„Moj bivši muž je, kako kažu, veoma cenjen stručnjak. Imamo dva sina. Obojica su odlični đaci. Stariji je ranije trenirao skijanje i osvajao medalje, dok je mlađi trenirao košarku. Međutim, danas, kako oni kažu, zbog školskih obaveza više ništa ne treniraju.
Kada smo se upoznali, mislila sam da je to ljubav za ceo život. Ja iz centralne Srbije, on sa juga Srbije. Zbog njega sam sve ostavila – porodicu, prijatelje, svoj grad. Verovala sam da gradim dom i budućnost sa čovekom svog života. Nismo bili ni mladi – on je tada imao 38, a ja 36 godina. Ipak, mislila sam da je bolje kasno pronaći pravu ljubav nego nikada.
Rodila sam starijeg sina i mislila da smo najsrećniji ljudi na svetu. Kada je sin imao samo tri meseca, ponovo sam ostala trudna. Suprug je bio presrećan – bar sam tako mislila. Ali, njegovi roditelji nisu delili to oduševljenje. Sećam se kako je njegov otac rekao: ‘Dosta vam je i jedno dete, šta će vam drugo?’
Sve je bilo dobro do novembra. Tada je došlo do naše prve velike svađe – i tada me je prvi put udario. Bila sam šokirana, ali sam prećutala. Rekla sam sebi da je to bio trenutak slabosti, da se više nikada neće ponoviti. Preskočila sam preko toga – zbog dece, zbog ljubavi, zbog svega što sam uložila u taj brak.Tek sada vidim kolika je to bila greška“.
„Svađe, poniženja i strah postali su svakodnevica“
„Drugi sin se rodio mesec dana ranije. Bilo je teško, ali sam se radovala jer smo dobili još jedno dete. Prvih mesec dana posle porođaja sve je delovalo normalno, kao da smo se vratili na staro. Međutim, ubrzo su ponovo počele svađe, prepirke, pa i fizički napadi.“
Kako priča, poniženja su bila svakodnevna. „Vređanja, psovke, šamari... Ponekad i pred decom. Najviše me je bolelo što su oni to gledali i slušali. A danas, kada su već porasli, najteže mi pada to što ih suprug okreće protiv mene. Govori im ružne stvari o meni, i osećam kako me moja deca polako odbacuju. To je bol koju nijedna majka ne zaslužuje.
Znam da mnoge žene prolaze kroz isto, ali se plaše da išta kažu. Ja sam godinama ćutala, trpela, nadala se da će se promeniti. Ali nisam više mogla. Ne želim da se predstavljam kao žrtva, već kao žena koja je odlučila da se izbori za sebe i za svoje dostojanstvo.“
To je trajalo godinama i što je najgore, zlostavljanje se nastavilo. Više nije bilo samo između mene i supruga – uključili su se i njegovi roditelji. Njegova majka i otac nisu propuštali priliku da me ponize. Govorili su mi da sam ‘žena bez mozga’, da ne znam ni decu da čuvam, ni kuću da vodim. Svaka moja greška, pa čak i kad ne bi bila greška, bila je povod za uvrede."
U to vreme, Jelena je pokušavala da se vrati poslu i koliko-toliko sačuva dostojanstvo. „Mlađi sin je tada punio godinu dana, i ja sam počela da radim. Decu sam morala da upišem u vrtić jer njegovi roditelji nisu želeli nikakve obaveze. Rekli su da nisu oni ‘ne dolazi u obzir da mi čuvaju decu’, iako smo svi živeli pod istim krovom. Sreća je bila što vrtić radi i drugu smenu, do 23 časa, pa sam mogla da se organizujem. Trudila sam se da se snađem kako znam i umem, samo da njih dvoje ne moram da molim.“
Kako kaže, fizičko nasilje je vremenom postajalo ređe, ali zato je psihičko postalo još teže.
To je onaj tihi otrov koji te izjeda iznutra. Svaka reč, svaka opaska, svaka kritika – sve je bilo usmereno da me slomije. Sve sam nekako mogla da prećutim, ali kad bi neko uvredio moje roditelje, moju sestru, to nisam mogla da podnesem. Tada se u meni sve lomilo. Jer, moji roditelji su me vaspitali u poštenju i ljubavi, i nikada nisu zaslužili da ih iko spominje u ružnom kontekstu.“
„Gubitak koji me je slomio – i ravnodušnost koja me je bolela još više“
Godina 2017. bila je, kako Jelena kaže, najteža u njenom životu.
„Tada sam bila treći put trudna. Deca su bila mala, pomoć nismo imali ni od koga. Tog februara, napolju je vejao sneg, a ja sam u trećem mesecu trudnoće gurala kolica s decom iz vrtića do kuće. Deca umorna, jedva hodaju, a ja se borim s vetrom i hladnoćom. Kad smo stigli, kuća ledena – dok se presvučemo, dok založim vatru, dok se sve zagreje... a ja umorna, trudna, sama. I pored svega, nisam se žalila. Govorila sam sebi: ‘I ovo će proći, sve ću izdržati zbog njih.’“
Ali nije prošlo. 19. februara 2017. Jelena je izgubila bebu.
„Nikada neću zaboraviti taj dan. Suprug me je odvezao do bolnice, ali me je tamo ostavio – bez ičega osim zdravstvene knjižice. Nije mi poneo stvari, ništa. Da nisam imala koleginice s posla koje su mi kupile osnovno – četkicu, pidžamu, nešto hrane – ne znam kako bih preživela. Kad sam izašla iz bolnice, izašla sam sama. On se ponašao kao da se ništa nije dogodilo.“
Uprkos svemu, Jelena je pokušavala da se sabere, da ponovo ustane.
„Nisam htela da pokazujem slabost. Govorila sam sebi da moram da budem jaka zbog dece. Suprug je posle toga počeo da priča o letovanju, kao da će neko more izbrisati sve suze koje sam prolila. Smejala sam se, ali iznutra sam bila prazna.“
„Drugi gubitak, još više bolan“
Maj 2018. doneo je novu trudnoću, ali i novu tragediju.
„Ponovo sam zatrudnela. Nadala sam se da će ovaj put biti drugačije, da će možda ta vest probuditi nešto u njemu – neku emociju, neki znak da mu je stalo. Ali trudnoća je bila rizična i kratko je trajala. I opet sam izgubila bebu.“
Reakcija njenog supruga bila je, kako kaže, još bolnija od samog gubitka.
„Njegove reči nikada neću zaboraviti. Rekao mi je: ‘ Baba u 43. godini ne može da rodi dete.’ Te reči su me presekle. Ne zato što sam bila povređena kao žena, već zato što sam shvatila da u njegovom glasu nema ni trunke saosećanja. Samo hladnoća.“
„Posle smrti njegove majke – sve je krenulo nizbrdo“
Iako su te godine otišli na letovanje, Jelena kaže da to nije bila sreća, već samo privid normalnog života. „Slikali smo se, šetali, smejali se na fotografijama. Ali u meni je bila tišina, ona teška, koja guši.“
Ubrzo zatim, usledio je novi udarac – suprugova majka je preminula.
„Znam kako je to – izgubila sam majku još 2006. godine, i još uvek nosim tu prazninu. Mislila sam da ćemo se u tom bolu možda približiti, da će to biti trenutak u kojem ćemo stati jedno uz drugo. Ali desilo se suprotno. On se povukao, postao još oštriji, nervozniji, hladniji. Umesto da nas ta tragedija zbliži, još nas je više udaljila.“
„Sto puta mi je došlo da odem, ali sam ostajala – zbog dece“
„Sto puta mi je došlo da ga napustim,“ priča Jelena, „ali svaki put sam se zaustavila zbog dece. Govorila sam sebi: ‘Još malo, možda će se promeniti, neću da im rasturam dom.’ I tako sam ćutala, trpela, i sve dublje tonula u začarani krug straha i lažne nade.“
Njena advokatica joj je jednom rekla rečenicu koju i danas pamti. „Rekla mi je: ‘Jelena, da si ostala još malo, opet bi bilo isto - malo da te "tepam", pa te vodim na odmor.’ I to je tačno bilo tako. Svaki put kad bih poželela da odem, on bi smislio neki izgovor – odmor, poklon, obećanje. I ja bih poverovala, makar na kratko.“
„Kupovina stanova – nova obećanja, stari bol“
Godine 2019. Jelena je verovala da će se situacija konačno smiriti.
„Tada su se kupila dva stana u izgradnji – jedan u Beogradu, drugi u unutrašnjosti. Pomislila sam da možda, kad konačno budemo imali svoje, sve ružno ostane iza nas. Da će novi početak doneti mir. Ali, ubrzo sam shvatila da se ljudi ne menjaju kupovinom kvadrata – sve se nastavilo kao i ranije.“
„Čim nešto nisam mogla da uradim onako kako je on zamislio, odmah su počinjale uvrede. Govorio bi: ‘Ceо dan samo ležiš, ništa ne radiš’ – i to pred decom. Oni su ćutali, spuštenih glava, a ja sam u sebi vrištala. Nije bilo dana bez psovki i poniženja. Ponekad bi bilo mirno nedelju-dve, ali onda bi sve počelo ispočetka.“
Jelena objašnjava da je njihov život postao beskrajna igra prebacivanja krivice.
„Kad sam mu ja dobra, onda ne valjaju deca, kad su deca ok, ne valja mu njegov otac. Kad mu otac ponovo postane dobar – onda sam ja ta loša. Kao da se stalno mora pronaći neko koga će da okrivi. A ja sam uvek bila najlakša meta.“
Seća se i perioda kada su suprug i njegov otac uopšte prestali da razgovaraju.
„Tad sam im ja bila ‘drveni advokat’. Jednom bi on rekao nešto meni, pa ja to prenesem njegovom ocu, pa mi ovaj kaže šta da poručim nazad. Ja sam se trudila da izgladim stvari, da budem taj glas razuma u kući, ali sve je to bilo uzalud. Kad bi se pomirili – onda sam opet ja bila kriva. Sve se vrtelo u krug.“
Zlostavljanje pred decom – reči koje bole više od udaraca
Kako priča Jelena, zlostavljanje se s vremenom više nije ni pokušavalo sakriti.
„Više se nije stideo. Počeo je da me vređa i udara i pred decom. Reči koje je koristio ne mogu ni da ponovim, ali ih nikada neću zaboraviti. Govorio mi je najgore uvrede – da sam ‘k…a’, ‘prostakuša’, ‘debela svinja’… Kad bih ga zamolila da prestane, da su tu deca, on bi odgovorio: ‘Neka čuju. Treba da znaju ko si ti.’“
Jelena kaže da ju je tada nešto u njoj puklo. „Shvatila sam da to više nije samo moj bol. To što sam trpela, prelazilo je na njih. Na moju decu. Počeli su da ćute, da izbegavaju da budu kod kuće, da se zatvaraju u sobe. I to me je bolelo više od bilo kog udarca.“
Posuo me kafom, bacio đubre na mene – pred sinom i svekrom
„Svađe su postale svakodnevne,“ nastavlja Jelena. „Jednom prilikom, dok smo se raspravljali, posuo me je kafom. Drugi put me je gađao đubretom iz kante, sve pred mlađim sinom. Njegov otac je bio prisutan i samo je rekao: ‘Pazi, da ne čuje i vidi Srba’ – komšija koji živi iznad nas. To mu je bila briga, da ne čuje komšija, a ne šta dete gleda.“
U tim trenucima, kaže, osećala se kao da nestaje. „Nije me bilo briga za sebe, nego za njih – za moju decu koja to gledaju. Svaki put sam se pitala, hoće li i oni jednog dana misliti da je takvo ponašanje normalno?“
Njihova komunikacija je, dodaje, potpuno nestala.
„Nismo više mogli da razgovaramo kao ljudi. Svaki pokušaj da nešto rešimo završavao se vikom. Često bi zvao mog bolesnog oca, pravio mu pritisak, umesto da sednemo i rešimo stvari nas dvoje. Kao da smo deca, a ne odrasli ljudi sa porodicom.“
„Još jedna trudnoća – i još jedan udarac sudbine“
I onda, nakon svega, život joj je doneo još jedan šok.
„Ponovo sam ostala trudna – u 48. godini,“ priča Jelena.
„Bio je 16. jun 2024. godine, nedelja. Radila sam tog dana, a suprug i deca su bili u stanu koji je trebalo da se okreči, jer su se stanari iselili. Bila sam umorna, ali u sebi sam osećala neku nadu – možda će ovaj put biti drugačije. Možda će ta vest promeniti sve.“
Jelena tada još nije ni slutila da će taj period ponovo doneti tugu, strah i borbu za dostojanstvo.
„Tog dana se sve srušilo – poslednji udarac, poslednja nada“
„Sećam se tog dana kao da je juče bio,“ započinje Jelena. „Bila je sredina juna 2024. godine. Pozvao me je da dođem, ali već čim sam stigla, video se bes u njegovim očima. Dva dana ranije smo se videli, ali tada mi nije bilo dobro – osećala sam slabost i vrtoglavicu. On, naravno, nije imao razumevanja. Njegove reči su bile uvek iste – ‘Foliraš se, izmišljaš, glumiš.’“
Tada ju je, kaže, poslednji put udario.
„To je bio trenutak kada sam shvatila da više ne postoji ništa što može da opravda ostanak. Zvala sam policiju, tresla sam se dok sam držala telefon. Kada su došli, samo su ga upozorili. Ništa više. Nisu ga odveli, nisu napravili zapisnik koji bi mi značio pred sudom. Ja sam otišla kod prijateljice da prespavam, pokušavajući da dođem sebi. On je ostao s decom i svojim ocem, a kasnije su se vratili kući kao da se ništa nije dogodilo.“
„Nisam stigla ni da tugujem – život mi je ponovo oduzeo dete“
„Već sledećeg dana, 17. juna 2024, suprug je napustio kuću,“ nastavlja Jelena.
„Otišao je bez reči, bez objašnjenja. Ostala sam sama sa decom i svekrom, pokušavajući da održim privid normalnosti. A onda, nekoliko dana kasnije, doživela sam još jedan šok – izgubila sam bebu. Za tu trudnoću suprug uopšte nije znao. Nisam stigla ni da mu kažem. Sudbina mi je još jednom okrenula leđa.“
U tim trenucima, Jelena kaže da nije imala vremena ni da tuguje.
„Sve se sručilo odjednom. On je otišao, a ja sam ostala da skupljam komade onoga što je nekada bio moj život.“
Pakao je tek tada počeo
„Mislila sam da je odlaskom iz kuće sve gotovo, da će bar nasilje prestati,“ priča Jelena.
„Ali tada je zapravo počeo pravi pakao.“
Suprug je ubrzo počeo da odnosi stvari iz stana.
„Prvo televizor, pa još nekoliko aparata. Dolazila sam kući i zatekla prazne zidove, utišane prostorije. I to bi možda i prebolela, da se u sve nije umešao njegov otac. Počele su prijave – jedna za drugom. Svaka nova bila je veći šok od prethodne. Ne samo za mene, već i za decu. Umesto da ih zaštiti, njihov deda je učestvovao u svemu što me je dodatno ranjavalo.“
Sudski proces pun laži i nepravde
„Suprug je, uz pomoć svog advokata, podneo zahtev za privremeno starateljstvo nad decom,“ objašnjava Jelena.
„U dokumentima je napisano toliko neistina da sam se pitala kako neko može da spava mirno posle takvih laži.“
„Optužili su me da sam se ‘ponašala neprimereno’, da sam navodno ‘šetala skoro gola ispred dece’. To su rečenice koje se i danas ponavljaju u njihovim izjavama, kao da pokušavaju da me unište moralno. Priložili su i neke stare lekarske izveštaje iz 2018. godine koji uopšte nisu merodavni. I pored svega, sud je doneo odluku – bez mog svedočenja, bez ijednog razgovora sa mnom – da decu privremeno dodeli ocu.“
„Verujem da je i Centar za socijalni rad pogrešno procenio situaciju. Moja deca su bila izmanipulisana, uplašena, naučena da ćute. Nisu smela da kažu ništa što bi se njihovom ocu moglo zameriti. Taj strah u njihovim očima – to je ono što me najviše boli.“
„Majka četiri dana u mesecu – po 15 minuta“
„Od 2. septembra 2024. godine deca su kod oca,“ govori Jelena.
„Sudski dokument kaže da ih viđam svake druge nedelje, od petka uveče do nedelje u 19 časova. U stvarnosti, sve je drugačije. Daju mi da ih vidim četiri dana mesečno – po petnaest minuta. Petnaest minuta! Da im kažem da ih volim, da ih pitam kako su, da ih zagrlim. I dok im pričam, osećam da me gledaju kroz zid straha. Kao da se plaše da pokažu da im nedostajem.“
„Uložila sam žalbu,“ nastavlja Jelena, „ali sud je doneo presudu u korist mog supruga. Majka koja je izgubila decu, ne zato što je nešto skrivila, već zato što nije imala moć.“
„Prijave su stizale jedna za drugom sve do maja 2025. godine,“ priča Jelena.
„Najgore od svega je bilo to što mi je zabranjeno i da im priđem u školi. Mojoj deci je rekao otac da, ako me vide ispred školskog dvorišta, odmah odu u policiju i prijave me. Možete li da zamislite kako je to – biti majka dece koju su naučili da se nje deca plaše?“
„Ne znam kako sam ostala normalna. Mnogi se čude. Ali ja znam da živim samo zbog nade da će istina jednom izaći na videlo.“
Jelena kaže da je situacija otišla toliko daleko da je deci zabranjeno čak i da joj se jave telefonom.
„Ne smeju ni poruku da mi napišu. Ranije bi mi stariji svako jutro slao poruku: ‘Mama, volim te.’ Sada – tišina. Hladna, bolna tišina. Kad ih vidim, osećam da to više nisu ona ista deca. Kao da su im uzeli dušu. Miloš je čak lagao, verovatno pod pritiskom, da je kod mene u stanu hladno i da nema šta da se jede. A ja sam sedela za stolom, gledala u njihovu praznu sobu i razmišljala – kako je moguće da majku pretvore u stranca?“
„Ranije je bilo drugačije,“ priseća se Jelena.
„Deca bi mi svakodnevno govorila: ‘Najbolja si mama’ ili: ‘Ovo što spremaš za nas je najbolje.’ Tog osećaja topline više nema. Nekada smo zajedno planirali, zajedno se smejali, zajedno uživali u običnim stvarima. A sada je svaki korak otežan, svaki kontakt s decom pod prismotrom, svaka želja za običnim porodičnim trenutkom prekinuta strahom i zabranama.“
Suprug je, kaže, uvek bio siguran u jednu stvar – da je sve pod kontrolom.
„Uvek sam pazila da ima dovoljno hrane, da su svi računi redovno plaćeni, ogrev za zimu spreman, zimnica složena. Kada bi išao na Hilandar ili bilo gde dalje, znao je da je sve u kući bezbedno. Ipak, ta sigurnost koju sam obezbeđivala, sada se koristila protiv mene i dece.“
Ograničavanja i nadzor – svaki korak pod kontrolom
„Kada sam rekla deci da ću otići u Beograd, kod stanara, jer je jedan stan na moje ime, suprug je odmah pozvao policiju i tvrdio da ja ‘uznemiravam’ decu. Uzima kiriju od oba stana. Svaki moj pokušaj da im olakšam život, da im obezbedim nešto lepo, nailazi na njegovu kontrolu i ograničenja.“
Jelena se priseća i situacije sa sportskim kampom
„Deca su želela da idu na košarkaški kamp. Tata je rekao da nema novca i da ne zna gde trošim toliki novac. Na sudu je tvrdio da mesečno zarađuje 2.000 evra, pa sam ja sama, na rate, uplatila kamp za decu. Dok su deca bila na kampu, on je bio na moru. Po povratku s kampa, deca su dva dana bila sama u stanu. Bila sam uznemirena, zabrinuta da im se ne dogodi nešto, da ne dobiju gušenje ili alergijsku reakciju bez nadzora.“
Briga majke i manipulacija oca
„Subota, 2. avgust 2025. godine. Stariji sin je imao plikove od koprivnjače. Rekla sam mu: ‘Hajde da odemo po knjižicu i kod doktora.’ On odgovara: ‘Tata će,’ ali tata je na moru i objavljuje fotografije, potpuno ravnodušan prema deci. Rekla sam deci: ‘Hajde do apoteke,’ jer Miloš je već imao problem i trebala mu je proveren mast i presing. Celu noć nisam spavala – brinula sam se jer su bili sami kod kuće. Svaka majčina briga, svaki strah zbog toga da deca ne budu povređena, sada je pretnja u očima supruga i sistema koji ga štiti.“
„Najviše ga je, čini mi se, povredilo to što sve što smo stekli od 2013. godine zahtevam da se podeli po pola. I dalje nastavlja sa istim manipulacijama. Bilo šta da kupim deci, oni to ne smeju uzeti. Sve im je zabranjeno. Čak i kad ih sretnem ispred škole, suprug tvrdi da je to uznemiravanje, iako ja želim samo da ih vidim, zagrlim i kažem da ih volim.“
Jelena kaže da je upravo ova svakodnevna kontrola i stalna manipulacija ono što ju je najviše slomilo. „Ne radi se samo o novcu ili materijalnim stvarima. Radi se o deci, o njihovom osećaju sigurnosti, o tome da majka i otac ne mogu da budu zajednički izvor ljubavi i podrške. Sve što pokušam – koristi se protiv mene, a deca su stalno između nas. I to je najgore od svega.“
Brana između mene i porodice
„Od kad sam došla kod njega, suprug je stalno branio da idem kod svojih roditelja. Svaku posetu, svaki dolazak rodbine ili prijatelja – to je kontrolisao, ograničavao, pravio probleme. To sam skoro zaboravila da kažem, ali to je bilo pravilo, ne izuzetak. Čitav moj život kod njega bio je pod prismotrom i zabranama.“
Jelena opisuje i posebnu dinamiku njihove porodice i godina u kojima su se venčali.
„On je jedinac, a mi smo oboje u godinama kada smo se uzeli. Ja sam, kako su govorili njegovi i moji, ‘sečena’, jer sam imala carski rez. Njegovi su se kasno uzeli – njegov otac je već imao dva propala braka, a njegova majka je imala 34 godine kada ga je rodila, a u to vreme je prvorotka stara. Moji roditelji su se uzeli mladi, i sve je to bilo normalno u njihovoj sredini. Ipak, sva porodica je skrivala informacije: njihove prethodne brakove, godiste, i sve što je bilo važno. Niko od rodjaka nije dolazio, a suprug je, odrastajući u toj izolaciji, bio zatvoren i tvrd prema svima, pa i prema meni.“
Kontrola, umor i nemogućnost izbora
„Sve mi je to bilo čudno,“ nastavlja Jelena, „ali suprug je uvek govorio: ‘Ne mogu, vidiš, od ujutru sam na poslu, još da idemo negde ili da nam neko dolazi.’ Kad bih predložila da idemo kod kumova ili prijatelja, govorio bi da je umoran. Kad bih predložila da posetimo nekog od rodbine, odbijao bi. I tako smo išli na zimovanja, letovanja, vikende – ali sve je bilo strogo kontrolisano. ‘Malo tepanje’, govorila je moja advokatica, ‘pa posle skijanje ili kupanje.’ Sve je bilo planirano, ali samo pod njegovim uslovima.“
Suprug i njegov otac – sukobi i pravila
„Suprug se stalno svađao sa ocem. Suprug voli red, dok njegov otac u kućici za ostavu pravi nered, skuplja sve i svašta – kofe, kante, gajbe, alat, bicikle. Suprug je tu stalno raspoređivao zimske gume, alat, skije. I zbog toga se ljutio i na decu. Stariji sin je uvek bio živahan, još od vrtića. Ali ne možemo uvek njega kriviti – deca su takva.
Jelena se priseća da su vaspitačice više puta isticale Miloševu inteligenciju i živahnost. „Bistar je, inteligentan, uvek među najboljima. Ali aktivan, što je nekada bilo problem za supruga.“
Za mlađeg sina suprug kaže: „‘Džaba ličiš na mene, ako nisi snalažljiv.’ Dete voli košarku, trener ga hvali, ali više ne ide na treninge – ne znam zašto. Mislim da mu se ide, ali otac mu govori da ne ide. I tako ga suzbija, korak po korak, uzimanjem slobode i radosti.“
„Sve što sam radila za decu, svaki trenutak sreće, svaki izbor, bio je predmet kontrole i ograničenja,“ kaže Jelena iskreno.
„Ne radi se samo o pravilima ili redosledu dana. Radi se o slobodi, o ljubavi, o mogućnosti da majka bude prisutna i da deca mogu da rastu sa osećajem sigurnosti i poverenja. Sve što pokušam, koristi se protiv mene, a deca su stalno zarobljena između naših svetova.“
„Još nešto sam zaboravila, da kažem, tokom svih tih godina, kada sam bila izložena nasilju i pritisku, često sam imala osećaj da svi oko mene ostaju nemi. Ljudi koji su znali šta se dešava – porodica, poznanici, prijatelji – činilo se da okreću glavu i prave da ne vide. Suprug je bio poznat i poštovan u svom okruženju, i to je dodatno otežavalo situaciju. A ja sam stalno bila sama, pod pritiskom, sa osećajem da niko ne želi ili ne može da mi pomogne. Izuzetno je teško opisati koliko boli kad majka pokušava da zaštiti decu i sebe, a oseća da je sama u svojoj borbi.“
Nada i odlučnost
„Danas ne znam šta donosi sutra,“ započinje Jelena.
„Ali znam jedno – neću odustati od svoje dece. Svaki trenutak koji provodim sa njima, koliko god kratak bio, dragocen je. Iako ih trenutno vidim ređe nego što bih želela, verujem da će jednog dana razumeti ko ih je stvarno voleo, ko je bio uz njih i ko se borio za njih.“
Deca i dalje pokazuju osobine zbog kojih ih Jelena uvek volela – živahnost, radoznalost i želju da uče. „Stariji sin je uvek bio bistar i energičan, pun ideja i pitanja, dok je Igor mirniji, ali neverovatno uporan i snalažljiv. Bilo je mnogo trenutaka kada su padali, lomili kolena, dobijali ogrebotine – ali to je deo detinjstva, deo njihovog učenja i odrastanja. Nikada nisu tražili previše, uvek su bili zahvalni i dobro vaspitani koliko smo mogli da im pružimo.“
"I dalje me najviše boli odnos sa mojom decom. Kada dođu kod mene, obojica se ponašaju hladno i na distanci. Retko kada pominju tatu, a ranije je komunikacija bila gotovo nikakva – samo bi ćutali i stalno gledali na sat, čekajući trenutak kada će morati da se vrate kući. Svaki njihov dolazak bio je ispunjen napetošću, i činilo se da su uvek pod nekim strahom ili oprezom."
"Danas je možda malo bolje – trudim se da stvorim male trenutke radosti i pažnje. Kupimo sladoled, spremim im palačinke, razgovaramo i smejemo se. Ipak, i dalje odbijaju da jedu ručak kod mene, retko žele da prespavaju, a njihov pogled i pokreti često su još uvek oprezni i udaljeni. Često gledaju na sat, ustaju i odlaze, iako se trudim da im pokažem da kod mene uvek mogu da se osećaju sigurno i voljeno. Ta distanca boli, ali ja verujem da će vreme i ljubav polako graditi most između nas, da će moći da osete da su kod kuće i kada su sa mnom."
„Ovo je borba ne samo za decu, već i za mene samu,“ kaže Jelena. „Naučila sam da strpljenje i ljubav mogu biti moćniji od bilo koje prepreke. I dalje se plašim, i dalje me brine svaki njihov korak, ali verujem da će, uz vreme i pažnju, njihova sreća i sigurnost prevladati trenutni strah i zbunjenost.“