao tračeve umesto mene... Kako da ti ponovo verujem?“
Prošaputao je: „Žao mi je... Bio sam glup... Marina mi je napunila glavu...“
Marina se branila: „Samo sam rekla šta sam videla! Nije moja krivica što si ljubomoran!“
Steva je udario pesnicom o sto: „Dosta! Naša porodica se raspada zbog gluposti!“
Ostatak dana prošao je u tišini. Niko više nije pričao o tome, ali sam osećala kako me svi gledaju sa mešavinom stida i saosećanja.
Kada smo stigli kući, Branko me je molio za oproštaj. „Aleksandra, kunem se, nikada više neću sumnjati u tebe... Samo mi daj još jednu šansu.“
Dugo sam ga gledala i tiho rekla: „Poverenje se teško gradi, a lako se gubi. Ne znam da li ću ikada moći da zaboravim kako si me gledao tokom tih meseci – kao stranca u sopstvenom domu.“
Noćima posle toga nisam mogla da spavam. Razmišljala sam o svemu – o Marininim rečima, Brankovoj slabosti, svom bolu i Leonovoj budućnosti.